Nasilje sa obe strane katedre

“Nemojte da Vas neko sačeka posle škole”, rekao je zbog loših ocena učenik Šeste beogradske gimnazije svom nastavniku likovnog Urošu Tepavcu.

“Pretnje koje sam dobio pre mesec dana nisam odmah prijavio policiji. Mislio sam da ću ja to da rešim sa učenikom, ali se ista stvar ponovila na narednom času od strane drugog đaka”, priča za “Vreme” Tepavac. On, inače, ima status uzbunjivača – 2021. godine ukazao je na nezakonite radnje tadašnjeg direktora Radisava Milića. Nakon višegodišnje borbe dela nastavnika ove škole, Milić je u aprilu 2024. smenjen rešenjem Ministarstva prosvete. Međutim, muke nastavnika traju i dalje.

“Sumnjam da iza pretnji koje sam dobio stoji pomoćnica bivšeg direktora, koja je besna što je došlo do njegovog razrešenja. Ona vidi mene kao jednog od uzročnika. Stalno fabrikuje neke situacije kako bi me za nešto optužila. I zato su učenici videli da mogu da rade šta hoće”, smatra Tepavac.

KULMINACIJA NASILJA

Za prosvetne radnike na radnom mestu nema mira. Osim pretnji, ne izostaje ni fizičko nasilje. U periodu od nedelju dana pretučena su dva nastavnika – prvi u Bačkoj Palanci, kojeg je napao bivši učenik, a drugi u Trećoj beogradskoj gimnaziji gde je nastavnik zadobio povrede pokušavajući da razdvoji tuču dvojice srednjoškolaca.

Okolnosti nisu ništa povoljnije ni sa druge strane katedre. U istom periodu kada se napadnuti nastavnici, u javnost isplivava slučaj iz Toponice, gde su učenici petog razreda osnovne škole mesecima vršili fizičko nasilje nad svojom vršnjakinjom, koje je na kraju preraslo u seksualno zlostavljanje. Roditelji tvrde da su ceo slučaj i ranije prijavljivali školi odakle su dobili odgovor da su u pitanju “dečja posla”. I da je, na kraju, škola neadekvatno reagovala i pokušala da zataška slučaj.

Gde leži uzročnik ovakvog ponašanja? Već se ranije u javnosti kao uzrok porasta nasilja u školama pominjalo – “nasilno društvo”. Ali, kako celokupno društvo može biti nasilno? I koliko,
s obzirom na to da podrazumeva kolektivnu odgovornost, ovaj izraz uopšte ima težinu?

SIMPTOM URUŠAVANJA ŠKOLSTVA

Jedan od najvećih stručnjaka za obrazovanje u Srbiji, penzionisani profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ivan Ivić smatra da generalizacija ne daje mogućnost za rešavanje jer su u tom slučaju svi odgovorni. Uz to, psiholog postavlja pitanje: “I šta onda?”

“Od ratova devedesetih u društvu postoji povišen nivo agresivnosti, to je tačno, ali sada nema nekih drastičnijih povećanja”, kaže Ivić i dodaje da postoje dva primera nasilja među učenicima i od učenika prema nastavnicima.

“Prva pretpostavka je da se radi o individualnim incidentima. Međutim, više incidenata u kratkom vremenskom periodu izazivaju sumnju u to objašnjenje. Drugo objašnjenje je da se nasilje u školama ne može gledati odvojeno od opšteg stanja u obrazovanju”, ističe naš sagovornik. To znači da, između ostalog, postoje loši programi, loše metode nastave i učenja i veliko opterećenje u gimnazijama. “Na neki način, škola vrši nasilje nad učenicima”, ukazuje Ivić.

U poslednje vreme, gimnazije su sve češće mesto nasilnih incidenata. Poput Treće beogradske gimnazije, Uroš Tepavac kaže da ni njegova Šesta, nažalost, nije izuzetak. “Naravno da je i kod nas bilo nasilja. Žao mi je što moram da kažem ‘naravno’ i da predstavim to kao nešto što je normalno, ali svega je bilo u protekle tri godine. I vršnjačkog nasilja, i nasilja nastavnika prema učenicima, učenika prema nastavnicima i direktora prema nastavnicima”, ističe Tepavac.

Pritom, obe škole važe za jedne od najboljih gimnazija u Beogradu.

GODINE ZANEMARIVANJA

Na kraju – sve počinje od vrha. “Obrazovanje se urušava godinama, a ništa se ne preduzima. Potpuno nekompetentni ljudi su postavljani za ministre prosvete, zatim, sektor obrazovanja se uvek da slabijem koalicionom partneru. Nikada nemamo neku važnu i uticajnu ličnost na čelu ovog ministarstva”, kaže profesor Ivan Ivić.

Trenutna ministarka prosvete je Slavica Đukić Dejanović iz Socijalističke partije Srbije. Osim ove funkcije, obavljala je i ulogu ministarke bez portfelja, ministarke zdravlja i predsednice Narodne skupštine.

Profesor Ivić smatra da je dosadašnji sastav celog kabineta ministarstva, što uključuje državne sekretare i pomoćnike, biran po dva ključa. “Jedan je nacionalni, a drugi je partijski. Nije u pitanju biranje članova na osnovu stručnosti”. On dalje naglašava da se sve pomenuto oseća u školama: “Imam kontakta sa nastavnicima i znam da vlada vrlo depresivna atmosfera, bez ikakve nade da će nešto biti bolje”. On, dalje, smatra da je porast nasilja pokazatelj lošeg stanja u školama, a ne nužno u društvu, te da je takva atmosfera stvarana decenijama u obrazovanju.

Dodaje i kako ne misli da se urušavanje obrazovanja sprovodi planski i ciljno, već da su prioriteti političara na vlasti do sada bili negde drugde. “Obrazovanje nikada nije bilo prioritet, osim ponekad na rečima. Za razvoj Srbije je izuzetno važno kvalitetno obrazovanje, naročito srednje stručno i gimnazijsko koje vodi ka visokom obrazovanju. Političke partije koje su dugo na vlasti nikada nisu imale taj uvid. U neku ruku, ima tu i načina razvijanja privrede preko stranih investicija. Osim malog broja izuzetaka, to su tehnologije vrlo niskog nivoa. Takva politika vodi tome da nije ni važno obrazovanje. Što bi obrazovanje trebalo fabrikama šrafciger industrije ili fabrikama omotača kablova?”

U ovoj kompleksnoj sferi sve je isprepletano, te se uzročno-posledične veze prostiru na različite strane. Jedna od posledica urušavanja obrazovanja je da se ne radi ozbiljno, upozorava Ivić – uprkos hiperinflaciji vukovaca i odlikaša, uspeh učenika je izuzetno loš kada se objektivno ocenjuje. Druga posledica je upravo pomenuta atmosfera očaja i beznađa.

NESIGURAN POLOŽAJ PROSVETARA

Takođe, loš položaj prosvetnih radnika proizilazi i iz činjenice da velikom delu njih posao visi o koncu. Zbog toga je njihov primarni prioritet – zadržavanje radnog mesta.

“Polovina nastavnika nije u stalnom radnom odnosu. Kad nisi u stalnom radnom odnosu, onda si u velikoj zavisnosti od direktora koji odlučuje o zapošljavanju. Direktor ne gleda kvalifikacije, već gleda ka Ministarstvu koje imenuje direktore. I to je faktor koji treba dodati: kako će nastavnik kome radni odnos stalno visi obavljati svoj posao?”, pita se profesor Ivić. “Ovo kod zaposlenih stvara veliku nesigurnost i ljudi se snalaze kako mogu”.

Kolektiv je, uz to, otuđen, dodaje Tepavac. “Mali broj ljudi hoće da podrži kolegu, bez obzira na pretnje. Sva sreća da smo se oslobodili direktora. Na primer, ja sam predsednik sindikata i ljudi su dobijali takve pretnje da su napuštali sindikat jer nisu mogli da izdrže. Sad je dosta bolje”.

Uroš Tepavac, ipak, smatra da škola jeste odraz društva. “Kad pogledamo tu školu, to je isto kao čitavo naše društvo. Kao što pred izbore kažu: ‘ako mi daš upaljač, glasaću za tebe’, tako i u školi kažu, na primer, ‘ako mi date bolji raspored časova, glasaću za Vas, direktore’”.

IMA LI LEKA

Na koji način se može zaustaviti sunovrat srpskog obrazovanja? Profesor Ivić je, zajedno sa još nekoliko saradnika, učestvovao u izradi dokumenta u kom su izneti neophodni preduslovi za promene u obrazovanju.

Kao prepreke za ostvarivanje promena oni su naveli, između ostalog, donošenje politički motivisanih mera, nedovoljan ugled koji obrazovanje ima u zemlji i negativno dejstvo postojećeg uspostavljenog sistema obrazovanja, koje poput filtera prelama sve ideje za promene u obrazovanju. Prepreku ostvarivanju pozitivnih promena u obrazovanju predstavljaju i delovi uspostavljenog sistema obrazovanja i njihova udruženja koji štite interese nekih obrazovnih institucija i zaposlenih u njima. Takođe, postoji uticaj interesnih grupa koje se suprotstavljaju promenama i uticaj moćnih lobija, među koje spadaju lobi proizvođača digitalnih uređaja i digitalnih programa i udžbenički lobi.

Kao efikasne mere za suprotstavljanje tim preprekama stručnjaci su naveli sprečavanje politizacije obrazovanja u aspektima koji su stručne prirode, odustajanje od korišćenja obrazovanja kao sredstva za postizanje kratkoročnih političkih ciljeva, odustajanje od partokratije u zapošljavanju i nultu toleranciju na korupciju u obrazovanju, kupovinu diploma i plagijarizam.

Nakon razgovora, profesor Ivić nam je dostavio ove dokumente, za koje napominje da su sami po sebi kritički, ali da je opšta namera njihovog kreiranja bila konstruktivna. Dodaje da su isti poslati dva puta na sve važne adrese u Srbiji – predsedniku Republike, predsedniku Narodne skupštine, ministru prosvete i još nekoliko ministara. “Ni sa jedne od tih adresa nije bilo nikakve reakcije”, zaključuje Ivić.

Dualno obrazovanje i digitalizacija u školama se loše sprovode

Profesor Ivan Ivić smatra da se dualno obrazovanje, kao rešenje za probleme zapošljavanja, ističe veštački. Inače, dualno obrazovanje našlo je mesta i u tročasovnom ekspozeu premijera Miloša Vučevića. “U osnovi, dualno obrazovanje i u drugim zemljama služi kao sporedni podsistem obrazovanja koji rešava neke minorne probleme. Ali istaći to kao glavni sistem obrazovanja… Tako se rešavaju problemi marginalnog dela učenika”, naglašava Ivić i dodaje da je veliki problem u školama i digitalizacija koja se loše sprovodi.

“Naša vlast dosta nepromišljeno i bez razumevanja forsira digitalizaciju u školi. U Beogradu su, recimo, učenicima trećeg razreda dali besplatne tablete sa digitalnim udžbenicima koji su katastrofalnog kvaliteta”, objašnjava profesor.

“Opterećenost informacijama i skakanje sa jednih informacija na druge dovodi do površnosti i plitkoće misli. To se odražava tako da oni koji su dugo izloženi tome ne mogu da čitaju u kontinuitetu duže tekstove. Državno podržavanje digitalizacije u školi na pogrešan način dovodi do toga da deca gube sposobnost da čitaju, razumeju pročitano i udubljuju se”, smatra Ivić i ukazuje da i to ima veze sa nasiljem.

“Takozvane društvene mreže su antidruštvene. One smanjuju osetljivost za probleme drugih ljudi, a empatija je jedna od prvih žrtava jer se korisnici bave fiktivnim relacijama na društvenim mrežama. Odsustvo osetljivosti i empatije za druge ljude vidim kao neke od uzroka nasilja u školama”, ističe profesor.