Naš čovek u Mitrovici

Prošle nedelje je „u medijima dostavljenoj informaciji“ važeći predsednik Fudbalskog saveza Srbije poručio da se vraća u zemlju i da će 13. marta, u četvrtak, održati sednicu Izvršnog odbora FSS-a u Kosovskoj Mitrovici. Deo javnosti je odmah na ovu najavu reagovao negativno prozivajući Terzića da se ruga sa osetljivom temom. Posle toga, u ponedeljak i utorak, 3. i 4. marta, u izjavama za „Večernje novosti“ i „Politiku“, Terzić se delimično korigovao kada je rekao da će krajem nedelje već biti u Beogradu i da mu je dosta medijske hajke u trenutku kada je jasno da istražni organi nemaju protiv njega ništa. Dilema da li će se pojaviti u Beogradu ili na Kosovu ravnom ostaje da se razreši u petak 7. marta, a ono što će se dogoditi pokazaće snagu prvog čoveka srpske fudbalske organizacije. Za to vreme, nova fudbalska polusezona je krenula a da to niko, čini se, nije primetio.

Ako se Terzić ne pojavi u Beogradu i odloži slikanje za naredni četvrtak, to neće biti prvi put da je „obmanuo javnost“. Već je izlizana priča o njegovom obećanju da će se vratiti u Srbiju krajem februara po okončanju studijskog usavršavanja, a u prošlosti je bilo i drugih obećanja ovog Vrbašanina koje govore o verodostojnosti njegovih izjava. To je jedan od razloga, pored osnovanih sumnji da je u prošlosti bio umešan u nelegalne fudbalske radnje, da u javnosti bude označen više kao čovek koji mešetari nego funkcioner koji zaista želi da promeni stanje u srpskom fudbalu. Lista njegovih neprijatelja je duža nego što zapravo izgleda, ali je slična situacija i sa onima koji žele da odbrane „lik i delo“ valjda jedinog fudbalera u Srbiji koji je završio fakultet tokom svoje profesionalne karijere. Balansirajući između različitih interesa, ovaj se preduzetnik povukao iz Srbije, slično Bogoljubu Kariću, i sa nepoznatih lokacija s vremena na vreme obraća se javnosti pokazujući da još ima municije za svoju odbranu.

TO JE ŽIVOT: A šta je njegova krivica i da li ona postoji dalje od brojnih novinskih naslova? „Prozvali“ su ga tabloidi da je u vreme dok je bio na čelu OFK Beograda proneverio novac od prodaje fudbalera, da je nameštao utakmice, da je napravio sistem po kome samo oni mladi fudbaleri koji su kod njega u klubu mogu da igraju za mladu reprezentaciju i docnije nađu angažman u inostranstvu. Evo šta su o Terzinom metodu upravljanja klubom govorili tada mladi reprezentativci Marko Baša i Đorđe Jokić u beogradskom „Danasu“ u junu 2004. godine. Najpre Jokić: „Našem direktoru Zvezdanu Terziću poslednjih dana ne silazi osmeh sa lica. Kako i ne bi. Stvorio je generaciju od čije prodaje će, ako bog da, on kao najveći finansijer i naš sadašnji klub moći mirno da žive narednih pet, šest godina“; a onda i Baša: „Toliki broj igrača u reprezentaciji samo potvrđuje ispravnost politike OFK Beograda. Šteta je samo što ćemo se uskoro razići. Ali to je neminovnost. Za godišnje preživljavanje kluba takvog rejtinga potrebno je oko 2.000.000 evra, a taj se novac može namaći jedino prodajom fudbalera.“ Da se zaključiti da su oni koji su u poslednjih nekoliko meseci bili označeni maltene kao žrtve trgovine ljudima zapravo potpuno informisani ljudi koji znaju procese na fudbalskom tržištu. Nelagodu budi veselje igrača koji zna da će čitava generacija biti rasprodata, ali „to je život“.

HAPŠENJE PATRIJARHA: Priča zvuči poznato i vezana je i za druge „istaknute fudbalske radnike“, ali je nekako neuverljiva i ne razlikuje se mnogo od metodologije koja važi u „razvijenim fudbalskim sredinama“. Taj argument Terzić često koristi u svojoj „odbrani“, a potezao je i oružje većeg retoričkog kalibra. „Kako su krenuli mogu i patrijarha da uhapse“, vešto je Terzić odgovarao kada mu je bilo napomenuto da ga možda čekaju lisice. On je od 1997. do 2004. godine bio na čelu kluba sa Karaburme (Beograd) i u to vreme je od prilično nevidljivog kluba, koji je u prošlosti imao tradiciju i publiku, izgradio solidnog snažnog prvoligaša koji je iz godine u godinu regrutovao veliki broj mladih i talentovanih fudbalera i veoma brzo ih prosleđivao u „treće zemlje“. Tako nešto, na primer, radi i jedan Ajaks, velikan evropskog fudbala, pa nije poznato da su zbog takve politike poreski organi i policija Holandije istraživali ponašanje onih koji vode klub. Na Terzića je pala 115 dodatna senka zbog toga što je u tom periodu najveći finansijer kluba bio Miko Brašnjević, vlasnik Eko-produkta, koji je pre dve godine pao u nemilost kao jedan od šefova „stečajne mafije“ (slučaj u koji su umešani i drugi srpski preduzetnici) a potom se ubio u pritvoru. Njemu je javnost, kao i u drugim slučajevima, presudila pre suda, a sličnu sudbinu doživljava i njegov partner Terzić.

Ne može se reći da on nije doprineo stvaranju takve slike u javnosti. Čini se da je ljudima izgledao previše upeglano i doterano, da se suviše razmetao obećanjima, imidžom i obezbeđenjem. Ali, njegova frizura, skok sa onduliranog minivala na gotovo rimsko-senatorsku frizuru u poslednje dve godine, pokazuje napredak ambicije koja je bila i predmet podsmeha u Srbiji. Borba za imidž bila je njegovo glavno oružje posle 2006. godine kada je FSS konačno postao deo UEFA i FIFA. Od trenutka kada je postao „prvi čovek“ (podržan zapravo prvim ljudima Zvezde i Partizana) i kada je rekao da će za njega „svako selo u Srbiji biti isto ono što i moj OFK Beograd“, Terzić se trudio da donese novu vrstu optimizma, da pomiri različite interese i da reprezentaciju Srbije sa puno energije uvede u nove kvalifikacije. Promenio je dresove, doveo nove sponzore, doveo Klementea na mesto selektora, ali u zbiru nije uspeo. Pokazao je za ove nepune dve godine da je odličan organizator i da ume da komunicira sa „svetom“.

SUŠENJE RUKE: Međutim, posle neuspeha reprezentacije u kvalifikacijama (što je više iznenađenje za srpsku javnost, a manje u neskladu sa realnom snagom tima) kola su krenula nizbrdo i počela je potera za Terzićevom glavom. Pao je Klemente, doveden je Đukić, doveden je Džajić, ali nasilje na stadionima i naprasno pokrenuta istraga o zloupotrebama čelnih ljudi klubova u poslednjih petnaestak godina, aktivirana baš po okončanju predsedničkih izbora u Srbiji, doneli su Terziću nove brige. On je nešto predosetio i otišao iz Srbije. Prvobitno je rekao da ide u Arizonu na usavršavanje, a onda se ispostavilo da je u vreme dok je Džajić hapšen on nastradao na skijanju. Svakom po zasluzi, rekli bi cinični, ali, kaže Terzić, njemu se sada ruka suši i potrebni su detaljni pregledi i operacija u Londonu. Zato ga nema u kancelariji na Terazijama.

Dok Terzić vida rane i analizira kontekst, bilo u Londonu bilo u gostima kod svog crnogorskog prijatelja Brana Mićunovića, u otadžbini su se javili novi glasovi koje predvodi Dragan Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša, član UO FK-a Banat, vlasnik FK-a Železnik i kafane Ruski car. On je najglasnije „prozvao“ Terzića, optužujući ga da je od ranije svojim nameštaljkama odgovoran za bedno stanje domaćeg fudbala i da je krajnje vreme da se povuče. Bulić je u poslednjih nekoliko meseci postao najbolji drugar sa medijima u Srbiji, nudeći svuda svoja saznanja. Pitanje na koje nije odgovorio jeste otkud on u svemu tome (u intervjuu za magazin „Standard“ pre nekoliko nedelja je zapravo rekao da se bavi fudbalom jer mu je dosta Crnogoraca). Terzić, vešt u ophođenju sa medijima, nije mu ostao dužan: ponovio je da je Bulić glavno zlo domaćeg fudbala, da mu je ranije govorio da bi trebalo da se skloni jer smeta dobrom imidžu fudbalske organizacije. Poručio je takođe da mu nije jasno što ga svi pozivaju da se hitno vrati kada stvari mogu i bez njega sasvim dobro da funkcionišu.

U jednom trenutku, Terzić je odnekud poručio da je preneo ovlašćenja na Tomislava Karadžića, svog zamenika i predsednika FK-a Partizan, ali to nije prouzrokovalo nikakve posledice. Karadžić je tada na konferenciji za novinare rekao: „Svi znate da sam ja bio protiv Terzića, ali ga sada principijelno podržavam.“ Prihvatanje odgovornosti je nešto čega niko ne želi da se prihvati, pa je debata preneta na omiljeni teren birokratije: usklađivanje Statuta, izmene odredbi, doterivanje poslovnika i slične, stručne stvari.

Za one koji još uvek pokazuju znatiželju spram dešavanja u srpskom fudbalu, ponašanje Zvezdana Terzića i ostalih „fudbalskih radnika“, u kontekstu akcija medija i policije, ne donosi ništa novo. Prvenstvo je nastavljeno prošlog vikenda i na šest utakmica je bilo manje navijača nego pred ambasadom SAD 21. februara. Ta činjenica ukazuje koliko je ova igra u domaćim okvirima „socijalno nebitna“ i koliko je, u biti, svedena na nivo statističke greške. Terzić je u svom angažmanu pokušavao to da promeni, ali nije imao dovoljno sreće. Toliko nije imao sreće da mu niko ne veruje da je zaista nameravao da fundamentalno menja stvari. Njegov samouvereni nastup izgubio se u močvari za čije je postojanje i sam i te kako odgovoran. Pozivanje na srpstvo, patrijarha, Rusiju, Kosovski boj, Kosovo je fudbal i Svetog Savu neće to promeniti.

Toliko je sve „daleko“ otišlo.