Ne pravdam se nikome

Čim je Božidar Đelić sa skupštinske govornice pomenuo da su Vesna Pešić i Žarko Korać bili šokirani kada im je preneo vest o krivičnoj prijavi Čedomira Jovanovića protiv „zločinačkog udruženja“, u Skupštini se pojavio Korać koji je te navode demantovao. Vesna Pešić je bila suviše daleko za tako nešto – njen demanti stigao je sutradan. Ipak, već i sam pomen mogućnosti da njih dvoje u privatnim razgovorima govore nešto drugo u odnosu na ono što javno izgovaraju bio je dovoljan za različite teorije o situaciji u Liberalno demokratskoj partiji. U intervjuu za „Vreme“, koji se vodio nekoliko sati pošto je Čedomir Jovanović postao zvanični kandidat LDP-a na predsedničkim izborima, Vesna Pešić ističe da za vreme Đelićevog nastupa, sticajem okolnosti, nije znala šta se u Beogradu dešava.

„Nalazila sam se u Njujorku sa našom parlamentarnom delegacijom. U trenutku kada me je Đelić pozvao, bila sam u taksiju. On mi je najavio da će tužiti Jovanovića zbog te krivične prijave, a ja sam mu rekla da ću Jovanovića obavestiti o tom. Tako sam i učinila, jer nisam pominjala, nikakva protestna pisma itd. Pitanje je zašto se on meni uopšte javljao? Rekao je da me uvažava, a onda je ispalo da me ne uvažava. Ja ne bih više o tome govorila, nema nikakve potrebe da se preko posrednika raspravljam sa Božidarom Đelićem. Teško mi je da mislim o motivacijama koje su Đelića rukovodile da se poziva na mene, verujem da je bio povređen, ali i ja sam povređena što moj politički angažman svrstava u nekakvu kriminalnu družinu.“

Osim krivične prijave, i druge glavne teme protekle sedmice bile su u vezi sa LDP-om. Reč je pre svega o tekstu Petra Lukovića o ponašanju novinarki B92 i TV Mreže, kao i dokument za koji LDP tvrdi da je potekao iz američke ambasade, a koji, prema tvrdnjama te partije, pokazuje povezanost Miroslava Miškovića s političkim vrhom zemlje.

„VREME„: Koliko je u ovom trenutku bilo politički isplativo da se LDP na neki način „zavadi“ sa B92 i sa predstavnicima SAD u Beogradu?

VESNA PEŠIĆ: Ja nisam primetila da se LDP zavadio s B92. Ta navodna zavada svela se na našeg humoristu Petra Lukovića i njegov način pisanja, koji je izazvao reakciju nekih saradnika B92 koji su se osećali pogođenim njegovim tekstovima. Petar Luković pripada i „Vremenu“, i „Ćoravoj kutiji“, i „Peščaniku… Luković je oduvek tako pisao, upotrebljavao je nepristojne reči, još u vreme Miloševića, a i pre njega. Žao mi je što je došlo do teških reči između novinara, ali kakve veze to ima sa LDP-om?

U saopštenju B92 navedeno je da se tekst Petra Lukovića nalazi na oficijelnom sajtu LDP–a.

Ako, recimo, Nikola Samardžić ili Vladimir Gligorov napišu tekst za neke novine, oni te članke ne pišu u ime LDP-a, ali mi te članke stavimo na naš sajt. Tako isto i s Perom Lukovićem. To činimo zato što su brojni autori naši simpatizeri ili članovi Političkog saveta, koji mahom nisu članovi stranke. To se odnosi i na blog na sajtu LDP-a, često pišu članovi, funkcioneri, ali i drugi ljudi koji žele da pišu za naš sajt. Svi ti tekstovi ni po čemu ne mogu biti tretirani kao zvanični stavovi stranke. Sajt stranke smo široko definisali, on treba da bude atraktivan i da ljudi vole da ga čitaju, a ne da se tu kače samo zvanična saopštenja. Stranka ne kontroliše ni nastupe na TV-u, meni nikada niko nije rekao o čemu i kako ću da nastupim. A u drugim strankama je sve to strogo kontrolisano. Ja procenjujem da niste razumeli da se LDP razlikuje, pa ga gurate u sukobe tamo gde ih nema.

Meni lično ne smeta Petar Luković, ja razumem kako on funkcioniše i kakvu ulogu je preuzeo. U poslednjem “ Vremenu“ vaš novinar Ljubomir Živkov je napisao najbolju odbranu Petra Lukovića. Cela ta priča pokazuje da su se nervi istanjili, i zato je dobila veće dimenzije nego što treba. Još manje, ili baš nikako, tu ne vidim sukob LDP-a i B92, kako vi to mene sada pitate.

To je protekle sedmice bila jedna od glavnih tema na javnoj sceni…

Jeste tema, zato što i vi proizvodite to more tema koje nisu nikakve teme. Ugledni novinar vašeg lista Dejan Anastasijević napisao je kako je američka ambasada finansirala našu kampanju. Proizveo je temu, a to je obična neistina i glupost. Pritom, on navodi da je poznavalac i da zna kako funkcioniše američka administracija. Možda neke ambasade raspolažu takvim fondovima, ne znam, ali svako zna da američka ambasada nema fondove za izbore, bilo u Srbiji bilo na nekom drugom mestu. To bi Dejan Anastasijević trebalo da zna i zbog toga bi mogao da se izvini. Ali zato što ja sada to kažem, čisto istine radi, LDP nije u sukobu s Dejanom Anastasijevićem, baš kao ni sa B92. E sad, što bi neki želeli da bude u sukobu sa LDP-om, pa i „Vreme“, i vama to zbog nečega treba… budite u sukobu, ja mislim da tolika proizvodnja „poželjnih“ sukoba nije dobra.

Američka ambasada demantovala je autentičnost dokumenta koji je objavio LDP. Da li je u međuvremenu bilo kontakata predstavnika LDP–a s predstavnicima ambasade?

Znam da su Nenad Milić i Ivan Andrić razgovarali s predstavnicima ambasade, za Čedomira Jovanovića ne znam, niti sam pratila odnose između LDP-a i američke ambasade. Ja sam na američke prijeme pozivana najčešće kao predstavnica nevladine organizacije i aktivistkinja za ljudska prava. Tako je bilo godinama. Mislim da je objavljeni dokument autentičan, ali je prirodno što američka ambasada to ne može da potvrdi. Ja mogu samo da pretpostavim da je taj dokument potekao iz ambasade, neko ga je morao dati. Kad se malo bolje čita njihovo objašnjenje, oni dokument nisu baš tako upečatljivo demantovali. To, konačno, i nije toliko važno, jer je veliko pitanje kakav status takvi papiri imaju u funkcionisanju ambasade. Za mene je važnije pitanje zašto toliko ljudi ćuti kada se blati Čedomir Jovanović, što te silne laži i uvrede mnogima ne smetaju. A znaju da su laži.

Miroslav Mišković se posle šest godina prisetio da izađe s optužbom da ga je Čedomir oteo, bez ikakvih dokaza, i da je to laž svi znaju. Kad kažem svi, onda to mislim bukvalno. To zna i Božidar Đelić, baš kao i Tomislav Nikolić, da navedem lidere dve najveće stranke. Da je Božidaru Đeliću ikada palo na pamet da kaže „ej ljudi, stanite malo, kakve to gluposti pričate da je Čedomir Jovanović oteo Miroslava Miškovića, ja znam da to nije istina“, naša politička komunikacija izgledala bi sasvim različito. Ovde se radi o jednoj vrsti političkog izluđivanja, koja je prerasla u političku patologiju. Da je reč o izluđivanju, vidi se kada se postavi pitanje šta su sve ove godine radili policija, tužilaštvo i sudovi, ako se Jovanović javno optužuje za najmonstruoznije zločine. A kada su pale neke sudske presude, Jovanović je bio oslobođen optužbe.

Zašto, po vašem mišljenju, svi ćute?

Ja to zovem normalizacijom političke patologije, da svako može, kad god ima nekakav problem, da zapljune Čedomira Jovanovića i da se na taj način vadi iz problema. Nije važno da li imam problem sa monopolom, neplaćanjem poreza, korupcijom, kriminalom, pa i ljubomorom, vlast će mi gledati kroz prste ako napadnem i oblatim Čedomira Jovanovića. Kad to prolazi, počeli su i kriminalci da se služe Čedom, što da ne ako to donosi korist. Nekakvi „politički analitičari“ dobijaju visoke honorare, da bi se gotovo isključivo bavili tim blaćenjem, a o udbaško-tajkunskim tabliodima da i ne govorim. No, meni se čini da je to postalo kontraproduktivno i za one koji hoće da se izvuku iz problema, ali i za DSS, DS i radikale, kojima to sramno laganje odgovara. Naravno, ključno je pitanje zašto je to tako. Tri su razloga najvažnija. Jedan razlog je politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, na čemu LDP i Jovanović insistiraju. Drugi je razlog instaliranje „partijske države“ kao modela sistemske korupcije u našoj zemlji. Reč je o spajanju beskrupuloznih interesa vrhova stranaka, države (vlade i javnog sektora) i tajkuna, koji ne žele da se u Srbiji upale svetla i uvede zakon i njegova striktna primena. U Srbiji vlada haos, a to najviše odgovara ličnim interesima navedenih grupacija. I treće, tu vam je ona iritantna podela Srbije na one koji su za Evropu i one koji su za Rusiju i Putina, a to sve sada povodom Kosova. Na te tri glavne teme LDP jedini postavlja nezgodna pitanja i traži odgovornost. Mi smo jedini koji ovoj vlasti možemo da kažemo da je vodila pogrešnu politiku prema Kosovu, da su patentirani luzeri, da loše zastupaju naše državne i nacionalne interese. Tako je i na druge teme, na temu Delte i monopola. Da novinari rade svoj posao, i da država funkcioniše, zašto bi se bilo koja stranka morala baviti pitanjem Delte? Ali, toga nema, pošto naši novinari, u većini, ne rade svoj posao, ne bave se sistematskom kontrolom vlasti.

Zbog čega mislite da novinari ne smeju da pipnu te teme?

Zato što je vlast u Srbiji korumpirana od vrha do dna, i mnogi novinari, i ljudi iz drugih struka, neće da izgube posao, čak i kada žele da rade drugačije. Neke medije poseduju sami tajkuni, neke tzv. udbo-mafija za plasiranje dezinformacija i širenje haosa, a većina je pod uticajem vladajućih stranaka i njihovih interesa. Kod nas je još uvek jača politička moć (vlast) od bilo kog bogatstva ili tržišta, pa se ona „kupuje“ od drugih sektora društva, na prvom mestu od biznisa. Pored toga, vladajuće stranke raspolažu ogromnim javnim vlasništvom, pa i sa te strane mogu da vrše uticaj i koriste moć. Čim imate toliko nekontrolisane moći, mnoge važne delatnosti ne mogu da funkcionišu, pa je tako i sa medijima i novinarima, ali i sa drugima.

Kad se pogleda šta je u poslednjih nekoliko meseci LDP rekao u vezi s Miškovićem i medijima, stiče se utisak da je stav stranke kako u Srbiji nema nijednog medija koji nije kupljen. Po vašem mišljenju, ima li medija koji nisu kupljeni?

Vi to znate bolje od mene. Kažite mi koji nije. Vi u to imate bolji uvid nego ja. I sigurno da nije reč o tome da ja mislim da su mediji u celini „kupljeni“, to bi bila besmislica, i nepotrebna stvar. Kontrola se obezbeđuje ili traži za osetljiva pitanja koja pogađaju vlast i moćne oko nje. Istine radi, ima i dobrih emisija, recimo „Insjader“, „Peščanik“, „Poligraf“, tekstovi Miše Vasića u vašem listu. Ima i poneka veoma dobra emisija i na javnom servisu, na primer, odličan je bio film „Pad Krajine“, na kome je radio vaš urednik Filip Švarm. Ja tvrdim da su osetljiva pitanja pod kontrolom, ali i da se osnivaju novine i rade emisije koje treba da prave zabunu, da šire laži i prave onu političku patologiju o kojoj sam govorila. Onda je napadnuta strana, kao što je to LDP, to valjda nećete sporiti, i sama u situaciji da mora da odgovara pod tenzijom.

Ta priča samo je jedna u kontekstu višemesečne akcije LDP–a protiv Miroslava Miškovića. Šta je pravi motiv za tu akciju?

U „Vremenu“ i drugim sredstvima informisanja priča o Miškoviću protumačena je kao naš pokušaj političkog profitiranja i sastavni deo naše izborne kampanje. Međutim, ona nije krenula sada, već u julu ove godine, kada smo održali konferenciju za novinare o Miškovićevim monopolima, i nije bila u sklopu izborne kampanje. Na toj konferenciji učestvovala sam i ja, pošto sam ekspert za tu temu. U sklopu stipendije koju sam dobila prošle godine, radila sam istraživanje u kojem sam na egzaktan način dokazala kako se zapatila partijska država i kako su uspostavljene veze između tajkuna, političkih partija i državnih organa.

Mi ne možemo da postanemo normalno društvo ukoliko je vlast toliko netransparentna i toliki uticaj imaju pozadinske moći. Pravda je da ja na slobodnom tržištu ostvarim uspeh. Ali, nije pravedno ukoliko to radim preko političke strukture. Ako vi napravite splet političkih funkcija sa takvim kapitalom i stvorite takvu koncentraciju moći, takvu oligarhiju kakva danas postoji u Srbiji, onda od demokratije više nemamo ništa.

U šta se pretvorila demokratija kod nas? U matematičku formulu. Održavaju se izbori, da bi se dobila formula po kojoj će partije da podele sve što je naše – državne organe, nezavisne komisije, ustavne sudove, javna preduzeća… Nije reč samo o Miškoviću, kako se to prikazuje, pa čak ni to da je samo LDP otvorio to pitanje, nego ga je otvorila i gospođa Smajlović, pa Velja Ilić na svoj način, ali to, vidim, ne smeta. Meni Mišković ne znači ništa u životu, ja govorim o tome da se demokratija u Srbiji već pretvorila u fasadu. Već ste videli da izbori mogu da se odlože i protivno zakonu, da će se sa nekih nebuloznih osmatračnica procenjivati da li je država ugrožena ili nije, da će se pojaviti čak i neki viši interesi zbog kojih nama izbori nisu potrebni. Tomislav Nikolić hvali izbore u Rusiji, kao vrhunac demokratije, daleko nam bilo. Koštunica čestita Putinu, kao da njegov autokratski sistem treba da postane naš uzor.

Atmosfera u kojoj su, kako kažete, partije korumpirane, a mediji u toj službi, nalikuje na potpuno beznađe.

Nije tu reč o beznađu. Pa to da su partije korumpirane neprekidno ponavljaju predsednik i izvršni direktor iz Transparentnosti Srbija, Savet za korupciju i druge slične organizacije. To je opšte mesto, nisam ja jedini autor. To kažu i građani u visokim procentima. Ja govorim o tome kako i s kakvim uspehom se odvija tranzicija od autoritarnog društva pre 5. oktobra ka novom, demokratskom društvu. Prva faza u tom procesu jesu slobodni izbori i smenjivost vlasti, ali se taj prvi korak mora produbiti nezavisnim sudstvom i vladavinom zakona, poštovanjem prava pojedinaca, slobodnim medijima, jakim regulatornim institucijama, ograničenom i odgovornom vladom. Takvi procesi ukidaju pozadinske moći, bilo da su smeštene u službama bezbednosti ili u netransparentnoj ekonomskoj moći koja koristi veze s vlašću, a ne uspeh u tržišnoj konkurenciji. Kada se jasno ekspliciraju kriterijumi, onda svako može da zaključi dokle smo stigli, i da li je tranzicija uspešna. To pokušava da čini LDP, i po cenu dnevnog razapinjanja na krst. Mi smatramo da je Srbija na tom putu zastala, a kada stanete, idete unazad, jer tu nema stajanja u mestu. To je moja briga. Ja ne govorim o beznađu i očajanju, već samo o tome da Srbija nije uspela da napravi demokratski sistem, niti se trudi da gradi čvrste institucije, još nismo uspeli ni optužene da predamo Haškom tribunalu, a neka mera stvari je i naše veliko zaostajanje u kretanju prema Evropskoj uniji. Sada nas vreba i fundamentalna promena naše spoljne politike, jer se otvoreno zagovara da nam nije mesto u NATO-u i EU-u nego s Putinovom Rusijom, u nekakvoj azijskoj alijansi. Ipak, mislim da možemo uspeti, ukoliko povedemo ozbiljnu borbu protiv onih koji su tu zaseli i pljačkaju i zaluđuju ovo umorno i isceđeno društvo. Zbog toga neću da se pravdam što pričam i o Miškoviću ili o bilo kom drugom koji Srbiju vole kao lični dobitak, a nije ih briga što je Srbija postala najveći gubitnik, siromašna i bez ugleda. Pričala sam i o Miloševiću, pa se nikome nisam pravdala.