Ne sasvim običan biznis

Pre nešto manje od tri nedelje objavljeno je da je Srbija sklopila važan sporazum o izvozu oružja u ratom zahvećeni Irak. Ministar odbrane Dragan Šutanovac rekao je tada da je ovaj 235 miliona dolara vredan ugovor „posao veka, najveći koji je naša vojna industrija ikada dobila“. Prema ugovoru, Srbija bi u Irak trebalo da izveze oko 20.000 pištolja (što je cela godišnja proizvodnja Zastave), dvadesetak školskih aviona iz posrnule pančevačke Utve, kao i veliki broj dugih cevi, minobacača, pancira i ostale vojne opreme. „To je ogromna injekcija za odbrambenu industriju. Naše fabrike namenske industrije imaju odličnu perspektivu, i sve su spoljnotrgovinski opredeljene i direktno upumpavaju devize u Srbiju“, rekao je Šutanovac tom prilikom. Inače, iz Srbije je oružje u Irak stizalo i ranije, ali uz posredstvo američkih firmi, u manjim količinama i po znatno višim cenama za Iračane.

Šta god ljudi mislili o moralnom aspektu trgovine oružjem, ovo je zvučalo kao sjajna vest za našu nekad ogromnu, a danas prilično zapostavljenu namensku industriju, od koje u Srbiji živi na hiljade porodica. Pogotovo ako se imaju u vidu neke neslavne epizode iz nedavne prošlosti, kao što je ilegalni dogovor o vojnoj saradnji Slobodana Miloševića i Sadama Huseina koji je sklopljen 1999, a sprovođen je, uprkos padu Miloševića, sve do pozne 2002. Kada je skandal (poznat i kao afera „Orao“) pukao, to je nanelo dosta štete odnosima između Beograda i Vašingtona, ali je poslužilo i kao odličan povod da se u tu vrstu biznisa uvede kakav-takav red: rukovodstvo Savezne direkcije za promet robe posebne namene (SDPR) je smenjeno, a uveden je i višestruki sistem kontrole, tako da je mogućnost izvoza oružja u zemlje pod embargom bez znanja Vlade svedena na minimum. U međuvremenu su Amerikanci promenili režim u Iraku, ali kako je i novoj vladi bilo potrebno oružje, bilo je logično da se obrate Beogradu, ovoga puta sa američkim blagoslovom.

Prvi posleratni kontakt između dve zemlje uspostavljen je prošle godine u Njujorku, tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, susretom predsednika Srbije Borisa Tadića i iračkog premijera Nurija Kamala al Malikija. Ubrzo zatim, u Beograd su doputovali irački ministar odbrane Abdul Kadir i ministar za planiranje Ali Glahil Baban, da bi u septembru ugovor o kome je ministar Šutanovac govorio bio konačno potpisan, na opšte zadovoljstvo. Amerikanci, koji su u okviru Pentagonovog programa za prodaju vojne opreme inostranstvu (Foreign Military Sales – FMS) dodelili Iraku oko 2,6 milijardi dolara za kupovinu oružja, bili su o svemu uredno obavešteni i nisu imali ništa protiv.

Ali, ne lezi vraže: u nedelju 13. aprila ove godine, američki „Njujork tajms“ je na naslovnoj strani objavio obiman članak (cirka 1800 reči) pod naslovom „Tajni irački ugovor ukazuje na probleme u snabdevanju oružjem“. Već u prvoj rečenici, autor Solomon Mur konstatuje da je glavni uzrok opšteg rasula i korupcije u iračkom ministarstvu odbrane – „tajni ugovor sa Srbijom“, koji je po njemu vredan čak 833 miliona dolara, a uključuje i „veliki broj helikoptera, aviona i oklopnih transportera“. Ovaj dugačak i na trenutke konfuzan tekst, pun nedorečenosti, dvosmislica i protivrečnosti, dosta je teško prepričati, ali, ukratko, reč je o sledećem: pomenuti ministar Kadir je navodno korumpiran do srži, kao i njegov kolega Baban, i njih dvojica stalno nešto muljaju iza leđa ostalih članova vlade, premijera Al Malikija i američkih oficira u Iraku. Šta su njih dvojica tajno dogovorili sa Srbijom gotovo niko u Bagdadu ne zna, ali novinar citira neimenovanog iračkog zvaničnika koji tvrdi da je „sve rađeno u mraku“ i da ga je saznanje da je posao sa Srbijom sklopljen „pogodilo kao grom iz vedra neba“. „Zašto Srbija?“, zapitao se taj zvaničnik pred reporterom. „Zašto ne Ukrajina ili Rusija?“, i odmah zatim odgovara: „Pojma nemamo.“ Pri kraju se čak sugeriše da je loš posao sa Srbima jedan od uzroka neuspele ofanzive vladinih snaga na Basru, čime je neslavno okončana prva samostalna akcija iračke vojske (američke snage navodno nisu učestvovale u ovom debaklu, tokom koga je na hiljade vladinih vojnika prešlo na stranu pobunjenika).

Iako se na početku teksta govori o 833 miliona dolara, u jednom trenutku se kaže da je Kadir, pritisnut kritikama američkih oficira, izbacio iz narudžbe vojne transportere i avione, čime je ugovor skresao na 236 miliona, što je cifra koja se za „samo“ milion razlikuje od one koju je pomenuo Šutanovac. Ovo, međutim, ne smeta novinaru da u ostatku teksta sve vreme govori o „spornom ugovoru od 833 miliona“. Ima i očiglednih gluposti, kao što je izjava iz neimenovanog izvora da su srpski minobacači „nepogodni za iračku vojsku jer nisu dovoljno precizni za antigerilsku borbu“. Zanimljivo je i to što novinar nije uspeo da nađe nikoga u Bagdadu, ni među Iračanima ni među Amerikancima, ko bi se pod imenom i prezimenom usudio da kaže da je ugovor sa Srbijom loš. Nije valjda da nas se čak tamo toliko boje?

Čak i površan poznavalac stanja u namenskoj industriji Srbije može odmah da primeti da sa ovim tekstom (osim što drastično odudara od inače visokih standarda „Njujork tajmsa“) nešto nije u redu. Naime, u Srbiji se ne proizvode ni helikopteri ni vojni transporteri, nema ih dovoljno novih i ispravnih ni za domaće potrebe, a kamoli za izvoz, dok bilo kakva priča o prodaji „velikog broja aviona“ spada u naučnu fantastiku. I konačno, u tekstu se navodi netačan podatak da je posao sa Irakom potpisao premijer Srbije, dok je u stvari zaključen sa direktorom SDPR-a, uz odobrenje nadležnih članova Vlade (ministara unutrašnjih i spoljnih poslova, odbrane i ekonomije).

Ministar Šutanovac kaže za „Vreme“ da u ugovoru nema ništa sporno, a nije ni tajan jer je o njegovom postojanju uredno obavestio javnost. „Nije tačno da je ikada bilo reči o osamsto i kusur miliona dolara, niti smo razgovarali o helikopterima i transporterima“, kaže on. „Da su Iračani došli u Beograd sa osamsto miliona, ne bih ih pustio da odu a da ne naruče robu za najmanje pola milijarde. Šutanovac pretpostavlja da su sporne podatke novinaru „Tajmsa“ podmetnuli posrednici koji bi hteli da se vrate u igru, ili da se jednostavno radi o ošljarenju.

Kako god bilo, „posao stoleća“ zasad opstaje, jer nema naznaka da je nakon teksta u „Tajmsu“ pokrenuta procedura za raskidanje ugovora, niti je protiv ministra Kadira pokrenuta istraga. Ipak, ova epizoda ukazuje na to koliko je teško trgovati oružjem, a ostati čist pred bogom i narodom.