Ne bavim se politikom

Od sredine maja do danas Vlada Srbije se nije izjasnila o odluci Upravnog odbora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje da tu ustanovu ponovo vodi dosadašnja direktorka. Odugovlačenje oko izbora novog direktora RZZO-a prouzrokovalo je to da ova institucija skoro četiri meseca funkcioniše u v.d. stanju, ali je i bacilo svetlo na još jednu ozbiljnu temu. Svedoci smo da se svi političari u predizbornim kampanjama zalažu za to da se stručni ljudi imenuju na odgovorne funkcije i da, kad ih se pita, svi načelno podržavaju institut javnog konkursa za izbore direktora. S druge strane, međutim, već nedeljama se po novinama pojavljuju imena potencijalnih direktora RZZO-a kao gotovih stranačkih rešenja, što jedno sa drugim, logičan je zaključak, nikako ne ide.

Svetlana Vukajlović, direktorka Zavoda, prošle je nedelje najavila da je vreme da se povuku neki potezi, a onda je 7. septembra, skoro četiri meseca od kako joj je istakao mandat i od kako je UO RZZO-a jednoglasno predložio da bude izabrana na mesto direktora te ustanove – podnela ostavku.

„VREME„: Zašto ste se odlučili za ostavku, ako ste imali podršku UO RZZO–a i Ministarstva zdravlja?

SVETLANA VUKAJLOVIĆ: Ostavku sam podnela kako bi se već jednom prekinula agonija u kojoj se Zavod nalazi već mesecima. Suštinski, to je ostavka. Formalno, to je predlog Upravnom odboru da povuče iz procedure odluku o mom izboru, da poništi konkurs iz koga je ta odluka proizašla i da raspiše novi konkurs, jer ja trenutno funkciju obavljam po osnovu starog mandata.

Procenila sam da bi ova situacija, ovako kako se odvija, mogla da traje i sledeće dve godine, kao što traje u nekim drugim ustanovama. To nije dobro za Zavod, pošto mandat nije istekao samo meni već i svim direktorima filijala, a neizvesnost utiče na to da se sada svi više bave ličnim statusom, nego poslom. Kada niste sigurni da li ćete i naredne četiri godine ostati na istom položaju, logično ne počinjete ništa što se ne može završiti u nekom kraćem roku. Pored toga, gubi se i entuzijazam za rad, a Zavod je ustanova koja i te kako mora da poseduje taj entuzijazam, pogotovo što su i uslovi za rad zbog finansijske krize otežali rad ustanove. Na nivou zadatka se mora biti svakodnevno, a reforme koje pripremamo se moraju sprovoditi. Međutim, da bi se te reforme sprovodile, potrebni su i neki zakonski preduslovi. Pripreme za sprovođenje tih reformi zahtevaju ozbiljan rad, da bi, kada se, na primer, krene sa novim načinom finansiranja, sve bilo spremno i da bi se izbegli problemi u primeni reformi, jer bi to bilo pogubno za same pacijente. Uz mišljenje Ministarstva zdravlja i zakonodavca, do razrešenja imam sva ovlašćenja direktora koja prestaju onoga dana kada bude imenovan novi direktor i kvalitet moga rada u tom periodu neće biti drugačiji od dosadašnjeg.

A šta ako se i na imenovanje novog direktora bude čekalo naredna četiri meseca?

Nadam se da ovoga puta neće biti toliko čekanja. Lično sam se potrudila da procedura oko raspisivanja konkursa bude ponovo sprovedena u najkraćem roku.

Da li to znači da je ova sednica UO–a sazvana na vaše insistiranje?

U neku ruku – da. Ali to je i redovna sednica, jer pored rasprave o rukovođenju ustanovom, trebalo bi usvojiti još neke akte, pošto Zavod mora da radi i sistem mora da funkcioniše.

Da li ste, u međuvremenu, bar vi dobili odgovor zašto se Vlada nije izjasnila o vašem reizboru i da li je istina da se vaša kandidatura, zapravo, uopšte nije ni razmatrala zvanično?

Koliko znam, Vlada nije razmatrala moju kandidaturu. Odluka komisije je prvi put, u maju, bila stavljena pred Ministarstvo zdravlja, a otud je poslata na dnevni red Vlade. Po proceduri, zahtev se, pre razmatranja u Vladi, šalje na kadrovsku komisiju. Međutim, iz nekog razloga skinut je sa dnevnog reda kadrovske komisije i faktički nikada na taj dnevni red nije ni došao. O razlozima za takav sled događaja ne bih mogla da sudim, pošto ovo nije retka situacija. U našoj zemlji postoje ustanove koje su već četiri godine u takvoj situaciji pa rade u v.d. stanju.

Stiče se utisak da o izboru direktora RZZO–a odlučuje politika, a ne struka. Imate li vi taj utisak?

Ne bavim se politikom. Politika mi je strana i ne bih htela da komentarišem bilo šta što je u vezi sa politikom, jer nemam potrebu za tim. Politikom sam prestala da se bavim pre nego što sam i počela i to kada sam bila na četvrtoj godini Pravnog fakulteta, na predavanju o sistemu (tada vladajućeg) samoupravnog socijalizma. Kao mlad pravnik, puna entuzijazma, pitala sam profesora da li je on svestan da taj sistem ima jednu grešku. On me začuđeno pogledao, jer to baš nije bilo primereno. Pitao me kakvu grešku sam uočila, a ja sam rekla da ceo sistem počiva na samoupravnom socijalističkom moralu, a da tog morala baš i nema. „Tako da ako nema morala“, zaključila sam, „onda nije dobar ni sistem koji insistira da počiva upravo na tom principu.“ Naravno, taj ispit sam jedva položila i to mi je bilo dovoljno da shvatim da nemam osećaj za politiku. Ne mogu da pravim kompromise i uvek moram da kažem šta mislim, a politika podrazumeva suprotno. Zato nikada nisam ulazila u politiku.

Pre nego što ste postali direktorka Zavoda, petnaest godina ste radili u privatnom sektoru. Kako ste se snašli u potpuno drugačijem sistemu poslovanja i koliko vam je pređašnje iskustvo pomoglo?

Činjenica je da u državnom sektoru na vrlo ozbiljnim funkcijama sede ljudi koje ozbiljan privatnik nikada ne bi zaposlio. To je, zapravo, najveći problem sa državnim institucijama.

Velika je razlika kada na novo radno mesto dođete sa već stečenim navikama i već određenim odnosom prema poslu, nego kada dođete na funkciju bez ikakvog iskustva. Razlika je u tome kako vidite posao koji obavljate. Da li ga vidite kao funkciju koja vam obezbeđuje određene privilegije, ili ga vidite kao i svaki drugi posao i osetite veliku odgovornost za to što radite i veliku potrebu da ostvarite uspeh i da imate rezultat? U ovom drugom slučaju, morate biti uspešni u tome što radite, a da biste bili uspešni, morate biti odgovorni. Kod mene je taj osećaj odgovornosti stvoren ranije. Ovaj posao sam posmatrala na potpuno isti način kao kada sam bila u Delti i u Cepteru – dakle, da svakoga dana moram dati svoj maksimum, da moram biti odgovorna prema onima koji me zapošljavaju i koji me, na kraju krajeva, plaćaju, u ovom slučaju to su osiguranici i ja sam to tako i videla. Trudila sam se da poboljšam stvari u meri u kojoj se to moglo. To sam naučila kod kuće, mislim da je to bilo očigledno i da je veliki broj ljudi to i prepoznao.

Poziciju direktora RZZO–a su, gotovo po pravilu, obeležavale afere. U vašem slučaju nije tako. Da li je razlog tome što funkciju niste osvojili po političkoj liniji?

Za sve mora da postoji princip i argument koji ga opravdava. Ako ste principijelni i ako se držite propisa i principa da radite transparentno, onda svima možete da kažete da ne može drugačije. Na primer, ako vas pozove narodni poslanik i zatraži nešto što nije u okviru propisa, vi mu kažete: „Lepo je što ste poslanik, ali ste i osiguranik kao i svi drugi“. Meni je najvažnije da postoji princip koji je isti prema svima i onda na kraju to svi poštuju. Samim tim, smanjen je pritisak izražen kroz zahteve da se nekome nešto, mimo propisa, učini. Na kraju, svi znaju šta gde može da prođe i to je suština cele priče.

Prvi ste uveli transparentnost u radu Zavoda. Da li je ta odluka izazvala otpor ili odobravanje vaše radne sredine?

Nije bilo nikakvog otpora. Od prvog dana sam rekla da nemamo šta da krijemo, da želim da radimo po zakonu i da će nam u tome najveći saveznik biti transparentnost. Kada se sve vidi, nema mesta za sumnju. Nažalost, ova institucija je oduvek bila takva da se uvek postavljalo neko pitanje sumnje šta se tu radi. I danas kad god neki opozicioni političar poželi da stavi pod sumnju rad RZZO-a, kaže da se ne zna gde ide zdravstveni dinar, iako sve lepo piše na internetu. To je prosto nešto što je nasleđeno i onda za opoziciju to lepo zvuči, a praktično sve je na našem sajtu. Podaci su svima dostupni i svi čije je poslovanje oslonjeno na Zavod vrlo često koriste tu mogućnost. Na sajtu vide kada se kome vrše isplate i na osnovu toga mogu da planiraju svoje poslove. Jer, kada na sajt stavite plan raspodele sredstava gde je za svaku zdravstvenu ustanovu planiran određeni iznos novca, a onda mesečno objavljujete i koliko je sredstava kome preneto, onda praktično svaka zdravstvena ustanova može da kontroliše vaš rad i nema razloga da direktor jedne zdravstvene ustanove misli da je u podređenom položaju u odnosu na neku drugu. Zavodu je to, s jedne strane, dodatna kontrola, a s druge doprinosi ugledu institucije.

Kolika je razlika između poslovanja Zavoda pre šest godina i njegovog funkcionisanja danas?

Sada u Zavodu vlada veći red. Ono što smo zatekli bilo je odsustvo sistema. Ne kažem da moj prethodnik nije dobro radio. Jeste. Ali zatekao je još veći haos. On je stigao donekle, ali to dokle je stigao nije bilo dovoljno da bi se ovo smatralo sistemom. Lista lekova je bila jedan od najvećih problema. Bila je vrlo uska i bez ikakvog ograničenja, tj. regulacije cena, a pritom se nije znalo ni šta je na listi. Građani su se, praktično, lečili papirom, pošto u bolnicama nije bilo ničega. Tada je bila takva situacija da lekari daju mogućnost pacijentima da nabave bilo koji lek (naravno, u privatnim apotekama jer ih u državnim nije bilo) i da to posle refundira Fond po ceni po kojoj je građanin platio lek u privatnoj apoteci. Onda smo krenuli da uvodimo red. Pre svega, da bolnica zna sa koliko novca raspolaže i da u okviru toga može da se opredeli i da na vreme nabavi neophodne lekove, da se lista lekova definiše tako da omogućava promenjivost, ali i da se zna šta je i po kojoj ceni moguće kupiti, a ne da Fond isti lek plaća po dve različite cene, zavisno od toga ko kako šta fakturiše.

Osim toga, pristupili smo informatizaciji, jer čak ni tu nije bilo reda. Kada sam došla, pipala sam u mraku, jer nikakvu informaciju nismo do kraja imali. Niti smo znali ko su nam osiguranici, niti smo znali kolika je potrošnja medicinskih sredstava. Ako bih, na primer, htela da imam informaciju o tome koliko smo ortopedskih pomagala izdali ovog meseca, trebalo je da čekam na tu informaciju mesec dana, dok sve filijale iz papira izvade te podatke. O bolovanjima da ne pričam. Sada je informatizacija na vrlo visokom nivou i Zavod je dobio sve pohvale od poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, između ostalog, i zato što je uspostavljen sistem zaštite podataka o ličnosti.

Rekli ste da tokom poslednjih meseci niste počinjali ništa što ne možete i da završite. Da li ste zadovoljni postignutim i šta su prioriteti koji čekaju budućeg direktora?

U unapređenju poslovanja Zavoda tokom proteklih šest godina urađeno je mnogo, ali urađeno je u meri u kojoj je to bilo moguće. Ono što je zavisilo lično od mene i mojih saradnika i što nije imalo drugih ograničenja, mi smo uradili. Što nismo mogli, nismo uradili i ne mogu da kažem da mi nije žao što nismo uradili više. Jednostavno, nije bilo moguće. Ja sam se trudila da budem običan čovek na ovom mestu, da prepoznam potrebe drugih i da to u granicama mogućeg rešim. Ne mislim da sam tokom svog mandata napravila čudo i da je sada građanin kada uđe u bolnicu jako zadovoljan. Imala sam želju i sposobnosti da uradim i više, međutim, ostalo je puno problema za rešavanje. Ali, da bi oni bili rešeni, potrebna je suštinska promena koju mi nismo uspeli da sprovedemo.

Zavod je još prošle godine bio spreman za promenu načina finansiranja. To je ključno, jer sve dok postoji garantovana uravnilovka, nema stimulacije za bolji i kvalitetan rad. Rezultat toga je da se u tom sistemu uravnilovke stimulišu neradnici, a destimulišu radnici i to nije dobro. To mora da se menja i oko toga smo svi saglasni, jer ako zarada i radno mesto lekara budu zavisili od rezultata njegovog rada, onda će se on drugačije prema tom poslu i odnositi. Sada sve zavisi od njegovog osećaja morala i entuzijazma, tako da oni koji mnogo i kvalitetno rade ne postupaju tako zato što su nagrađeni, već zato što se rukovode načelima svog morala, dok je onima koji nemaju taj osećaj dopušteno da ne rade i da zloupotrebljavaju prava pacijenata, jer ne snose nikakve posledice.

U postojećem sistemu nema načina za borbu protiv toga. Zavod je pre godinu dana podneo zahtev Ministarstvu zdravlja za drugačiji način definisanja i određivanja plata u zdravstvu. Ministarstvo je taj predlog prosledilo Vladi na usvajanje, ali sve je zaustavljeno u Ministarstvu finansija iz nekih formalnih razloga. Ne bih rekla da je ministarka Dragutinović odgovorna za to, već administracija koja ne želi da dozvoli promene. Glavni argument je da tu promenu ne bi trebalo uvesti izmenom Zakona o zdravstvu, već izmenom Zakona o platama u javnim službama, koji jeste glavna kočnica i koji bi sistemski trebalo promeniti. I to je u redu. Međutim, ta obećana promena Zakona o platama u javnim službama nikako da se desi, a bez te promene ne može ni da se promeni način finansiranja, jer bi došlo do kolapsa. Šta onda vredi da mi sad merimo neki kvalitet i da nekoj ustanovi prenesemo manje sredstava za zarade a ona po zakonu i po uredbi ima obaveze da zarade isplati onakvim kakve jesu. Odakle joj novac, osim da se zadužuje?

Utešno je to što je model plaćanja po kapitaciji spreman, što je na internetu i što svaki lekar može da proveri kako bi se, kada bi se plaćalo po tom modelu, to na njega odražavalo. Žao mi je što neću biti u mogućnosti da sprovedem te promene, kao što mi je žao što nismo uspeli da se izborimo za model jednog šaltera koji je, da je bilo razumevanja i dobre volje, već mogao da funkcioniše. Često, međutim, neke lične sujete nadvladaju opšti interes.

Niste demantovali informaciju da vam je, umesto mesta direktorke RZZO–a, ponuđena pozicija direktorke Kulturno–informativnog centra u Parizu. Da li je to trebalo da bude nagrada za vaš trud ili za vaše odustajanje od konkursa za funkciju direktorke Zavoda?

Ja nisam menadžer opšte prakse i ne treba mi državna funkcija. I pre dolaska na ovu funkciju bila sam ozbiljan menadžer sa ozbiljnim pozicijama i nije mi potreban državni posao da bih imala posao. Čak ako bih imala mogućnost da biram između državnog i privatnog sektora, dugoročno gledano, uvek bih izabrala privatni sektor. U državnom sektoru sam vrlo često nailazila na zid skopčan od nesposobnosti, lenjosti i sujete, koji je nemoguće preskočiti. Mi pre imamo sistem gde neka prosečnost želi da potopi svako iskakanje, nego što će taj sistem dozvoliti da ti koji iz proseka iskaču ostale povedu napred. U privatnom sektoru sve zavisi od vas. Ja se ne bojim za sebe i u tom smislu mi to više odgovara. Tamo možete da napredujete u skladu sa svojim sposobnostima i da dugoročno gradite karijeru, a ne da razmišljate da li ćete karijeru imati jednu ili četiri godine, i da posle opet zavisite od neke politike. Meni to ne odgovara.

Da li to znači da ćete karijeru nastaviti u privatnom sektoru?

Da. Planiram da ostanem u domenu zdravstva i da se vratim u privatni sektor gde sam uspešno radila godinama. U takvom okruženju zaista zavisite samo od svojih i od sposobnosti vašeg tima. Tu nema granica.