Do pre neki tjedan se nije našlo budale koja bi tvrdila da "Vreme" "cipelari" Srđu Popovića i da ne bi postojalo ovih 25 godina da nije bilo njega
Legendarni dida sa Šolte rekao bi, da može, svom žurnalističkom unuku, Viktoru Ivančiću, da se ne pača u stvari koje slabo razume i da ne mlati onom stvari po tuđem glogovom trnju za tuđ račun i na sopstvenu štetu.
Ali, dogodi se da autor ne sluša unutrašnji glas svog boljeg literarnog junaka i da promaši temu pokušavajući da pogodi ljude. Tako je i sa ovom polemikom oko Srđe i Vremena.
U tekstu Živi i mrtvi u prošlonedeljnom broju hrvatskog tjednika „Novosti“ Ivančić polemiše s mojim tekstom Kratak prilog demistifikaciji (vidi „Vreme“ br. 1247) ali, za razliku od „Vremena“, tamo nema originalnih tekstova s kojima autor polemiše nego mu se ostavlja mogućnost da ih prepriča i skroji predložak sopstvenom stavu, pa ko poveruje, poverovao je.
Tako Ivančić, između ostalog, piše:
„Žarković sada otkriva općinstvu kako je Popović – premda je imao ‘vodeću, pokretačku ulogu’ kod osnivanja tjednika (do toga da je u projekt uložio vlastiti novac) – bio ‘apatičan i skeptičan vlasnik’, kako je ‘redakciju ostavio na vetrometini’ i ‘izlagao je rizicima’, ne samo financijskim, nego i fizičkim, ‘sledeći svoj politički kredo’; kako je peticiju kojom se tražila vojna intervencija zapadnih sila u Bosni potpisao kao ‘osnivač Vremena’ i time novinare lista svjesno doveo u opasnost; kako se ‘nije javljao da nas pita kako nam je’, osim što je slao revizore u firmu i bio zainteresiran isključivo za profit; kako je različitim sredstvima sabotirao tjednik čije je izlaženje doživljavao ‘kao tužnu vest’; kako se, naposljetku, prevarom domogao većinskog paketa dionica, dakle golim kriminalnim činom, zatajivši uloge nekih akcionara, iako Žarković ne zna ‘koliko je takvih uloga bilo’… Sve u svemu, Vreme je postojalo usprkos Srđi Popoviću, a ne zahvaljujući njemu.
Nakon tog ‘kratkog priloga demistifikaciji’ ostaje samo jedno pitanje: A zašto je nevoljnome uredniku trebalo toliko godina da to objavi? Ako je Popović još 2007. prestao biti većinski vlasnik Vremena, zbog čega ga Žarković ranije nije prokazao kao bešćutnoga gada, amoralnog profitera i lopova? Kako to da njegova kriminalna djela nije prijavio policiji i tužilaštvu? Zašto je svoju urođenu ljubav prema istini tako dugo susprezao, da bi tek sada prsnuo kao gnojni čir i okupao javnost obiljem sluzavih otkrića?“
Ne bi bilo mnogo duže da je Ivančić objavio moj tekst umesto što ga prepričava, ali onda ne bi mogao da ubaci svoje natuknice o bešćutnom gadu, amoralnom profireru i lopovu i da čitaocu sugeriše ono što nisam napisao u „moru sluzavih otkrića“.
A zašto se tekst pojavio sedam godina nakon što je porodica Popović otkupom izašla iz vlasništva? Odgovor je i ćoravom Ivančiću mogao upasti u oko i vrlo je prost: zato što se do pre neki tjedan nije našlo budale koja bi tvrdila da „Vreme“ „cipelari“ Srđu Popovića i da ne bi postojalo ovih 25 godina da nije bilo njega.
Pored tolikog slepila ne bih očekivao da Ivančić razume i neke druge i dublje razloge koji se tiču održanja „Vremena“ na krhkoj medijskoj sceni nad kojom se valjaju tmasti oblaci hrvatskog medijskog posrnuća.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
