Za veronauku ili alternativni predmet izjasnilo se svega oko dvadeset odsto srednjoškolaca - U Beogradu, tako nije formirano nijedno odeljenje. Skoro četrdeset odsto roditelja sedmogodišnjaka se, međutim, izjasnilo za versku nastavu, petina za građansku, desetina za obe dok je "resto" odabralo "ništa" što u poređenju sa srednjoškolskim rezultatom kazuje da su roditelji ambiciozniji od svoje dece i da je "po tuđim leđima sto batina ništa"
„Ovo je katastrofa“, rekao je namesnik Srpske pravoslavne crkve u Leskovcu po saznanju koliko se dece u Jablaničkom okrugu izjasnilo za versku nastavu. „Crkva uči onome što je najsvetije, najmoralnije i najčasnije. Crkva neće osuđivati, ali će roditelji snositi odgovornost što decu nisu usmerili na pravi put.“
„Rezultati su izvrsni“, kaže za „Vreme“ ministar prosvete dr Gašo Knežević i objašnjava: „Natpolovična većina đaka je pokazala žeđ za naukom i izabrala jedan od novih predmeta, a oni koji su se opredelili za oba predmeta su oni đaci koji bi pokazali odličan uspeh i stekli dobro obrazovanje u svakom, ma koliko lošem, obrazovnom sistemu.“
Niko ne može reći da vlast nije ispunila nijedno predizborno obećanje. Nema veze što se ono, doduše, ne nalazi u Programu za demokratsku Srbiju. Neko je nekome, fakat, nešto obećao i za to nešto dobio. Pa eto, nakon izjašnjavanja učenika, odnosno njihovih roditelja, po tom pitanju, u ponedeljak će zvanično početi verska nastava u državnim školama.
BURNA PREDISTORIJA: Smatrajući se zaslužnim za ustoličenje demokratske vlasti, crkveni jerarsi su odmah po Miloševićevom priznavanju poraza postavili tri zahteva novoj vlasti, sve radi ispravljanja „petodecenijske nepravde“ a pozivajući se na već pomenuta obećanja: povratak veronauke u škole kao obavezan predmet, povratak Bogoslovskog fakulteta u Beogradski univerzitet uz, naravno, povraćaj poseda koji su Crkvi oduzeti nacionalizacijom. Ruku na srce, isto je za već pruženu podršku traženo i od predhodne vlasti, ali bez rezultata.Tako, prvog dana po DOS-ovom preuzimanju vlasti, na račun Crkve leglo je milion dinara kao prilog za izgradnju Hrama svetog Save, mitropolit Amfilohije je pratio novoizabranog predsednika na njegovim promotivnim putovanjima u inostranstvo dok je „kod kuće“ objavljeno da je povratak sveštenika Srpske pravoslavne crkve u škole, vojsku, zdravstvene i kaznene, dakle državne, ustanove „gotova stvar“.
Začet je sukob između onih koji su spas videli samo u povratku veri svojih praotaca i onih koji su smatrali da je civilno društvo i pravna država najpreči cilj. Prvima je argument bio „vidi šta nam se desilo kad smo se Boga odrekli“, a drugima da je baš takav „povratak“ veri umnogome nadahnjivao nesreću. Po tvrdnji prvih, pozivajući se na popis iz ’91, bili su ogromna većina, dok su drugi tvrdili da malo svežije ankete pokazuju upravo suprotno. Minimalni zahtevi prvih su bili jasni i oročeni: obavezna nastava za prve razrede osnovne i srednje škole već ove školske godine a tokom godina bi obuhvatila celokupno školovanje. Ministarstvo ocenjuje da je „to u redu, ali mora da traje“.
Roditeljski forum napadno grlato, poput nekadašnjeg Patriotskog saveza, u ime svih roditelja traži od Crkve da se angažuje na spasu naše dece od sekti, droga i svega ostalog dok po novinama reinkarniraju „odjeci i reagovanja“.
Ministarstvo vera priprema zakon o verskim zajednicama koji veronauku podrazumeva kao državnu obavezu prema svojim građanima te tvrdi da se konkurentsko, po prirodi stvari nadležno ministarstvo prosvete tu ništa ne pita i treba samo da sprovede tehničku pripremu za izvođenje nove nastave. Republički ministar obrazovanja se javno pita šta je resor ministra vera i gde mu se, u geografskom smislu, prostiru ingerencije. Jedini način da se prenebregne procedura Ministarstva prosvete, proglašavanje prava na veronauku osnovnim ljudskim pravom koje se rešava saveznim zakonima, zbog izručenja Miloševića „neslavno“ propada a savezno ministarstvo vera postaje sekretarijat. Patrijarh smiruje strasti i potvrđuje da neće biti rešenja preko kolena.
PREKO–PREČE… : Početkom jula premijer Srbije, posle svega sat brifinga u Patrijaršiji, na vratima javno izjavljuje da je obećao da će Vlada doneti uredbu kojom će nastava veronauke i nekog pandana-predmeta početi ove školske godine. Obećanju je dodat i konzorcijum donatora sa opipljivih šezdeset miliona dinara kapitala za izgradnju Hrama svetog Save kao i mali „štrp“ od poštanskog prometa za iste svrhe. Pale su tu i neke ostavke koje su potom povučene, a u senci je ostalo tumačenje pojma „fakultativan“ koji se po pravilu prevodio kao „izborni“: ili-ili. Barjak preuzima republičko ministarstvo vera razmenjujući već teške reči sa „protivnicima“.
Pred sam početak školske godine Ministarstvo obrazovanja iznosi, za druge neočekivano, tumačenje pojma „fakultativan“ a vladika Irinej Bulović izjavljuje preko Informativne službe SPC-a da „sistematska i orkestrirana hajka protiv verske nastave u javnim školama Srbije mesecima ne jenjava“, konstatujući da „nju vodi apsolutna manjina u ovoj zemlji a za sve to vreme ćutljiva većina – ćuti“ i na kraju poziva: „Od ovog časa, u ime Božje, nema više ćutanja. Ako mi budemo ćutali, i mrtvo kamenje će progovoriti…“
Posle ponovnog „ribanja“ u Patrijaršiji koje je vladika Irinej najavio i na kome su razmatrana „tehnička pitanja oko uvođenja veronauke…“ samo su potvrđena beskonačna oprečnost dva viđenja iste stvari uz, takođe oprečne, pripadajuće izjave. Crkva insistira na rokovima koje nalaže Uredba, a Gašo Knežević iskazuje bojazan da brzina ne ide ni u čiju korist već samo čini štetu i da može izazvati „kontraefekat“. Konfuziju oko toga da li je „nebiranje deo biranja“ razrešila je na kraju ovlašćena komisija imenovana od strane dve vlade, republičke i crkvene. „Nezavisni eksperti“ izvršili su uvid u Rečnik stranih reči i izraza i konstatovali da pojam „fakultativan“ podrazumeva i nebiranje nijednog od ponuđenog. Rok je i dalje postojao: „godišnjica!“.
Usledila je začuđujuća i neprimerena jednomesečna kampanja ubeđivanja uz optužbe da je Ministarstvo prosvete uzurpirala manjina ostrašćenih neokomunista koji su, je l’ da, izvor i utoka svih srpskih nevolja. Zainteresovani štampani i elektronski mediji inkasirali su tim povodom lepu svoticu a sve na teret poreskih obveznika o čijoj se deci radi i koja su se upravo izjašnjavala šta u stvari žele. Trošenje zajedničkih para oduvek je omiljen „sport“ kod Srba.
„RAT“ SAOPŠTENJIMA: Tik pre završetka svojevrsnog đačko-roditeljskog referenduma Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve saopštava da je „zaprepašćen i ogorčen krajnje nekorektnim, neprikriveno antidemokratskim ponašanjem g. ministra prosvete i grupe njegovih bliskih saradnika i pomoćnika i jednim brojem direktora škola“ koji su zloupotrebili svoj službeni položaj i „direktnim zastrašivanjem sprečili decu i njihove roditelje da izaberu versku nastavu“, te stoga „Sveti arhijerejski sinod ulaže najoštriji protest protiv svih onih u Ministarstvu prosvete koji su zloupotrebili svoj službeni položaj i apeluje da ili Vlada Srbije privede poznaniju prava a obezbedi nesmetano uvođenje veronauke u nastavni proces u skladu sa…“. Na to prozvani odgovaraju „kontrasaopštenjem“ u kome se iznosi da se „Ministarstvo prosvete i sporta, kao unapred markirani krivac za eventualni, anticipirani, slabiji odziv đaka na anketu za uvođenje novih predmeta… uzdržalo, od početka akcije, od iznošenja bilo kakvog vrednosnog suda“ dodajući da je ovo testiranje demokratije.
Ko kriv, ko nevin, tek za neki od ponuđenih predmeta izjasnilo se svega oko dvadeset odsto srednjoškolaca tako da prosečan razred koji prati versku nastavu ima malo više od deset đaka, što znači da se u većini škola može formirati svega po jedan razred. Po tome državnu platu će „vući“ najmanje šezdesetak veroučitelja sa punim radnim vremenom naspram tri stotine koliko se pretpostavljalo da će biti. U Beogradu, kad su srednje škole u pitanju, nije formirano nijedno odeljenje. Jednostavno rečeno, nije dostignut cenzus od deset đaka po školi, nad čime bi se valjalo dobrano zamisliti. Skoro četrdeset odsto roditelja sedmogodišnjaka se, međutim, izjasnilo za versku nastavu, petina za građansku, desetina za obe dok je „resto“ odabralo „ništa“ što u poređenju sa srednjoškolskim rezultatom kazuje da su roditelji ambiciozniji od svoje dece i da je „po tuđim leđima sto batina ništa“. Mora se reći da se Ministarstvo prosvete nije baš bogzna kako iskazalo u veštini statističke obrade tako da su u opticaju još uvek nepotpuni rezultati.
Podatak koliko je novorođene dece kršteno ’86. i ’94. godine, onih godina kada su rođena deca koja se sada izjašnjavaju kao „ukrštena“, sa rezultatima sadašnje ankete bio bi dragocen pokazatelj koliko je Srba zaista pravoslavno a koliko samo deklarativno. Nažalost, i pored zaista uloženog truda i vremena i uprkos zaista predusretljivim sagovornicima iz Patrijaršije, odgovor nije dobijen.
Na molbu upućenu vladici braničevskom Ignjatiju, inače zaduženom ispred Sinoda za versko obrazovanje, da prokomentariše rezultate, glas koji se javio na telefon, pretpostavlja se sekretar, rekao je da „vladika nema šta da komentariše kako su se izjasnili roditelji ‘teledirigovani’ od strane nevladinih organizacija“ i da šta god bude rečeno opet će biti napisano ono što partija Žarka Koraća(?) hoće. „Hteli smo da im izađemo na ‘ferku’ ali su nas izigrali“, konstatovao je uz opasku da „on zna šta su novinari“ ne iskazujući nimalo simpatija prema redakciji ovog lista. Naprotiv. U Ministarstvu vera takođe nije bilo voljnih da komentarišu dok „ne stignu zvanični rezultati“, a Gašo Knežević, ministar prosvete i sporta, izjavu sa početka teksta zaključio je konstatacijom da je „interes Ministarstva samo obrazovanje dece, a ne propaganda ovog ili onog predmeta“. Situacija je napeta k’o kišobran i niko sa sigurnošću ne može predvideti šta će biti.
Pored mučnine koju sve ovo izaziva možda se dâ izvući i neka pouka kao, recimo, da se demokratijom ne može igrati kako se kome ćefne, ili da je neprimereno preko obrazovanja dece ostvarivati političke ambicije, kao i da statistiku treba shvatiti ozbiljno, a ne po potrebi i kako se kome dopadne.
Možda se crkveni poslenici najzad međusobno pogledaju i pozabave episkopima i sveštenicima koji nisu dorasli ni trenutku niti svom položaju i koji svojim postupcima i izjavama samo izazivaju trvenje. Možda shvate civilizacijsku prekretnicu i Crkva zauzme mesto koje joj po prirodi stvari pripada. Duhovno, istorijsko i kulturološko. Možda konačno sazri svest o tome „ko je čiji“: Crkva nacionalna ili nacija crkvena?
Možda pouke, kao uostalom i do sada, ne bude. Na našu nesreću, može se lako dogoditi da još jedina institucija od nacionalnog značaja, kao i mnoge prethodne, izgubi na ugledu. To zaista zabrinjava.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
