Da li će posedovanje "zipo" upaljača, švajcarskog peroreza i pištolja sa posvetom ubuduće biti dokaz ministarskog zvanja
Proslava Dana Ministarstva untrašnjih poslova i Resora državne bezbednosti započela je pretprošle subote susretom slavljenika sa predsednikom i članovima Vlade Republike Srbije u klubu saveznih poslanika u Tolstojevoj ulici, a završena je šest dana kasnije na centralnom gradskom trgu u Kuli koncertom grupe „Bajaga i instruktori“, Crvenim beretkama u čast, kome je prisustvovalo više hiljada građana i nijedna „beretka“. U međuvremenu je održana prva konstitutivna sednica novoformiranog Saveta za državnu bezbednost, konferencija za novinare na kojoj su svi prisutni novinari dobili po jedan službeni „zipo“ upaljač, prijem za penzionisane radnike ministarstva, promovisani novi policijski automobili marke „pežo“, na „Prvom školskom času“ policajci su prvacima objašnjavali u kojim prilikama se koristi suzavac a u kojim vodeni topovi. Spisak svečarskih aktivnosti više je nego impozantan.
Žurka u Tolstojevoj je, pored jela i pića, bila začinjena jednim bizarnim detaljem: ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović je svojim kolegama, ministrima u vladi, verovatno hoteći da im učini poklon koji će ih podsećati na ovaj tako važan istorijski dan, podelio pištolje sa pripadajućim, zakonom propisanim dozvolama. Poklon su odbili Gordana Matković, Božidar Đelić, Žarko Korać i Jozef Kasa, svečanosti nisu prisustvovali Momčilo Perišić i Goran Novaković; većina je oružje primila.
Načelnik službe za informisanje, pukovnik policije Vladan Čolić nije bio voljan da razgovara na ovu temu: „Saopštenje za javnost se nalazi na sajtu ministarstva policije.“ Na veb adresi www.mup.sr.gov.yu, na stranici „saopštenja“ doslovce o ovome piše: „U povodu Dana ministarstva ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović podelio je članovima Vlade uobičajene prigodne poklone. Jedan broj članova Vlade dobio je pištolje i revolvere iz programa fabrike oružja ‘Zastava’ u Kragujevcu.“
Običaj da se pištolji poklanjaju za Dan bezbednosti nije nov, naprotiv. Decenijama već, 13. maja mnogi policajci, tačnije milicioneri, nagrađivani su na taj način za svoje podvige, za dugogodišnji rad u službi, uz rešenje za penzionisanje. Ponekad bi pištolj dobio i neki „zaslužni pojedinac“ uz prigodno obrazloženje. To je bilo u vreme kada se zloupotreba oružja svodila na šenluk prilikom veselja a godišnji bilans oružanih pljački i ubistava u onoj dvadesetmilionskoj zemlji bio je manji nego sada za svega petnaest dana u ovoj. O političkim ubistvima ili obračunima u podzemlju nije bilo govora. Kriminalci nisu nosili uniforme, čuvarima reda kriminal nije bio dodatna delatnost.
U prethodnoj deceniji, nije zgoreg podsetiti se, sve se naglo promenilo i nije se više znalo ko je ko. Do oružja se dolazilo lakše nego do ulja ili šećera, privatne vojske su krstarile ulicama, šumama i gorama, kriminalci su imali svoje predstavnike u parlamentu i proglašavani su za svete ratnike i branitelje srpstva. Sve se manje šenlučilo, sve više se pucalo u meso i glavu. Naoružala su se i deca a Kragujevačka fabrika je radila u tri smene. „Istaknuti pojedinci“ su prednjačili dajući poticaja opštem naoružavanju. Tako je Milan Paroški pucnjavom proslavio donošenje ustava kojim je Srbija iz tri dela postala cela, Vojislav Šešelj pretio studentima i taksistima, načelnik topličkog okruga Ratko Zečević pucao na mitingu Saveza za promene braneći, kako je tvrdio, „starca od čopora pasa“, a pre skupštinskih zasedanja na garderobi je bilo više oružja nego kaputa.
BIVŠI I SADAŠNJI: Prošle godine, otprilike u ovo doba, javnost se zgražavala nad podatkom da su mnogi ministri smenjene vlade „narodnog jedinstva“ kao i drugi funkcioneri dotada vladajuće koalicije bili naoružani službenim oružjem SMUP-a. Savezni ministar policije Zoran Živković pozvao je da vrate oružje, preteći podizanjem krivičnih prijava. O ovome su mediji, kako elektronski tako i štampani, danima izveštavali i moglo se saznati ko je kakvo i u kom broju oružje posedovao. Beše tu unikata, automata, luksuznih ali i sasvim skromnih primeraka. Mnogi predstavnici nove vlasti rado su davali izjave na tu temu ističući osionost prethodne koja je sebe i na taj način stavljala iznad zakona. Kao kuriozitet je navođen primer Margit Savović koja je „dužila“ pištolj „zastava“ kalibra 7, 65 milimetara i poklonila ga nekom rođaku jer nije znala, kako je rekla, da mora da ga vrati.
Naravno, naoružan je bio i kandidat za narodnog heroja, njegova deca takođe, dok se za suprugu ne zna. On je čak posedovao jedan sa ugraviranim likom i potpisom još aktuelnog načelnika generalštaba Vojske Jugoslavije. Radnici Namenske proizvodnje kragujevačke Zastave napravili su navodno taj pištolj bez pitanja i doneli mu nekoliko komada… „Pištolj CZ-99 je kolekcionarski primerak, iz serije od pedeset komada. Ja sam poklanjao onome ko je došao kod mene i video ga. To je video i predsednik Miološević i ja sam mu ga dao“, objašnjavao je general. Gde je razlika između nekoliko i pedeset – ne zna se.
Sada se dogodilo isto to samo malo drugačije: nije savezni već republički MUP i nije na revers već na poklon, sada odjedared nije ništa neobično što je ministarka saobraćaja uzela jedan i što pištolj dobija nečija supruga.
Poklonjeni su, po rečima ministra policije „bez ugraviranih likova“. Posvetu, međutim, imaju. To je potvrdio Dragan Domazet koji doduše „posvetu nije zagledao“ već je na jednom „samo video svoje ime“, da dozvola nije za nošenje oružja već samo za posedovanje i da sam poklon po njegovom mišljenju verovatno nije skup „s obzirom da je domaće proizvodnje“.
Da li je nešto skupo ili ne, međutim, zavisi najviše od toga da li se uzima ili daje. Informacije radi, najjeftiniji pištolj iz proizvodnog programa Zastave, M-70 kalibra 7,65 milimetara, u maloprodaji košta jedanaest hiljada dinara, dok najskuplji, CZ-99 Kompakt kalibra 9 milimetara – duga devetka, košta celih dvadeset sedam hiljada. Revolveri su, sa porezom ili bez njega, daleko skuplji. Policija naravno ne plaća porez kao uostalom ni carinu, ali da je neko od njih hteo pištolj da kupi, toliko bi morao da ga plati. Koliko je i kojih pištolja i revolvera ukupno podeljeno, koliko je to koštalo poreske obveznike i kome je koji model dopao – za sada je tajna.
PIŠTOLJI ZA POZORIŠTE: Ministar kulture Branislav Lečić je, primera radi, uzeo jedan „mali damski pištolj zvan ‘Crna dama’ ali ne za sebe već za suprugu“ i tako doprineo njenoj sigurnosti, kako je objasnila Ana Veskov, predstavnik za štampu ministarstva. Svako je, znači, dobio pištolj po izboru i nije u pitanju neka posebna zasluga kojim je ovakav poklon zavređen već je u pitanju puka ministarska privilegija koju po slobodnom nahođenju mogu uživati i članovi porodice. Takav pištolj, pištoljčić takoreći – fabrička oznaka P-25 – prodaje se po ceni nešto nižoj od dvanaest hiljada dinara.
Po Zakonu o oružju i municiji za držanje oružja neophodna je dozvola nadležnog organa, Ministarstva unutrašnjih poslova, koja se izdaje na osnovu zahteva koji se lično podnosi. Dozvole jesu uručene uz poklonjeno oružje ali u zakonu piše da se ona neće izdati bez potvrde o obučenosti za rukovanje oružjem za koje se dozvola traži. Opravdana je sumnja u to da ovaj uslov nije ispunjen.
U preduzeću Partizan Shooting Trade obuka košta dve hiljade sedamsto dinara i sastoji se iz teorijskog i praktičnog dela. Teorijski deo obuhvata pravne aspekte držanja, nošenja i upotrebe vatrenog oružja, bezbedno rukovanje i gađanje vatrenim oružjem i osnove balistike i tehnike gađanja, a praktični upoznavanje sa oružjem i bezbednim rukovanjem, mogućim zastojima i kvarovima, rasklapanje i čišćenje te na kraju ispaljivanje dvadeset pet metaka u grudnu i kružnu metu. Kandidat na kraju polaže ispit i potvrdu će dobiti ako položi teorijski deo pred tročlanom komisijom i ako ima sedamdeset odsto pogodaka u svaku metu ponaosob. Sve zajedno, kandidat mora ispaliti najmanje pedeset metaka. „Kandidat neće položiti dok ne savlada teorijsko gradivo i ne pokaže zadovoljavajuću veštinu u praktičnom delu“, tvrde u ovoj firmi i dodaju da ponavljača ima.
Donedavno se na skoro svim televizijama vrteo reklamni spot Ministarstva unutrašnjih poslova kojim su roditelji više nego rečito upozoravani na opasnost držanja oružja u kući. Glavni likovi su dečak i devojčica koji se igraju tate i mame: devojčica se šminka a dečak muškost dokazuje pištoljem. Kad odjekne pucanj, na podu leži lutka razbijene glave, kadar se zamrzava.
Pre nedelju dana premijer Srbije Zoran Đinđić je iskazao rešenost da „gvozdenom metlom započne veliko spremanje u oblasti fizičke zaštite i pratnje ličnosti koja mora biti deo sistema bezbednosti i da će se u okviru tog sistema precizno utvrditi ko može dobiti zaštitu“. Privatna obezbeđenja, koja po tvrdnjama upućenih u svom posedu imaju petnaest hiljada raznoraznih „cevi“, trebalo bi da budu razoružana. Neko maliciozan bi mogao ovo poklanjanje pištolja aktuelnim ministrima protumačiti kao ispotiha saopštavanje da oni neće ući u krug povlašćenih koji će imati pravo na zaštitu.
Nevolja je što niko kompetentan nije voljan da objasni o čemu se radi. Ministri su stalno zauzeti, na putu su ili u parlamentu koji upravo zaseda a predstavnici za štampu, pravdaju se, ne mogu govoriti u njihovo ime. Čekanje da se neko javi na traženom lokalu manje dosadnim čini telefonska centrala u vladi Srbije koja generiše hit Elvisa Prislija: „Voli me nežno, voli me tako, i nikad mi ne dozvoli da odem.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
