Neborbena buržoazija

U sedmici nakon praktičnog pada Koštuničinog koalicionog kabineta (između petka 7. marta i petka 14. marta) indeks najlikvidnijih akcija Beogradske berze BELEX15 opao je za gotovo rekordnih 16,85 odsto, a takozvani opšti indeks BELEXline, koji obuhvata korpu od 100 akcija (od ukupno 1700), sa kojima se obavi 80 odsto transakcija na Beogradskoj berzi, uhvatio je praktično stabilan tempo gubitka od 0,14 odsto dnevno. To bi u najkraćem bila ilustracija reagovanja domaćeg i stranog kapitala koji posluje u Srbiji na pokretanje novog parlamentarnog izbornog ciklusa sa očigledno neizvesnim ishodom. Pri tome treba imati na umu procenu da oko 60 odsto poslova na Beogradskoj berzi obavljaju domaći, a oko 40 odsto strani investitori – što jednostavno znači da se političke krize u Srbiji ne plaše samo stranci nego i domaći ulagači.

Istine radi, treba još podsetiti da je pad pokazatelja BELEX15 primetan već duže vreme, od polovine prošle godine, jer je ispalo da je njegov skok početkom 2007. godine (od 100 odsto u prva četiri meseca) očigledno bio „naduvan“. To se može zaključiti i po tome što je uprkos stalnom padu vrednosti najatraktivnijih akcija Beogradske berze u trećem i četvrtom kvartalu – BELEX15 u toku 2007. godine ipak imao veoma visok godišnji porast vrednosti od 38,4 odsto. Sada je sve vraćeno unazad, pa je sadašnji nivo BELEX15 od oko 1600 poena, upola niži od rekordnog nivoa od preko 3335 poena, koji je zabeležen 3. maja prošle godine (pre nego što su se dogodili spektakularni politički zapleti oko formiranja skupštinske većine i nove vlade nakon redovnih parlamentarnih izbora početkom 2007. godine).

Iako neki stručni posmatrači Beogradske berze i domaćeg tržišta (Branko Pavlović, na primer) smatraju da je naše tržište kapitala suviše „plitko“ da bi doista odražavalo stav srpske buržoazije prema političkim gibanjima, te da na njega suviše direktno utiče kretanje deviznog kursa, treba primetiti da mi zapravo nemamo neki drugi transparentan pokazatelj opredeljenja novih „vlasnika kapitala“ u Srbiji prema jačanju ili slabljenju jednih ili drugih političkih opcija. Po onome što se, dakle, videlo i vidi na našoj berzi kapitala, može se jednostavno zaključiti da naša mlada buržoazija strahuje od dolaska na vlast radikalnih i tvrdih nacionalista i da šalje negativne signale svakoj antievropskoj političkoj akciji. Sledstveno tome, iz serije podataka o kontinuiranom padu vrednosti akcija moglo bi se zaključiti da ta buržoazija veruje da će na političkom terenu stvari u Srbiji i dalje ići loše i da se zbog toga treba uzdržati od svake krupnije operacije, to jest da se treba spremati čak i na bekstvo u bezbednije države. Idući teorijski još dalje, do krajnje logične konsekvence naznačenih tendencija u kapitalnim transferima, nametnuo bi se za ovdašnju javnost iznenađujući zaključak da srpska buržoazija ne veruje da može uticati na politički tok stvari u sopstvenoj zemlji. A u kojim to državama u svetu oni koji drže najveći novac i kontrolišu najunosnije resurse i tržišta, tako lako bacaju koplje u trnje i dižu ruke od političke borbe za onakvu državu kakva njima odgovara?

U stvari, možda je sada upravo trenutak da se postavi pitanje nije li došlo vreme da „krupni kapital“ u Srbiji (ma šta to značilo) počne da menja osnovne instrumente uticaja na političke centre moći, jer je belodano da je vreme „podmićivanja“ nekoliko političkih lidera, i nekoliko buljuka narodnih poslanika – na izmaku, pa se teza da je tajkunima i bogatunima praktično svejedno koja će politička opcija biti na vlasti (jer se, navodno, svaka može staviti na privatni finansijski valov) čini pomalo zastarelo.

Navedeni podaci o kretanju cena hartija od vrednosti na Beogradskoj berzi i očigledno pojačani interes nove buržoazije za političke događaje (novi ciklus ulaganja u medijsku sferu) mogli bi biti podloga i za novu hipotezu – da srpska buržoazija sada strahuje za sudbinu evropske opcije Srbije; da joj više ne odgovaraju „hajdučka vremena“ u kojima, umesto institucija, državom vladaju politički uticajne dahije; da ju je Karićev eksperiment uverio da se političkom strankom „plaćenih pristalica“ ipak ne može lako ući u najviša predstavnička tela Srbije; da je ona sve prisnije povezana sa stranim kapitalom i da bez njega kao strateškog partnera više ne vidi ni sopstveni razvoj; i napokon, da dobro shvata da „patriotsko zatvaranje“ u kavez sa gladnim političkim tigrovima donosi veće rizike od spoljne ekonomske konkurencije. Rečju, tek ponovo uspravljena srpska buržoazija bolje i dalje od domaćih političara vidi da je „permanentna tranzicija“ (koju takvom čini politika „permanentne borbe za očuvanje Kosova“) zapravo hodanje u krugu i da je stabilnost, koju bi donela Evropska unija, mada veoma skupa, ipak isplativija od nacionalnih geopolitičkih avantura.

Nije lako ove hipoteze i utiske potkrepiti izjavama istaknutih „kapetana“ srpske ekonomije, jer oni uglavnom javno ćute. Da li je doista reč samo o „lošoj savesti“ tih naših bogatuna ili je tu, čak i više od toga, reč o posledicama žestokih kampanja da se oni listom kriminalizuju, te tako a priori isključe iz političke utakmice? Kada prelistavate privrednu dnevnu i periodičnu štampu („Ekonomist magazin“, „Biznis“, „Pregled“, „Bankar“ itd.) pre svega nećete naći intervjue najkrupnijih naših preduzetnika, a oni koji te intervjue daju obično se uzdržavaju od političkih ocena. Ipak, prelom te „mutave prakse“ kao da je počeo uoči poslednjih predsedničkih izbora, kada je bar ta „druga buržoaska garnitura“ makar indirektno („Srbiji ne odgovara zatvaranje prema Evropi“, „Poslovi dolaze iz Evrope“, „Pitanje konjunkture je pitanje stranih investicija u Srbiju“ itd.) podržala Borisa Tadića u trci za predsedničko mesto. Drugačije je bilo uoči prethodnih parlamentarnih izbora, u januaru 2007. godine, i u toku manevrisanja oko stvaranja poslednje Koštuničine vlade – kada je srpsku štampu zasuo „Kiparski dosije“, koji je neko baš tada ispustio iz ruku, pa su se loše priče o usponu Miškovića i drugova na zvezdano nebo našeg kapitalizma rasule po svim novinama i po svim političkim strankama. Možda to relativno otvoreno zalaganje za Evropu (za koju su, navodno, i Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica – ako im neko otkloni sumnje u dobre evropske namere i sa njima povede „ozbiljne pregovore“ i razgovore), znači da je novu srpsku buržoaziju prošao „strah od demokratije“, a da ih je uhvatio strah od „tvrde nacionalne politike“ – ali će tek vreme koje je pred nama pokazati da li je ta buržoazija povratila i staru borbenost svoga soja (koja ju je krasila u evropskoj istoriji).

Kad pogledamo čemu se mogu nadati naši industrijalci i tajkuni, berzanski i građevinski mešetari, trgovci na veliko i uvoznici robe široke potrošnje (i mi svi ostali iz donjeg dela sredine, zajedno sa njima) – ako posle 11. maja na vlast u Beogradu zasedne neki radikalno-narodnjački blok, koji je ceo taj novi socijalni soj već okarakterisao kao skupinu kriminalaca i lopova, koje policija treba da goni „na procenat“, a šef te političke ekipe će ne vezujući sebi ruke nekim „nasleđenim papirima“ voditi tu „moralnu obnovu“ po svojoj neprikosnovenoj savesti – od te ekonomski najmoćnije grupe mogla bi se očekivati i neka vidljivija politička borbenost. Jer, neće biti da oni ne znaju kako da i politički očuvaju i kapitalizuju svoju ekonomsku moć. Pa bolje i oni, valjda tako misli obično građanstvo, od zavetnih fanatika.

Postoji, međutim, među analitičarima naših političkih prilika, teorija po kojoj je ugled naših kapitalista u „komunistički obolelom“ narodu toliko nizak da je svaka njihova pomoć pojedinim političkim opcijama kontraproduktivna. To je teza o kojoj bi valjalo prodiskutovati, jer se piscu ovih redova ona sada čini već prevaziđenom. Možda je „srpski san“, za razliku od čuvenog „američkog sna“, i dalje onaj: da vas narod na ramenima unese u narodnu skupštinu, da biste stali na čelo slavnih tradicija srpske artiljerije i zavetnih zadataka našeg napaćenog naroda, a ne da sa „tašnom i mašnom“ u nekakvom „merdžanu“ džabe jedete skupe poslovne ručkove u fensi kafanama i smišljate kako ćete za tepsiju ribe kupiti neku metalsku fabriku, razjuriti zatečene, tranzicijom osiromašene radnike i na placu fabrike izgraditi staklenu poslovnu palatu – pa je izdavati stranim eksploatatorima za skupe pare. (Rentijerstvo je srpska opsesija.)

Ipak, čak i ako takav stav prema našim bogatunima stalno zauzimaju vodeća privredna pera u nacionalnim dnevnicima i glavni scenaristi naših televizijskih serija, on se jednom mora preciznije proveriti. Možda izrasta generacija koja je „zarad čistih klozeta spremna da se odrekne Kosova i nacionalnog identiteta“ (kako se izrazio laureat jedne pesničke nagrade). Dobro došla. Takve generacije su stvorile civilizovanu Evropu koja danas živi deset puta bolje od nas u Srbiji, pa će možda i neka naša mladost biti spremna da posluša savete onih koji su i dalje bogati, i osam godina „posle Miloševića“. Ako srpska buržoazija, međutim, pođe od logike da će se sa svojim novcem već nekako snaći i ako na vlast dođu oni koji stalno galame o poštenju i pravdi (dok glođu državni budžet) – to će biti siguran znak da još nemamo pravu „samosvesnu buržoaziju“, koja je uvek i svuda pre svega mrzela inerciju, nekompetenciju i nesposobnost.