Prepravka istorije
Rešenjem Višeg suda u Valjevu, usvojen je zahtev za rehabilitaciju Nikole Kalabića (1906–1946), komandanta Gorske kraljevske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVUO), jednog od najsurovijih četničkih vođa u Drugom svetskom ratu, i kako se sada smatra neosuđivanim, njegovi naslednici imaju pravo na imovinu koja je konfiskovana pre skoro osam decenija.
Valjevski Viši sud je tako potvrdio svoje rešenje iz 2017. godine, koje je Apelacioni sud u Beogradu, na žalbu višeg javnog tužioca, ukinuo godinu dana kasnije. Sudija Dragan Obradović, kao i pre pet godina, proglasio je ništavnim sedam odluka o Kalabićevim zločinima iz 1945. koje je utvrdila Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Drugom svetskom ratu, kao i rešenje Sreskog suda u Mionici iz 1946. godine, kojim je Kalabiću konfiskovana nepokretna imovina.
Zahtev za rehabilitaciju podnela je pre deset godina njegova unuka Vesna Kalabić, i od tada su održana brojna ročišta i razmatrano više od 400 strana dokaznog materijala, da bi sud na kraju zaključio da su odluke i presude protiv četničkog vojvode donete iz ideološko-političkih razloga.
Sledbenici četničkog pokreta kažu da je Kalabić bio “čuveni geometar, poštovan porodični čovek, častan oficir, izuzetan starešina Ravnogorskog pokreta Draže Mihajlovića”, sve na fonu novog tumačenja istorije sveprisutnog više od tri decenije, a posebno nakon što je Skupština Srbije zakonski izjednačila partizanski i ravnogorski pokret, kao dve zasebne antifašističke vojske.
Protivnici rehabilitacija četničkih komandanata ističu da dokumentacija i prepiske iz perioda rata potvrđuju Kalabićevu odgovornost za teror, pljačke i pokolj nad civilima u Srbiji, a njegova i svirepost njegovih četnika naročito se pokazala u kosmajskom, smederevskom i aranđelovačkom kraju 1943. i 1944. godine kada je ubijeno na stotine ljudi, od dece do staraca.
Nikolu Kalabića je nova vlast uhapsila krajem 1945. godine i on potom postaje saradnik Ozne u potrazi za vođom četnika Dražom Mihajlovićem, koja je uspešno okončana marta naredne godine. Prema svedocima iz tadašnje vojne vlasti, ubijen je krajem te godine, ali Osnovni sud u Valjevu je prihvatio verziju Kalabićevih poklonika i proglasio za datum smrti 19. januar 1946. godine kada je, navodno, poginuo u borbi sa agentima Ozne, što će reći – da nije mogao da izda svog komandanta.
Na novo rešenje Višeg suda Valjevu o njegovoj rehabilitaciji žalbu je najavilo tamošnje Više javno tužilaštvo.
Novinari – legitimne mete
Bliži istorijski događaji i njihovo tumačenje bili su povod da Marko Čolić, menadžer Fudbalskog saveza Srbije, početkom novembra prošle godine uputi pogrdne i preteće poruke novinarki “Danasa” Snežani Čongradin (na slici dole). Ali, krivičnu prijavu zbog ugrožavanja sigurnosti koju je u njeno ime podnelo Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Posebno odeljenje za visokotehnološki kriminal Višeg tužilaštva u Beogradu je pre neki dan odbacilo jer, kako se kaže u obrazloženju, “navedene poruke, iako odstupaju od društveno prihvatljive komunikacije, ne sadrže neposrednu, konkretnu i ozbiljnu pretnju po život oštećene ili njoj bliskog lica”.
Čolić je, kako je naveo na saslušanju, bio izazvan gostovanjem novinarke Čongradin u Fonetovoj emisiji “Kvaka 23” i njenim viđenjem ratova na prostoru bivše SFRJ, pa joj je poslao pisane poruke u kojima joj poručuje, između ostalog, da je “ona njegova briga” i da će poslati “svoje pirane” na nju, a u audio i video- porukama uvredljivo komentariše i pljuje televizor na kome je izjava puštena i agresivno zamahuje ka ekranu.
Ipak, Tužilaštvo je procenilo da u Čolićevim radnjama “nema elemenata krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti”, a ni “elemenata krivičnog dela proganjanja”.
Advokatkinja Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM), koja zastupa Snežanu Čongradin, podnela je prigovor na rešenje o odbacivanju krivične prijave.
“Ovakvom odlukom tužilaštvo je poslalo veoma pogrešnu poruku kako novinarima tako i onima koji bi da im prete. Ta poruka glasi – ako pronađete odgovarajuću formu, možete novinarima da pretite nekažnjeno”, objasnila je Milena Vasić u izjavi za “Danas” i naglasila da se u tužilaštvima znatno drugačiji standardi koriste kada se ocenjuje nivo ugroženosti javnih funkcionera.
Svađa i tuča zbog Kosova
Bliža istorija bila je povod i za prepirku na društvenim mrežama između odbornika radikala u apatinskoj skupštini Milorada Mrđe i aktiviste udruženja “Bez straha” Dejana Bačića, a potom i za tuču u centru Apatina. Vest i snimak fizičkog obračuna njih dvojice privukli su medije, posebno tabloidne, a većina je prenela da je odbornik SRS-a pretučen i da je napadnut dok je bio u šetnji sa unucima.
Ali, prema Bačiću, Mrđa godinama unazad iznosi ekstremne nacionalističke stavove, širi mržnju i preti građanima. “Mrđa je profesor fizičkog u školi i trener karatea. On direktno vređa i preti političkim neistomišljenicima, proziva i iseljava ljude drugih nacionalnosti, crta po gradu portrete Ratka Mladića i slovo Z, ali za to nikada nije odgovarao”, izjavio je Bačić za “Danas” i objasnio da je njegov komentar o poslednjim dešavanjima na Kosovu izazvao Mrđu i druge radikale da počnu da prete klanjem i istrebljenjem.
Kako svedoči, slučajno je sreo Mrđu, koji nije bio sa unucima kako tvrdi, i prišao mu da porazgovara, ali ga je ovaj prvo odgurnuo i potom udario pesnicom u glavu. “On je profesionalac, pokušao je nekoliko puta nogom u glavu da me udari, a kako nije uspeo, ušli smo u klinč, ja više nisam znao kako da se branim, jer sam operisao tetive na oba ramena i nisam sposoban za bilo kakve tuče, i tada sam ga udario glavom tri puta u lice”, izjavio je Bačić.
S druge strane, Mrđa kaže da mu ni na pamet ne bi palo da se tuče i žali se da ima teže povrede vilice. Svoje objave na Fejsbuku označio je kao “šale”, a navode o svojim pretnjama silovanjem i proterivanjem nazvao je “izmišljotinama”.
Lokalna policija je pozvala Bačića na razgovor jer je Mrđa podneo krivičnu prijavu, a prijavu najavljuje i Bačić, mada sumnja u državne organe jer “Mrđa izgleda ima zaštitu čim može opušteno godinama da preti na najbrutalniji način”.
Porodično i partnersko nasilje
U društvu u kome se glorifikuju i pravdaju ratni zločinci, a nasilje isijava na svakom koraku, nije nimalo iznenađujući podatak, nažalost, da je od početka godine u porodičnom i partnerskom nasilju ubijeno 20 žena, odnosno više od 350 u poslednjih 12 godina.
Potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović tim povodom je izjavila da je neophodna jača koordinacija nadležnih institucija, više rada u prevenciji nasilja i uspostavljanje jedinstvenog registra nasilnika, i pozdravila inicijativu ministarke pravde Maje Popović i poverenice za ravnopravnost Brankice Janković da se izmeni Zakon o krivičnim sankcijama.
Ipak, kako je ranije izjavila Brankice Janković, teško je problem rešiti samo zakonima, kao i da nijedan zakon nije dobar ako se ne primenjuje. “Najbitnija je izmena kulturnog obrasca i svesti. Mi i dalje živimo u patrijarhalnom, često mizoginom i seksističkom društvu. Koreni diskriminacije su duboki, rodne uloge i pogled na ženu kao na vlasništvo je toliko duboko ukorenjen da ne može tek tako da se reši i rodno zasnovano nasilje je najkompleksniji problem”, smatra poverenica.
U poslednjem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (WEF) iz Ženeve, koji razmatra i stanje rodne ravnopravnosti, Srbija je sa 19. pala na 23. mesto u Evropi po indeksu rodne ravnopravnosti.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
