Ne postoji umetnost odvojena od politike

Sajsi MC (Ivana Rašić) već godinama zauzima jedinstveno mesto na domaćoj muzičkoj sceni, prepoznata po autentičnom izrazu i jasno izgrađenom autorskom stilu.

Njeni tekstovi su direktni, često provokativni, i ne beže od društvenih i političkih tema. U njenim pesmama se feminizam, klasne razlike, licemerje sistema i predrasude pretvaraju u oštre i često provokativne stihove.

Osim što se bavi umetnošću, diplomirala je na Fakultetu političkih nauka i u javnom prostoru profilisala se kao sagovornica koja ume precizno da analizira društvene procese. Od početka je bila među onima koji su otvoreno podržali studentske proteste, a kroz svoj rad i nastupe godinama se dosledno zalaže protiv društvenih nepravdi, i na sceni i van nje.

U razgovoru za “Vreme”, Sajsi govori o umetnosti kao političkom izrazu, o granicama javnog angažmana i odgovornosti koju on sa sobom nosi, o studentskim protestima i o tome kako digitalno nasilje menja način na koji se ljudi uključuju u društvene debate ili povlače iz njih. Njena poruka ostaje dosledna – pronaći sopstveni glas i koristiti ga, jer upravo u toj autentičnosti leži mogućnost promene.

“VREME”: Ko je Sajsi za tebe? Da li je ona tvoj alter ego – način da izraziš ono što je Ivani teško u svakodnevnom životu?

foto: alek knežević

SAJSI MC: Ja sam u poslednjih 25 godina, koliko radim, bila prilično zbunjena oko toga ko je Sajsi, a ko Ivana. To je jedno od najčešćih pitanja koje mi postavljaju: gde se završava jedna, a gde počinje druga? Iskreno, nisam umela da dam precizan odgovor. Ono što znam jeste da je Sajsi nastala iz moje težnje da se kreativno izrazim. Na početku je ego igrao ogromnu ulogu i nije mi dozvolio da me bilo ko obeshrabri u karijeri – a bilo je takvih pokušaja. Moj ego je bio toliko veliki da je bio slep na kritike.

Bilo mi je ključno da na početku ne pokleknem i da nastavim, iako je klima u kojoj sam krenula da radim bila strašno loša. Sajsi je nastala iz prkosa, iz volje, iz ega i te jake želje. Ona je moj odgovor na spoljašnji svet, moja komunikacija s onim s čim se ne slažem – i to često nesvesno. Na početku sam, recimo, odlazila na intervjue na B92 i bila najprepotentnija osoba na svetu. To je sigurno dolazilo iz osećaja nepripadanja i želje da pronađem svoj svet, što se kasnije i desilo – moji fanovi su postali moj svet, jer smo se povezali na onom najlepšem nivou na kojem, kroz ono što radim, prepoznajemo jedni druge.

Kad podvučem crtu, možda sam ja usamljena, neshvaćena, neprihvaćena devojčica koja je morala da izgradi sve ovo da bi negde pripadala. Jer opet – moraš negde da pripadaš, pa makar to mesto sama stvorila.

Koliko ti je važno da mladima pokažeš da mogu da pronađu i slede svoj autentičan glas?

U tome je cela poenta. Ako sam mogla ja – mogu i oni. Kad me pitaju šta je moja poruka mladima, uvek govorim isto i insistiram na tome: moraju da pronađu svoj autentičan glas. To je mene izdvojilo iz mase autorki i autora. I to je jedino što niko ne može da ti oduzme.

Da li ti je danas lakše da pokažeš ranjivost kroz muziku nego na početku karijere?

Pesma “Spavam sa lutkama” na albumu Mater možda je prelomni momenat. To je verovatno prva pesma u kojoj sam dozvolila sebi da otvoreno iskažem ranjivost. Sajsi ranije to nije radila, ona ne pokazuje slabost.

Ipak, to je pesma u kojoj sam dozvolila da publika vidi i onu stranu koja je do tada bila zatvorena. Rekla sam: “Evo, i mene boli.” I to je važno, jer svi imamo takve trenutke. Posle svega što smo prošli kao društvo u poslednjih nekoliko godina, verujem da je pravo vreme da se kaže i to.

Mislim da se ta ranjivost provlačila kod mene i ranije, ali nesvesno. Kad god imaš potrebu da toliko naglašavaš snagu, to obično izlazi iz nekog osećaja ranjivosti.

Od početka karijere u pesmama si otvarala teme koje su kod nas često smatrane kontroverznim, i to direktno, ponekad kroz provokaciju. Kako je došlo do takvog pristupa?

Da, i nisam to radila planski. Prirodno, spontano, instinktivno sam te teme ubacivala u pesme. Cela pesma je mogla biti posvećena određenoj temi, a mogao je biti i samo jedan stih. Kad se pojavi ideja, može da krene iz bilo čega – iz situacije, iz reči, iz uvrede. To mi je i terapija, jer mi pisanje mnogo znači, obogatilo mi je život od početka i izvuklo me je iz nekih teških trenutaka.

Kroz svoj rad preuzela sam način govora koji se u repu kod nas očekivao od muškarca i tada je to bio skandal. Platila sam cenu za to, ali meni je bilo prirodno da to uradim. Sve što je bilo “rezervisano” za muškarce – ja sam uzela. Žene u ovom poslu znaju kakve mogu biti posledice i možda nemaju vremena i energije da se s tim nose. Ja sam imala i vremena i energije i živaca, ali i cilj.

Često razvijam likove koji nisu nužno ja. Mogu da ih baziram na sebi, ali uvek ima nadogradnje. To je moj način da sebi objasnim kako neko drugi vidi svet i zašto se ponaša tako kako se ponaša. Morala sam da se razvijam, da sazrevam, da pišem o likovima koje možda nikad nisam srela.

S druge strane, pesma “Pe i Ku”, na primer, nastala je vrlo svesno. Pitala sam se: “Postoji li pesma koja se tako zove?” Potražila sam na Jutjubu, videla da nema, i pomislila: “Kako je moguće da ovo niko nije iskoristio?” Namerno sam tako nazvala pesmu. Taj izraz – “Pe i Ku” – kod nas se često koristi kao teška uvreda u javnom prostoru, i htela sam da ga preuzmem i dam mu novo značenje. Isto to sam uradila i sa “Fux Delux” – uzmem uvredu, dam joj novi sadržaj, i novo značenje.

Kroz tvoje pesme često se provlače i društveno–političke teme.

Da, nekad ih svesno ubacim, nekad sasvim instinktivno. Baš u pesmu “Pe i Ku” potpuno sam svesno ubacila i deo svoje političke agende, jer je mene, recimo, užasavalo rušenje spomenika Dimitriju Tucoviću i premeštanje njegovih kostiju, kao i cela ta priča oko Slavije. To mi je toliko morbidno i nelogično, i pomislila sam – ako već imam priliku, ubaciću to u pesmu.

Ti si od početka karijere otvoreno govorila o stvarima koje te muče, i o ljudskim pravima, politici. Završila si i Fakultet političkih nauka. Misliš li da umetnici treba da koriste svoj uticaj i javni prostor da izraze stavove, pogotovo u ovakvim situacijama?

foto: alek knežević

Ja sam po prirodi takva da mi nije neprijatno da pričam o stvarima koje su drugima neprijatne. To mi je prirodna zona. Ipak, znam da nije svako takav. Neko nema tu vrstu sigurnosti, neko ne želi da se izjašnjava, neko misli da nema dovoljno znanja i ne želi da ulazi u političke ili društvene rasprave. Zavisi od osobe, od njenog senzibiliteta, od toga koliko se oseća kompetentno ili bezbedno.

Zato mislim da ne treba sve gledati crno-belo. Umetnost i društveno-političko angažovanje usko su povezani jer je umetnost je produkt svega što nas okružuje: vremena, načina života, sistema. To je nerazdvojivo. Umetnost i politika funkcionišu tako: umetnost reaguje na ono što te okružuje. Ja ne mislim da postoji umetnost koja je odvojena od politike. Ne stvaraš na Marsu. Stvaraš ovde, u ovom društvu, u ovom trenutku, u ovom političkom sistemu. Čak i kad pišeš o utopiji, to je politički stav – to je tvoje negiranje stvarnog, surovog sveta koji ti je teško da obradiš, pa ga procesuiraš kroz naglašavanje lepih stvari. Dakle, i ako misliš da si “izvan” – nisi. Možeš fizički da se skloniš, ali tvoj rad nosi trag vremena i prostora u kojem je nastao.

Javno istupanje je druga stvar. To je svesna odluka da staneš ispred nečega svojim imenom. I to nosi posledice. Ljudi koji to ne žele da rade imaju pravo da ne žele. Mislim da ne treba ljude razvlačiti samo zato što ćute. Njihovo je pravo da ne razumeju, njihovo je pravo da možda tek uče. Lepše je da se neko sam aktivira nego kad ga nateraš.

Da li ti se čini da su se na društvenim mrežama potpuno izgubile granice kada je reč o digitalnom nasilju i targetiranju?

Danas na mrežama nema odgovornosti. Lako je nekoga targetirati, okačiti mu sliku, broj telefona, tagovati ga i pustiti masu da radi svoje. To je digitalno nasilje i ono ostavlja posledice. Ljudi često pišu stvari koje uživo ne bi smeli ni da izgovore. Meni su na forumima pisali svakakve gadosti, a kada bih ih srela, nisu mogli ni da mi priđu, ni da mi kažu “zdravo”. Jednom, kad sam zapretila da ću poslati policiju, odmah su počeli da se povlače i pravdaju. To je ta razlika, u stvarnosti je sve druga priča.

Od početka si podržavala studentske proteste. Čak ste i ti, Konstrakta i Bojana bile među prvima koje su javno istupile, išle na fakultete, razgovarale sa studentima. Kako je došlo do toga?

I to je došlo krajnje prirodno. Mi smo i pre toga javno istupale, nismo imale problem da stanemo iza svojih stavova. Senzibilitet nam je sličan, iako svaka od nas ima svoj izraz i put. Bojana radi na svoj način, Konstrakta na svoj, ja na svoj, ali su poruke bliske. To nas povezuje.

Nama je to bila najnormalnija stvar – otići na Farmaceutski fakultet, razgovarati sa studentima, podržati ih. Šteta je samo što je moralo da dođe do ovakvih okolnosti da se te stvari rade.

Kako vidiš promene u društvu koje su pokrenuli studentski protesti?

To što se desilo jedan je tako ozbiljan zemljotres kakav se dugo nije dogodio, uzdrmao je sve. Studentski protesti su potresli celo društvo — pomerili su granice, promenili energiju, podigli standard hrabrosti. Uradili su već ogroman deo posla time što su zatresli ovu zemlju i ne treba od njih ni tražiti ni očekivati da celu borbu nose na svojim leđima.

Odgovornost je na svima nama. To je svačija borba, to što su oni pokrenuli sada moraju da preuzmu i drugi delovi društva. Ne može se čekati da studenti pozovu pa da se ostali uključe, a do tada – ništa.

Studentski protesti ove godine doneli su i snažan umetnički izraz. Kako ti vidiš to vraćanje bunta kroz umetnost?

To mi je možda i najlepši deo svega. Studenti su uzeli najrazličitije oblike umetnosti i kroz njih izražavaju svoj bunt, što se jako dugo nije dešavalo. To je ceo spektar načina na koji možeš da se boriš.

Umetnost je melem, i meni je bukvalno spasila život. Zato me posebno raduje kada vidim mlade ljude kako kroz umetnost govore šta ih boli i šta žele da promene. To mi daje nadu i veru da se stvari mogu pomeriti.

Misliš li da su studentski protesti doneli promenu koja će trajati i dugoročno uticati na društvo?

Mislim da jesu. Neki ljudi koji se nikada ranije nisu bavili društvenim pitanjima sada su se probudili. Ljudi koji nisu izlazili na proteste, nisu pratili nikakva događanja, ni politička zbivanja, odjednom su se našli na ulici — glasni su, postavljaju pitanja, razgovaraju međusobno i reaguju na ono što se dešava.

Zato i kažem – ovo je bio zemljotres kakav se dugo nije desio. Takvi događaji menjaju atmosferu u društvu, pomeraju granice i utiču na to kako ljudi vide sebe u odnosu na druge i u odnosu na državu. Mislim da će posledice biti dugoročne jer je izmenjena svest društva i stvoren je osećaj da se nešto zaista može promeniti.