U ponedeljak, 11. marta navršilo se sedam godina od smrti Slobodana Miloševića. Nepunih godinu dana nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora koji su doneli promenu političke paradigme kakvu znamo od 5. oktobra 2000. naovamo, umesno je postaviti pitanje da li je ostalo išta od političkog nasleđa autokrate koji je obeležio istoriju Srbije na prelazu XX u XXI vek.
Opšta ocena sa kojom smo se susretali u prethodnih sedam godina jeste da od politike Slobodana Miloševića nije ostalo ništa i da je ona u potpunosti poražena. Simbolički, poslednji ekser u kovčeg te politike zakucao je ovih dana premijer Ivica Dačić, portparol Socijalističke partije Srbije iz Miloševićevog vremena, autorskim tekstom koji je za beogradski nedeljnik NIN napisao povodom decenije od ubistva premijera Zorana Đinđića. U njemu Dačić, čiji je politički manevar distanciranja od Miloševićeve politike bio ključan za opstanak SPS-a, priznaje da je bio deo vlasti koja je pokušala i ratom da zadrži Kosovo u granicama Srbije, te da je takva metoda doživela poraz. Odmak od principa po kojima je vladao Milošević, Dačić pravi i konstatacijom da trajno rešenje kosovske situacije podrazumeva da svaka od strana ponešto izgubi. Miloševićeva politika bila je nešto sasvim suprotno od priznavanja poraza – taj je režim čak i Kumanovski sporazum kojim je okončano bombardovanje 1999. proglasio za pobedu Srbije nad NATO-om. Konačni oproštaj od poražene Miloševićeve politike jeste i to što Dačić piše tekst o Đinđiću, a ne o Miloševiću, jasno stavljajući do znanja kakvu sliku o sebi želi da ostavi u političkoj istoriji Srbije.
RAT I MIR: Paradoksalno, trudeći se da napravi što veću distancu od perioda Miloševićeve vladavine, Dačić u jednom smislu ostaje njen nastavljač. Ako se kosovska epopeja nastavi u pravcu u kom se trenutno kreće, Dačić će biti čovek koji je bio deo oba režima – onog koji je Kosovo izgubio, pokušavajući da ga ratom zadrži, i onog koji je taj gubitak definitivno priznao.
Ali, kao što se samo iz ovog jednog, Dačićevog primera može zaključiti, političko nasleđe Slobodana Miloševića, ako je od njega išta ostalo, treba tražiti u naznakama i obrisima. Konkretnih nastavljača vrednosti koje je ta politika nosila sa sobom, zapravo, nema. Zašto? Pre svega zato što je gotovo nemoguće identifikovati koje su to vrednosti na kojima se zasnivala njegova politika. Tu, zapravo, nikada nikakve temeljne politike nije ni bilo. Postojao je cilj – opstanak na vlasti, i postojala su sredstva za ostvarenje tog cilja, koja su se menjala prema prilikama i okolnostima. Tako je i uspeo da pređe put koji se najčešće opisuje dvema pomalo izlizanim frazama, od „garanta mira i stabilnosti na Balkanu“ do „balkanskog kasapina“.
Nešto od tog duha upravljanja prema prilikama radi opstanka na vlasti i očuvanja moći živi i danas. To imamo u činjenici da su radikali među kojima je i Aleksandar Vučić kao ministar informisanja, deklarativno podneli ostavku u Vladi Mirka Marjanovića, pa se odmah popišmanili nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, da bi u decembru prošle godine, u razgovoru sa američkim ministrom odbrane Leonom Panetom, tražio od njega da zadrži prisustvo Kfora na Kosovu, jer kosovski Srbi nemaju poverenja u institucije Kosova. Takođe, to upravljanje prema prilikama pokazuju dve fotografije, koje ovih dana kruže društvenim mrežama. Na jednoj tadašnji generalni sekretar Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić postavlja tablu sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“ u Bulevaru Zorana Đinđića na Novom Beogradu. Na drugoj, prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić postavlja venac ispod spomen-ploče na mestu gde je ubijen Zoran Đinđić. Taj princip promenljivosti u srpskoj politici, čiji je Milošević rodonačelnik, možda je najbolje definisao opet Ivica Dačić, kada je Srbija dobila kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji. „Demokratska stranka Srbije predsednika Vojislava Koštunice, na čelu koalicije DOS, pobedila je 2000. godine Slobodana Miloševića pričom o pridruživanju EU. Koštunica je neko ko se danas protivi EU, dok je Socijalistička partija deo vlade koja je pomogla da zemlja dobije status kandidata. Posle toga niko ne može da kaže da su stvari u politici nepromenljive“, rekao je Dačić tada.
PRISUTNI I ODSUTNI: Iako se obrisi Miloševićevih političkih naslednika mogu prepoznati i u Dačiću i u Vučiću, nijedan od njih dvojice nije se pojavio u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, gde je Milošević sahranjen. Obojica su bili u Briselu, gde su se zajedno sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem sastali sa visokom predstavnicom EU Ketrin Ešton. Ali, bez obzira na tu obavezu, niko nije ni očekivao da se pojave u Požarevcu: Dačića tamo tradicionalno nema, a Vučić je gostujući u „Utisku nedelje“, veče pred sedmu godišnjicu Miloševićeve smrti, istakao da nije ni znao da je ta godišnjica sutradan.
No, da li se među onima koji se 11. marta jesu pojavili u Požarevcu mogu identifikovati pravi čuvari Miloševićevog dela, baštinici njegove politike? Novinski izveštaji kažu da su se tamo među prvima pojavili članovi Srpske radikalne stranke Zoran Krasić i Vjerica Radeta, koji dolaze svake godine. „Hag nije uspeo da dokaže krivicu Miloševića, pa je zbog toga nad njim izvršio pravosudno ubistvo. Danas bi on, kao heroj srpskog naroda, trebalo da počiva u Aleji velikana, ali to ne da Evropska unija, kako bi umanjila njegov značaj“, izjavio je Zoran Krasić, a Radeta dodala da Miloševićev grob ne obilaze zbog svoje promocije, već zbog stava koji imaju prema njemu i prema Sudu u Hagu.
Od predstavnika Vlade pojavio se, uobičajeno, Milutin Mrkonjić, ministar saobraćaja, i inače poznat po svom mnogo više emotivnom nego političkom odnosu prema Miloševiću. On je na grob položio cveće i izjavio je da će pokrenuti inicijativu da neki bulevar u srpskim gradovima ponese ime „ubijenog predsednika u Hagu, Slobodana Miloševića“: „Pokrenuću inicijativu da bulevari srpskih gradova nose ime našeg predsednika, kao što danas nose imena nekih drugih političara iz njegovog vremena. Svakim danom našim građanima, a i onim u belom svetu, sve je jasnije ko je bio Slobodan Milošević. On je bio heroj svoga vremena i zaslužan je za mnoge stvari koje su donele dobro srpskom narodu“, naglasio je Mrkonjić.
Na Miloševićevom grobu pojavio se i direktor Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin, kao i predsednik Udruženja „Sloboda“ Uroš Šuvaković koji je ocenio da je Milošević bio „veliki državnik, lider svetskog formata, kojim se Srbija ponosi“. Pored njih, tu je bio i bivši ministar inostranih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović, a bivši glavni i odgovorni urednik „Politike“ Hadži Dragan Antić došao je u Miloševićevom „pjer karden“ odelu, kako je objasnio, jednom od nekoliko koje je dobio na poklon od pokojnika.
UDRUŽENI NA MARGINI: Dakle, kad se sve sabere, ako izuzmemo Mrkonjića i Vulina, političke ličnosti koje su našle za shodno da obeleže sedmu godišnjicu Miloševićeve smrti kreću se u rasponu od vanparlamentarne Srpske radikalne stranke do zaboravljenog Živadina Jovanovića. Drugim rečima, Milošević se nakon smrti našao negde na političkoj margini, u opskurnosti koja je počela da nastaje još u vreme sahrane, sa mnoštvom bizarnih detalja, od sporenja oko mesta izlaganja kovčega u Beogradu do odluke da bude sahranjen uveče, pod lipom u kućnom dvorištu. Kada je reč o marginalizaciji Miloševićeve politike, ako ona igde više postoji u onom obliku u kom smo je zapamtili kao ksenofobičnu, opasnu i u sebe zatvorenu konstrukciju, onda je ima u ubeđenjima ultradesničarskih pokreta i veb-sajtova, koji su, opet, politička margina.
Kako to da je Milošević, koji je više od decenije opstao na vlasti različitim metodama, ali uvek pobeđujući na izborima, koji je, istina, poražen na predsedničkim izborima 2000, ostao bez poštovalaca? U pravom smislu reči, on nikada nije imao saradnike koji bi iz ubeđenja baštinili njegovo političko nasleđe, već samo – saučesnike. Duh tog saučesništva, živ je i danas, jer se današnja struktura Vlade, s obzirom na koalicionu predistoriju, zapravo i svodi na skup stranaka koje teško da spaja išta drugo osim želje za opstankom na vlasti. Milošević je, vođen istom željom, prešao put od „garanta mira i stabilnosti na Balkanu“ do „balkanskog kasapina“, dok su današnji vlastodršci išli obrnutim putem, pa su od podrške haškim optuženicima stigli do toga da budu oni koji će Srbiju dovesti do vrata Evropske unije.
KULT I MIT: Koliko god se nekadašnji saradnici Slobodana Miloševića trudili da naprave otklon od njegovog nasleđa i da se što više približe idejama Zorana Đinđića, jedna tendencija koja se javlja od majskih izbora naovamo vrlo je upadljiva, naročito u istupima Ivice Dačića. To su pokušaji da se Peti oktobar provuče kao neka vrsta incidenta u novijoj srpskoj istoriji, nešto za šta verujemo da je ubrzalo određene političke procese, ali, kao da nam poručuje sadašnji premijer, ti bi se procesi svakako odigrali, jer se privode kraju sada, kada je Socijalistička partija Srbije ponovo na vlasti. Ovakve pokušaje svođenja Petog oktobra na anomaliju još je lakše progurati u atmosferi u kojoj, zapravo, istorijska uloga Slobodana Miloševića nije u potpunosti definisana. Istina je da od 2006. naovamo nije došlo do uobličavanja nikakvog kulta o Miloševiću, da ga smrt nije uzdigla do nivoa heroja, ali ni analiza njegove odgovornosti nikada nije dovršena. Dobar deo razloga za to leži u činjenici da je umro tek optužen, ali ne i osuđen u Haškom tribunalu. Sa druge strane, u dvanaest i po godina otkako je Miloševićev režim pao, imali smo i drugu tendenciju: fakturisanja gotovo svih teškoća i problema tom režimu i maglovitih floskula kao što su „ratovi“ i „devedesete“. Od saradnika napušten, a potom i mrtav, Milošević je u jednom smislu poslužio i kao savršen dežurni krivac, pogodan da se na njega svali odgovornost za sve što ne valja, kako bi se drugi amnestirali. Ova pojava izlazi iz okvira srpskog društva i širi se na čitav region, zamagljujući pravu sliku i značajno usporavajući procese koje na planu regionalnih odnosa treba dovršiti.
Srpsko društvo se jeste udaljilo od Miloševićevog nasleđa, ali je pitanje u kom se pravcu kreće. Sve i da se pronađe trajno rešenje za Kosovo, a Srbija dobije datum za početak pregovora za pridruženje EU, ostaje pitanje šta nas čeka posle toga, a za one koji su na vlasti to je zapravo pitanje: kako da i dalje na vlasti ostanu.
