Prošlog utorka premijer Srbije Ivica Dačić u svom kabinetu se zvanično oprostio od dosadašnjeg ambasadora Rusije u Beogradu Aleksandra Konuzina. Istoga dana predsednik Srbije Tomislav Nikolić se po drugi put za samo tri meseca sreo sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, ovoga puta u Sočiju. U trenutku kada Konuzinu ističe mandat čini se da odnosi između Beograda i Moskve odavno nisu bili tako srdačni i perspektivni: nakon što je Gasprom kupio NIS, uskoro treba da počne izgradnja Južnog toka kroz Srbiju, spominju se ruska ulaganja u železnicu, vojnu industriju, nova ulaganja u energetiku, krediti za uzdrman srpski budžet… Celokupna srpska kosovska politika nepriznavanja zasnovana je na podršci Rusije, zbog čega mnogi Srbi u Rusiji vide savezničku, bratsku zemlju. Istovremeno, prioritet Srbije je punopravno članstvo u Evropskoj uniji. U tome ambasador Rusije ne vidi nikakvu protivurečnost, eventualno članstvo Srbije u NATO-u, međutim, sasvim je druga stvar.
„VREME„: S ruske strane mogle su da se čuju izjave o tome da se Rusija ne protivi uključenju Srbije u EU, ali su zabeležene i vaše izjave o tome da rusko–srpski sporazum o trgovinskoj i ekonomskoj saradnji neće važiti ako Srbija postane deo „briselskog sistema„. Kako Moskva gleda na priključenje Srbije Evropskoj uniji?
ALEKSANDAR KONUZIN: Najvažnije za Rusiju je to da prijateljska Srbija bude jaka i prosperitetna država. U tom cilju trudimo se da sa njom razvijamo harmonične obostrano povoljne odnose. Polazimo od toga da što više prijatelja ima vaša zemlja, što su joj raznovrsnije veze, to bolje po nju. A samim tim je bolje i po Rusiju. Drugim rečima, ako je ulazak Srbije u Evropsku uniju povoljan po nju, to ne može protivurečiti interesima Rusije. Razume se, računamo na to da se saradnja sa Evropskom unijom neće odvijati na štetu rusko-srpskih veza. Srbija u potpunosti može imati povoljnosti i od saradnje sa Rusijom i od saradnje sa EU. A najbolja varijanta je ta da sva tri faktora imaju tesnu saradnju sa istovetnom korišću za sve. Upravo sam se za ovakvu konfiguraciju saradnje na sve moguće načine zalagao tokom svih godina svog boravka u Beogradu. Postoje konceptualne ideje u vezi sa ovim. Želeo bih da se te ideje pretoče u konkretne projekte sledeće generacije.
Vi niste skrivali svoje simpatije prema Srpskoj naprednoj stranci. Pored nje i DSS ima dobre odnose sa Jedinstvenom Rusijom. U junu 2009. izjavili ste da u Vladi Srbije „postoje protivnici razvoja rusko–srpskih odnosa„. Da li će, po vašem mišljenu, nova vlada voditi drugačiju spoljnu politiku koja će Srbiju više da približi Rusiji?
Trudio sam se da negujem dobre odnose sa svim strankama koje su prijateljski nastrojene prema Rusiji. Takve partije su ovde u ogromnoj većini. Naravno, video sam da su pojedine partije spremne na dublju saradnju; one su se povezivale sa ruskim organizacijama, zastupale su stavove koji su, po mom viđenju, u većoj meri odgovarali nacionalnim interesima Srba. Uzvratio sam tim strankama odgovarajućim odnosom. Međutim, nikada nisam narušavao sasvim konkretna pravila ponašanja diplomate, koja su, između ostalog, regulisana međunarodnim pravom.
Što se tiče nove vlade, sudeći prema izjavama članova vladajuće koalicije, kao i prema prvim potezima srpskog rukovodstva, može se računati na to da će se naše zemlje zaista približiti, kao i da će ući u kvalitativno novu etapu bilateralnih odnosa.
Često se diskutuje i spekuliše o „ruskim strateškim interesima na Balkanu„. Da li takvi interesi postoje, i ako postoje, koji su to interesi i kakvo mesto zauzima Srbija u ruskoj balkanskoj politici?
Interese Rusije na Balkanu diktiraju istorija i geografija. Ovde žive bratski nam slovenski narodi, prolaze prirodni putevi komunikacije sa Evropom, južnim državama. Rusija je vekovima težila ka ovom regionu. A Srbija je bila i ostala jedan od naših ključnih partnera na Balkanu.
Da li bi eventualno članstvo Srbije u NATO–u bilo protivno ruskim interesima na Balkanu?
Apsolutno jasno da. Alijansa sve češće izlazi iz okvira odbrambenih ciljeva kojima se deklariše, krši suverenitet država, međunarodno pravo. Najslikovitiji primer je NATO agresija protiv Srbije 1999. god. Širenje ovog vojno-političkog bloka ne korespondira sa savremenim izazovima i pretnjama, osnažuje nedostatak jedinstvene i podjednake bezbednosti u Evropi.
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 13. septembra 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
