Neću da budem novinar

Uključivši se u javnu raspravu o opravdanosti budžetskog finansiranja Tanjuga, Luka Mičeta, generalni direktor firme prevaziđenog imena (Tanjug je skraćenica od Telegrafska agencija Nove Jugoslavije?!), učinio je dobro delo: uspeo je da, usred nesnosne tropske vrućine, bar donekle razgali i nasmeje napaćene kolege.

„Danas su državni mediji i javni servisi na mrtvoj straži objektivnog novinarstva“, ocenio je, naime, Mičeta, ali se čak ni šefovi drugih „državnih medija i javnih servisa“ nisu usudili da ga u toj teoriji javno podrže. Jer, da je samohvalisavi direktor daleko od istine kad svoju firmu pokušava da pozicionira na profesionalni vrh dovoljno govori samo jedna skorija tragikomična situacija – ona u kojoj je državnim parama finansirana nelojalna konkurencija privatnim agencijama kojom Mičeta rukovodi, kao ozbiljno istraživanje javnog mnjenja prenela, bez navođenja izvora „informacije“, satiričnu kolumnu autora „Vremena“ Ljubomira Živkova, demonstrirajući tako žalostan stepen opšte kulture svojih urednika (istraživanje javnog mnjenja rađeno na celokupnom stanovništvu države?!).

Ipak, direktor Tanjuga uspeo je da ubode i nešto istine: medijska slika tranzicione Srbije, u proseku posmatrano, nije ništa bolja od profila agencije koja ne ume da razlikuje satiru od izveštaja. U pogledu stručnosti u radu, od novinara u Srbiji gori su samo političari, smatraju građani, dok su novinari još suroviji u samoprocenjivanju: samo tri odsto novinara, naime, veruje da u medijima ne postoji cenzura, a svega 12 odsto da je novinarstvo objektivno. To je samo deo poraznih rezultata istraživanja javnog mnjenja koje je, za potrebe Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a uz podršku Švedskog Helsinškog komiteta iz Sarajeva, Norveške narodne pomoći i Ministarstva za kulturu i informisanje Srbije krajem aprila uradila agencija Strateški marketing.

Mičetina teza o objektivnosti javnih i državnih medija ni izdaleka nije prihvatljiva konzumentima medija: na listi medija koje građani doživljavaju u najvećoj meri kao nezavisne prednjače dve privatne televizije (B92 i Pink), dok je Javni servis RTS tek na trećem mestu.

KRIVCI: Suočavanje sa žalosnim stanjem u profesiji novinarima trebalo bi unekoliko da olakša činjenica da su i građani svesni jadnog finansijskog stanja većine zaposlenih u srpskim medijima – jedino su trgovci i poljoprivrednici viđeni kao profesije lošijeg materijalnog statusa. Možda zato, krivicu za potonuće „sedme sile“, čitaoci, slušaoci i gledaoci najmanje su spremni da pripišu samim novinarima (19 odsto). Krivice ih potpuno oslobađa 28 odsto građana („kao i svi drugi, moraju da rade u okviru postojećeg sistema), dok najveći procenat ispitanika (52) veruje da novinari jesu delimično odgovorni, ali da je najveća odgovornost ipak na političarima i moćnicima koji finansiraju medije.

Verovatno najubojitiji podatak iz istraživanja je onaj prema kome bi se, u izboru između različitih zanimanja, za nekad vrlo atraktivnu novinarsku profesiju opredelilo ubedljivo najmanje građana (svega četiri odsto). Istovremeno, većina novinara rado bi promenila profesiju, prvenstveno iz materijalnih razloga i uprkos činjenici da svoju struku i dalje vide kao odgovornu (96 odsto), interesantnu (90 odsto) i kreativnu (86 odsto).

Iako, kroz mnogo detalja, daje mračnu sliku stanja u medijima, istraživanje NUNS-a ne bi trebalo nikoga previše da iznenadi: o sunovratu novinarstva govorila su poslednjih godina i druga istraživanja. Tako je, pre dve godine, Mreža za profesionalizaciju medija jugoistočne Evrope (SEENPM), istražujući stanje u medijima u čitavoj jugoistočnoj Evropi, od srpskih novinara dobila odgovore kojima je situacija opisana kao „loša“, „katastrofalna“, „poražavajuća“, „ponižavajuća“, „gora nego ikad“… Da stvar bude gora, kada su odgovori iz 2005. upoređeni sa odgovorima iz 2003. zaključeno je da se stanje pogoršava: novinari su više govorili o nesigurnosti, strahu od gubitka posla, kao i atmosferi beznadežnosti koja vlada srpskom medijskom scenom.

Sva ta upozorenja istraživača o ozbiljnom sunovratu profesije koja bi, makar u teoriji, morala da ima veliki društveni značaj nisu donela nikakav boljitak. Osim što su u firmama u kojima rade često samo obična „potrošna roba“ čiji opstanak zavisi od spremnosti da se povinuju interesima raznih centara moći, novinari su i dalje čak i životno ugroženi (bomba na stan Dejana Anastasijevića). Počinioci tog napada, od aprila do danas, nisu otkriveni, kao što nisu otkrivene ni ubice Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Da situacija bude gora, kroz programe pojedinih medija poziva se na linč nepodobnih novinara (Radio Fokus, poziv na linč Miloša Vasića). A u razgovorima sa kolegama moguće je čuti mnogo živopisnih primera koji ilustruju suve statističke podatke o profesiji koju i građani i novinari doživljavaju kao politizovanu, korumpiranu i ozbiljno cenzurisanu.

SLIKE IZ ŽIVOTA: Tako je novinarku Javnog servisa jedan poslanik „prijateljski“ upozorio da može da joj „sredi otkaz“ zbog postavljenih pitanja… Novinar iz državnog medija na nekoliko dana suspendovan je s posla zato što jednom ministru na konferenciji za novinare nije postavio pitanje naručeno iz ministrovog kabineta, koje bi i sirotog medijskog radnika i firmu za koju radi izložilo logičnom podsmehu kolega; suspenzija ga je već čekala dok je dopešačio od mesta događaja do redakcije… Novinarka privatne televizije od gosta poslanika je tokom snimanja emisije, prilikom svakog isključivanja kamere, dobijala šaržer uvreda na ličnoj osnovi… Drugoj privatnoj televiziji, nakon priloga koji nije bio po volji jednoj partiji, već sutradan nekoliko bogatih javnih preduzeća uskratilo je dalje oglašavanje…

Kome su se svi oni žalili? Nikome.

Kada je, na zalasku premijerske karijere, Zoran Živković uvredama odgovorio na uvredu koju mu je uputio jedan novinar na tribini, svi prisutni novinari, u znak solidarnosti sa kolegom, demonstrativno su okrenuli leđa (formalno) najmoćnijem čoveku u zemlji i napustili skup. Dve godine kasnije, novinari su skrušeno ćutali dok je ministar Velimir Ilić uvredama odgovarao novinarki koja mu je postavila pitanje od interesa za javnost. I to ne samo jednom.

Plitak bi, međutim, bio zaključak da je tokom te dve godine zavladao strah među do tada potpuno slobodnim novinarima. Pre će biti da novinarska sloboda, posle miloševićevske decenije disciplinovanja medija, nikad nije bila nešto što većina novinara poznaje i podrazumeva i da je, za veliki broj medija i novinara pravilo broj jedan i tada i danas glasilo: slušaj želje centra moći od koga najviše zavisiš i ne oklevaj da napadneš onoga koga je taj centar odredio za odstrel.

Jer, u vreme Živkovićevog incidenta sa novinarima, njegova vlada bila je, uz saglasnost raznih domaćih i stranih centara moći, uveliko u padu, pa je bilo lako i poželjno suprotstaviti mu se. Ministar Ilić u vreme najpoznatijih iživljavanja nad novinarima bio je jedan od ključnih ministara u vladi, sa svim (danas ostvarenim) izgledima da to ostane i u novom sastavu – pa zameranje nije bilo preporučljivo. Ista priča nastavlja se i danas: trenutno je za odstrel određen Čedomir Jovanović, lider opozicione Liberalno demokratske partije, a sve brojnijim tabloidima više nije dovoljno što su ga, uprkos svim pisanim i nepisanim profesionalnim pravilima, tokom višenedeljne hajke, unapred „optužili“, „uhapsili“ i „osudili“. Za „Pravdu“ u ponedeljak bilo je sasvim normalno da u anketi „Ko će prvo u zatvor: Čeda ili Beba“ objavi mišljenje da Jovanović ne zaslužuje zatvor već – metak u čelo.

Osim ruiniranog sudstva koje, sve i da hoće time da se bavi, nije ni pripremljeno kako za zaštitu slobode štampe tako i za zaštitu profesije od navedene ili sličnih zloupotreba (medijsko pravo još uvek se ne uči na domaćim pravnim fakultetima), u Srbiji postoje novinarska udruženja i njihovi sudovi časti, ali je njihov uticaj suviše slab za uvođenje baš ovolikog haosa u kakav – takav red.

KODEKS, SAVET, 200 EVRA: „Šta se nas tiče vaš Kodeks i njegovo kršenje, kad mi nismo članovi vašeg udruženja“, glasio je, često, odgovor novinara i redakcija kojima je opomena suda časti bila izrečena. Prema mišljenju Nadežde Gaće, predsednice NUNS-a, međutim, nešto bi u budućnosti ipak trebalo i moglo da se promeni. Godinama sukobljena novinarska udruženja uspela su, naime, da pod kišobranom OEBS-a usvoje zajedinički Etički kodeks, koji bi, u sledećoj etapi, trebalo da bude ponuđen pojedinačnim medijima na potpisivanje.

Radi se, kaže predsednica NUNS-a, i na formiranju Saveta za štampu, autonomnog tela u kome bi bili predstavnici profesionalnih udruženja, vlasnika i izdavača medija, eksperti i ljudi posebnog ugleda u društvu („takvi ljudi postoje u Sbiji“, uverena je Nadežda Gaće, uprkos oštrim podelama u društvu, etiketiranju i udarničkom radu tabloida na blaćenju svih koji nisu deo interesne grupe koju zastupaju). Partner u formiranju Saveta, koji bi trebalo da se bavi poštovanjem etičkih standarda u medijima, trebalo bi da bude država, odnosno Ministarstvo za kulturu i medije, a predsednica NUNS-a uverena je da će taj posao biti obavljen do kraja godine.

Savet bi, kao i u brojnim zapadnim zemljama u kojima postoji i efikasno radi, trebalo da obaveštava građane o tome koji su mediji i kako prekršili etičke standarde. Kritika uglednih ljudi, pokazala su zapadna iskustva, za novine ume da bude pogubnija od visoke finansijske kazne za objavljenu neistinu, jer čitaoci gube poverenje i tiraž lista pada – kao što se, podseća predsednica NUNS-a, desilo nemačkom „Bildu“. U Srbiji će ceo proces biti komplikovaniji jer, da bi ovdašnji mediji uopšte bili u opasnosti da izgube poverenje zbog neprofesionalnosti, moraće to poverenje ponovo da steknu.

U sticanju poverenja, pored ostalog, pomoglo bi i rasvetljavanje vlasničkih odnosa u medijima, veruju u NUNS-u: „Privatizacija – da, svaki vlasnik je bolji od države, sklone najvećim manipulacijama, ali mora postojati registar na osnovu koga će se znati ko su vlasnici medija“, kaže Nadežda Gaće.

Uprkos brojnim otežavajućim okolnostima, predsednica NUNS-a uverena je da će temeljan rad na dva polja – uspostavljanju profesionalnih i etičkih kriterijuma sa jedne strane i zaštita radnih prava novinara sa druge strane – dati rezultate, ma kako spor i mukotrpan taj proces bio. U oba ta posla, novinarskim udruženjima partner bi, prema njenim rečima, trebalo da bude država – kao što se Savet za štampu osniva uz pomoć Ministarstva za kulturu i medije, tako bi, uz pomoć Ministartva za rad, tebalo da i novinari napokon dobiju granski kolektivni ugovor o radu, koji u Srbiji danas ne postoji.

I još: „Potrebna nam je i profesionalna solidarnost, jer zajedno bismo bili mnogo jači u odupiranju pritiscima“, kaže predsednica NUNS-a.

A kada/ako se, jednom, novinari, država i vlasnici saberu, shvate važnost javne reči i odluče da preduzmu neophodne korake, onda, valjda, ljudi od moći neće imati opravdanja da novinare tretiraju kao jedan političar, danas na funkciji ministra, koji je, nakon što ga je novinarka „uhvatila“ u situaciji koja mu ne odgovara, ljutito prokomentarisao: „Šta ona hoće, sva je nikakva, radi za 200 evra i misli da je neko?!“