Ne postoje slučajni kandidati

„…Znaš i sam, poslovi više ne idu… Stalo, bogme, pa mora čovek, hteo – ne hteo, da gleda ako može s koje druge strane da se spomogne te da izađe na kraj… Znaš, mislim se nešto i velim, ako si mi ti prijatelj, ti i još dva-tri u čaršiji, te ako htednete da mi pomognete… Velim, znaš, ovo je sad dobra prilika… kad bi namesto Ilića ja nešto otišao u Skupštinu… A ti znaš mene, nisam od onih koji se neće odužiti. Spomoći ću se i ja, ali odužiću se i prijateljima, znaš kako je kad si poslanik…“

To je bio Branislav Nušić. Narodni poslanik je prvi srpski politički vodvilj koji je Nušić napisao 1883, a iz tog vodvilja izašli nismo bezmal’ 130 godina. Bez namere da se bude zlonameran te da se, daleko bilo, neko vređa potezanjem Nušića usred „momentalnih političkih prilika“, „Vreme“ je u razgovoru sa bivšim ali i budućim predstavnicima naroda, pokušalo da odgovori na pitanje: Gde se i kako opošljava ta „kandidacija“ za narodnog poslanika? Ili, otkako je uveden novi sistem tzv. zaključavanja izborne liste: Kako ući u prvih 50?

OTIMAČINA ZA KARTICU U PROREZU: Skupštinska klupa bila je primamljiva i akademicima i osvedočenim kriminalcima. Sedeo je tu jedan Nikola Milošević, ali i Željko Ražnatović Arkan. Dragoljub Mićunović, kojem u biografiji stoji da je osnivač i prvi predsednik Demokratske stranke, nijednu funkciju u izvršnoj vlasti nikad nije obavljao – ali je bio i ostao narodni predstavnik. Na ovogodišnjoj listi Borisa Tadića, profesor je treći. U Skupštini Srbije će možda posle 6. maja sedeti i Nevena Adžemović, bivša članica grupe „Models“, supruga biznismena Srđana Adžemovića Adžema, bivšeg šefa obezbeđenja Velimira Ilića (NS), koja je 75. na listi naprednjaka. Narodni predstavnici će najverovatnije biti i Zaharije Trnavčević, bivši DS-ov poslanik, i Miljenko Dereta, što je prenerazilo neke njegove kolege iz NVO sektora, četvrti i sedmi na listi „Preokreta“ Čedomira Jovanovića.

Ako zanemarimo poslaničke, što bi kazao Nušić dijurne (dnevnice), plate, putne i ostale troškove i bezobrazno niske cene u skupštinskom restoranu, ne ostaje mnogo razloga za oduševljavanje Skupštinom Srbije. Jer, to je odavno samo mašina za izglasavanje zakona koje „traži Evropa“. Poslanici vladajuće koalicije uglavnom nisu u sali dok opozicija glumeći „javnu raspravu“ priča priče koje niko i ne sluša. I zašto bi? Kad dođe dan za glasanje, svi su tu i zakon prolazi.

Možda je dr Milan Božić, univerzitetski profesor, nekadašnji potpredsednik SPO-a, a od pre osam meseci – naprednjak, u pravu kada kaže da je zanimljivije pitanje „Zašto neko želi da bude poslanik“, nego kako se narodni predstavnik – postaje. Nekadašnji poslanik i u republičkom i u saveznom parlamentu bio bi uveren da su tu „fascinaciju predstavničkim funkcijama“ izmislili mediji, da ne zna, zahvaljujući svom iskustvu, da je zaista tako: „Od stranačkih funkcionera – dobro, možda ne baš najviših – do aktivista na terenu, svako želi da bude poslanik. Međutim, plata je drljava – mnogo veća od obične, ali nikakva za političku elitu u kojoj većina sigurno može da obezbedi bolje prihode – radno vreme je grozno, a još kada se setim one rupe u Kralja Milana u kojoj je nekada zasedala srpska skupština, ništa mi nije jasno, a ne spadam ni u najgluplje a ni slabo obaveštene.“ Elem, Božić, kao bivši predsednik UO Telekoma Srbija, voli „malo u vicu“ da kaže da stranački funkcioneri žele da budu poslanici pošto nemaju poverenje u svoju stranku pa ne znaju da li će osvojiti vlast te gledaju da sebi unapred obezbede neko uhlebljenje. Kao opozicioni poslanik zna kako je tužan posao gledati „one na vlasti kako se u prvim redovima kikoću i smišljaju gde će na ručak“. Ali veruje da biti poslanik vladine većine nije mnogo bolje: „Vaši stranački prijatelji su u vlasti, a vaše je samo da podižete ruku – tačnije: gurate karticu u prorez – i izglasavate njihove predloge.“

Uveren da je mladim političarima mesto u Skupštini, koji treba da se iskažu i pokažu i stranci i javnosti, Božić još kaže: „Nama ostalima jedina je dostojna sudbina ‘sa štitom ili na njemu’. Još prostije, valjda je jedina prirodna želja svakog političara da osvoji izvršnu vlast na kojoj će i sprovoditi svoj program i sticati ličnu samorealizaciju. To je i razlog što u svojim godinama i ne pomišljam da se namećem da sednem u poslaničku klupu. Em bih nekom mlađem zauzeo mesto, meni nije nikakvo zadovoljstvo, a shvatio bih i kao besmisleno traćenje mojih sposobnosti. Umem da vršim vlast a imam poverenje i da će je moja stranka steći. Onda će sigurno biti posla i za mene.“

VEZIVANJE PARA I GLASOVA: Razume se da oni koji su „pali“ ispod 50. mesta posebno u manjim strankama koje ne mogu osvojiti više od 10 do 20 skupštinskih mandata, gunđaju da o poslaničkoj listi odlučuje lični animozitet ili simpatija predsednika stranke, ali i neki drugi „lukrativni razlozi“. Koliko je šefovima stranaka to neprijatan posao, možda najbolje govori i urbana legenda o Vuku Draškoviću kada je na čelu nekad velike stranke SPO slovio za „šefa široke ruke“. Tada se, sastavljajući listu na kojoj nije mogao baš svima da udovolji, šalio: „Pa nama je potrebno 5000 mandata i 100 ministarstava!“ Ipak, recimo da postoje najmanje tri aspekta pravljenja poslaničke liste o kojima mora da vodi računa svaka ozbiljna stranka, dakle, ona koja deluje na teritoriji Republike. Oko toga su se složili i sagovornici „Vremena“ nezadovoljni svojom pozicijom, ali i oni koji su direktno učestvovali u kreiranju svoje stranačke liste. Prvo, treba namiriti kadrove koji su u prethodnom periodu na svojim plećima izneli stranačku aktivnost. To su ljudi koji su uprkos raznim pritiscima promovisali politiku stranke, agitovali na terenu, doprineli uzdizanju stranke.

Drugo, mora se voditi računa i o geografskoj zastupljenosti što znači da se na listi mora naći mesto kolegama iz unutrašnjosti koji su, pred ove izbore nezadovoljniji nego ranije kako su ih stranke rangirale za Skupštinu. Tako su Nišlije recimo već sračunale da ako bi na predstojećim republičkim izborima stranke ponovile rezultat od pre četiri godine, Niš bi imao samo pet narodnih poslanika, odnosno dva manje nego sada. I to ne samo zato što na listama ima manje kandidata iz Niša, nego što su i loše raspoređeni. To znači da je velika šansa da zbog očito slabog uticaja niških odbora političkih partija u stranačkim centralama u Beogradu, drugi po veličini grad u zemlji posle majskih izbora ima još manje poslanika, pisale su ovih dana „Južne vesti“.

Treća grupa su oni ljudi za koje stranka procenjuje da bi u perspektivi mogli svojim bočnim vezama sa ljudima od kapitala omogućiti bolju poziciju partije na izborima ali i doprineti što uspešnijoj realizaciji političkog i ekonomskog programa. To je ono što protivnici ovakvog rangiranja zovu tajkunizacijom stranke.

„Kod nas se i sada dogodilo a znam da nismo jedini, da na listi bude i potpunih iznenađenja. Posle se sazna ko kome šta dođe. Odavno je jasno da više vredi aktivista koji može da uveže i glasove i pare, nego idealista koji napamet zna stranački program. Nažalost, u okolnostima u kojima je odsustvo političke kulture i elementarnog poštenja dominantnije od iskrenog zalaganja za partijski program – sve je moguće. Ali ono što je opšte mesto za sve stranke je da nema slučajnih kandidata. Bilo da je u pitanju revanš, simpatija ili investicija“, reče za „Vreme“ jedan demokrata koji je daleko ispod 50. mesta.

Tako međutim ne misli Balša Božović (29), apsolvent prava i predsednik Demokratske omladine koji je, em prvi put na Tadićevoj listi, em na visokom 29. mestu. Kao član Glavnog odbora i predsedništva DS-a nije bio iznenađen što je njegovo ime na listi, piše u e-mail odgovoru za „Vreme“; imao je „priliku da učestvuje i u njenom kreiranju“. O njegovoj kandidaturi su, kaže, odlučili Predsedništvo i GO DS-a. Zanimljivo je da će mladi Božović, bar kad je o poslaničkoj klupi u Skupštini Srbije reč, zameniti svog oca dosadašnjeg poslanika DS-a Dragoslava Zeku Božovića, karatistu i bivšeg direktora SC „Tašmajdan“. Božović senior, koji slovi za uticajnog stranačkog čoveka, ovog se puta nije našao na Tadićevoj listi. Na pitanje misli li da je biti narodni predstavnik dobra osnova za političku karijeru, neka vrsta odskočne daske za dalje stranačko i političko napredovanje, Božović junior piše: „Biti narodni poslanik je za mene velika čast i odgovornost. Plaćeni ste novcem koji u budžet ubacuju rudari, poljoprivrednici, radnici, umetnici, trgovci… I zato želim da se raspravom u Skupštini i kontaktom sa građanima borim za zakone koji su pre svega u njihovom interesu.“

8, 18, 28, 38, 48: S koalicionim listama muka se usložnjava, jer treba zadovoljiti i male stranke čija je podrška nekad i presudna. Bojan Kostreš, potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, kaže u razgovoru za „Vreme“ da sa demokratama u pravljenju zajedničke liste nije bilo nikakvih nesuglasica. Ligaši su dobili 8, 18, 28, 38, 48, 84, 86. mesto, i ostalih pet – ispod 120. mesta. Kostreš tvrdi da je princip pravljenja liste Ligaša godinama isti, da Izvršni odbor pravi predlog liste koji se šalje Predsedništvu stranke. A Predsedništvo LSV-a, odlukom GO LSV-a ubacuje 30 odsto ljudi na listu, među kojima su oni koji su „značajni za partiju, poput Nenada Čanka koji se ne dokazuje u svom mesnom ili gradskom odboru, nego je kao predsednik stranke automatski na listi“. Tako, postoji 12 kandidata na republičkoj i 60 kandidata na pokrajinskoj listi: „Drugu listu od 60 većinskih kandidata biraju sami odbori. Zato što je u Vojvodini kombinovan izborni sistem. Taj deo koji ide na proporcionalnu listu na osnovu predloga IO a uz saglasnost predsedništva usvaja GO, i tih 12 ljudi koji su na republičkoj listi nalaze se i na pokrajinskoj, da li su većinci ili proporcionalci, nema veze, nalaze se na obe liste.“ Ipak, Kostreš priznaje da „uvek postoji mogućnost“ da predsednik stranke ili generalni sekretar kaže da „osoba XY treba da bude više kotirana“ nego što je to predložio njen matični odbor. Ili niže.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija upozorava da je sada svaka stranka morala imati u vidu i da li će joj kandidat za poslanika biti veran u predstojeće četiri godine, nakon izmene izbornog zakona i samostalnosti koju narodni poslanici uživaju u svom radu. On veruje da je stranačka, odnosno koaliciona rang-lista unutrašnje pitanje svake stranke, da se o pojedinačnim kriterijumima ne zna mnogo. „Teoretski je moguće da ljudi koji doniraju više za stranku ili kampanju ili obezbede da do stranke dođe neka donacija dobiju i više mesto na listi, tj. da se na neki način neka mesta na listi i kupe. Ali, ne verujem da je ta praksa raširena ako je ima, verujem da prednost na izbornim listama imaju oni stranački funkcioneri ili aktivisti koji su se u samoj stranci pokazali po nekim svojim organizacionim i drugim sposobnostima i u koje stranački vrh ima iz ovog ili onog razloga više poverenja.“

Za razliku od prethodnih izbora, birači imaju bar nekakvu predstavu o tome ko će ući u parlament. Dakle, oni koji su u prvih 50, bar kad je o velikima reč, sigurno. Velike stranke (DS i SNS) prvih 50 do 100 sa svojih izbornih listi, nema sumnje, uhlebiće u Skupštini (ZES je na prošlim izborima dobio 102 a stari radikali 78 mandata). Ostali, uz sva iskakanja na druge funkcije i pomeranja „nagore“, teško da će moći da zadovolje prvih 20-30, a oni koji se vrte oko cenzusa 10 do 15. Oni kandidati za narodne predstavnike koji i ne stignu da sednu u parlament, ruku na srce, ipak, za utehu mogu da se osete polaskanim – ušli su u prvu petinu najvrednijeg kadra koji svaka stranka, ili koalicija, ima. Pa se valja nadati za četiri godine.

E da, a kad je gazda-Jevrem od Srete čuo da će kandidat za poslanika ispred socijalista biti i Laza klomfer, zaprepastio se: „E, što ne ide – ne ide. Otkud on može da bude kandidat? Penje se na kuće i lemi oluk. Dođe neki stranac i vodiš ga kroz varoš da mu pokažeš znamenitosti, a Laza čuči na krovu. Stranac te, na primer, pita: ko je onaj čovek što čuči na krovu? A ti mu kažeš: to je naš narodni poslanik! Može li to bude?“ A Sreta mu odgovara: „More, ne brigaj ti brigu, neće on više nikad čučati na krovu kad čučne jedanput na poslaničku dijurnu.“ To je opet bio Nušić.

ŠTA SVE DONOSI POSLANIČKI MANDAT: Skamije u Narodnoj skupštini foto: m. milenković