Najbrži mašinovođa Srbije

Prvobitno je početak realizacije ovog takoreći posla veka, izgradnje brze pruge od Beograda do Budimpešte, bio određen za septembar 2015. sa rokom za okončanje od dve godine, potom da će se u posao krenuti krajem 2016. sa malo dužim rokom za završetak – do 2018. godine, da bi sad na svečanom otvaranju radova taj rok bio produžen za ne zna se koliko.

Takođe, prvobitno je to trebalo da bude brza pruga u pravom smislu reči – za brzinu do 300 kilometara na sat, u sledećem turnusu najavljivana brzina smanjena je na 200, da bi se sad svela na kako gde: biće deonica i za 200, mada pretežno 160, mestimično i 120 kilometara na sat.

Uzgred: modernizacija ove pruge svrstana je u strateške prioritete u Zakonu o Prostornom planu Republike Srbije od 2010. do 2020. godine, kojim su predviđeni modernizacija postojećeg i postavljanje drugog koloseka tamo gde ga nema, da bi vozovi mogli da se kreću brzinom od 160 do 220 kilometara na čas, a kao rok za izvršenje zacrtana 2014. godina.

GODINA ZA GODINOM: Legenda kaže da je u vreme kad je glavni lik u Srbiji bio prvi potpredsednik Vlade, a pred Samit Kine i 16 zemalja Srednje i Jugoistočne Evrope održan 2013. godine u Bukureštu, u nedostatku boljeg, kineskim investitorima predstavljen projekat „Brze pruge Srbije“ sa početka devedesetih koji je u to vreme trebalo da bude temelj ubrzanog privrednog razvoja Srbije. Istina, nije samo oduvana prašina sa starih fascikli, nego je unekoliko projekat inoviran: istočni krak ka Sofiji i dalje prema Istanbulu zamenjen je južnim do granice sa Makedonijom da bi se nadovezao na istu takvu prugu koja bi bila izgrađena kroz Makedoniju i Grčku sve do Pireja, najveće mediteranske kontejnerske luke za koju je Kina isposlovala tridesetpetogodišnji zakup. Elem, sva roba istovarena u Pireju prevozila bi se ovom prugom u Evropu, teretni vozovi krcati kineskom robom samo bi tutnjali tamo-ovamo, a mi ubirali takse. Milina jedna.

foto: rade prelić / tanjug

Taj načelni dogovor, u stvari predlog za razmišljanje, na značaju je dobio tek kad je glavni lik, tad već u ulozi premijera, zvanično posetio Kinu septembra sledeće godine, tokom koje je, pored nastavka angažovanja kineskih kompanija na (daljoj) izgradnji drumskih saobraćajnica i izgradnji novog bloka termoelektrane „Drmno“, bilo reči i o brzim prugama: na insistiranje srpskog premijera, modernizacija postojeće pruge preimenovana je u izgradnju dvokolosečene brze pruge, za početak od Beograda do Budimpešte, a za brzine do (čak) 300 kilometara na sat.

Kasnije je premijer prepričavao kako je on predlagao da bude i „svih 500“, ali ga je kanda neko kucnuo po ramenu i došapnuo mu da smanji doživljaj, jer je i tih 300 preko mnogo, pa je na tome i ostalo. „Nemamo vremena za čekanje, izgradnja ne može da traje deset godina“, objasnio je pristanak na manju brzinu. „Naša molba je da to traje najviše tri godine, a kineska strana je obećala da će se pridržavati tog roka.“

Kao ključni argument za izgradnju brze pruge od Beograda do Budimpešte, umesto „samo“ modernizacije, tadašnja i sadašnja ministarka saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović navela je bitno skraćenje trajanja putovanja: „Računam da ćemo za dve i po godine vozom od Beograda do Budimpešte putovati za dva sata i 24 minuta, dok sada tom prugom putujemo osam sati.“

Opet godinu dana posle i opet na Samitu Kine i zemalja Srednje i Jugoistočne Evrope, ovog puta u Beogradu, u prisustvu premijerâ Kine, Srbije, Mađarske i Makedonije potpisan je sporazum o saradnji srpske i mađarske železnice, kao deo dogovora o modernizaciji i izgradnji pruge Beograd–Budimpešta. Dva premijera, kineski i srpski, tim su povodom potpisali i Memorandum o razumevanju u kome je predviđena brzina sa 300 redukovana na 200 kilometara na sat, rok za izgradnju sa tri smanjen na dve, ali mereno od završetka projektne dokumentacije i izdavanja građevinske dozvole, kao i da u realizaciji projekta 46 odsto bude učešće preduzeća koja nisu iz Kine.

SLOGA I RAZUMEVANJE: Svega godinu dana kasnije, decembra 2015, projekat je u prisustvu ambasadora NR Kine Li Mančanga, zamenika generalnog direktora kompanije „Čajna reilvejs internešenel“ Huang Nina i potpredsednika kineske nacionalne Komisije za razvoj i reforme Vang Sjaotaoa sa jedne i ovdašnjeg prvog među prvima, zatim ministarke Zorane Mihajlović, predstavnika Železnica Srbije i mnogobrojne publike sa druge strane, zvanično i svečano predstavljen javnosti na novosadskoj Ranžirnoj stanici: početak radova zakazan je za prvu polovinu 2016, a završetak do kraja 2018. godine.

„To je velika stvar za našu zemlju. Sve ćemo završiti za dve i po godine. Očekujem da sa kolegama iz Kine i Mađarske zajedno pođemo od Beograda do Budimpešte, da pokažemo šta sve može da se uradi kada su ljudi posvećeni i veruju šta može da se uradi“, izjavio je najprvi posle simboličnog „na kontra stranu“ zavrtanja pružnog vijka na, za tu priliku, specijalno postavljenog koloseka dužine jedan metar, čime je označen početak radova. „Mi to moramo da otvorimo 2018. Sad sam dao i javno obećanje, tako da 2018. godine građani Srbije moći će da koriste brzu prugu Beograd–Budimpešta.“

„Ima li šta bolje i lepše od modernizacije naše pruge. Zahvaljujući NR Kini, ali pre svega dobrim odnosima našeg premijera, godinu dana smo radili na ovom projektu. Modernizacija pruge će omogućiti da se od Beograda do Budimpešte vozom stiže za dva sata i pedeset minuta“, izjavila je tom prigodom Zorana Mihajlović.

PONOVO: Prođe još jedna godina i ništa, prođe i druga, kad ono opet svečanost povodom početka radova na ovom već istorijskom projektu upriličena na rekonstrukciji pruge Beograd–Budimpešta, na deonici od Beograda do Stare Pazove dužine 34,5 kilometara.

Premijerka Ana Brnabić kazala je da je početak radova na rekonstrukciji i modernizaciji pruge Beograd–Budimpešta istorijski dan za Srbiju i dokaz da se radi na strateškom razvoju zemlje, da je reč o najvećem projektu u okviru kineske inicijative „Jedan pojas jedan put“.

„Ovaj projekat je važan jer je prvi prekogranični projekat u okviru saradnje ‘16 plus jedan’, potpisan je prvi tripartitni ugovor za njegovu realizaciju, a prvi je projekat između Kine i EU, preko Srbije“, istakla je premijerka i dodala da je ponosna na saradnju Srbije i Kine i zahvalna celom timu koji je pripremao taj projekat, na čelu sa Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, kao i kineskim partnerima.

„Srpska strana će (za) svoj deo u narednih recimo tri do četiri godine moći da kaže da smo negde pri kraju, ali ne bi bilo zahvalno da sad kažem koliko će vremena trebati za celu prugu“, rekla je ministarka Zorana Mihajlović. Kako je objasnila, obnova deonice Stara Pazova – Novi Sad već je u toku, od letos radnici kopaju tunel, dok za onaj deo od Novog Sada do granice vlada još nije potpisala ugovor. „Mađarska je tek raspisala tender za svojih 166 kilometara, pa radove ne treba očekivati pre 2019. godine“, sa neskrivenim ponosom je istakla ministarka.

Međutim, izgradnja deonice od Stare Pazove do Novog Sada koja je „od letos u toku“, ako je verovati izjavama glavnog lika, uveliko se radi još od pretprošle godine. Naime, prilikom neke već posete Subotici aprila 2016. najavio je da će radovi na pruzi od Novog Sada do granice sa Mađarskom početi do kraja te godine: „Što se naše strane tiče, mi (prugu) Stara Pazova – Novi Sad već radimo.“

Na delu pruge Beograd Centar – Stara Pazova biće kompletno rekonstruisana i modernizovana građevinska i elektrotehnička infrastruktura da bi vozovi od Beograda do Batajnice mogli da idu brzinom do 120 kilometara na sat, a od Batajnice do Stare Pazove, gde će biti četiri koloseka, do 200 kilometara na sat.

Za finansiranje radova na ovoj deonici uzet je komercijalni kredit od kineske Eksport-import banke u vrednosti 297,6 miliona dolara sa godišnjom kamatom dva odsto, rokom otplate 180 meseci i početkom 60 meseci, kojim je između ostalog, a za razliku od onog Memoranduma, precizirano da roba, tehnologije i usluge koje se nabavljaju iz tog kredita budu pretežno iz Kine.

foto: aleksandar stojanović / fonet

SUMA SUMARUM: I tako, od ovog gromopucateljno najavljivanog projekta koji je predstavljan kao pretpostavka ekonomskog rasta i uopšte uzev privrednog napretka, ne ostade mnogo, pa još i kasni – trebalo je već da bude gotovo, a tek je na početku: nije izgradnja već modernizacija, nije da će 46 odsto svih poslova da obave naše firme, već pretežno kineske, nije brza pruga već recimo ubrzana kojom vozovi neće juriti 300 na sat, već 200, odnosno 160, u stvari 120 kilometara na sat, nije bila završena 2017. kao što neće biti ni 2018. godine, već tek u trećoj deceniji ovog veka, ako bude i tad.

Takođe, nije preteklo gotovo ništa ni od uključivanja Srbije u projekat obnove Puta svile modernizovanog naziva „Jedan put, jedan pojas“. Uopšte uzev, pitanje je otkud ta ideja, budući da nijedan kineski zvaničnik tako nešto nije ni pomenuo. Biće da je to sve konstrukcija nekog ovdašnjeg pametnjakovića koji je kinesko preuzimanje pirejske luke protumačio kao nameru da ta luka bude kapija za ulaz kineske robe na tržište centralne i istočne Evrope, a kako od Pireja do ciljanog tržišta najkraći put vodi preko Srbije… Bingo!

Ne, Srbija nije niti će ikada biti na trasi novog Puta svile za 21. vek, već možda samo njegovo slepo crevo: trasa ovog istorijskog trgovačkog puta je ista kao što je oduvek bila, sad je malo pojačan severni krak, ali njome više ne putuju karavani, već železničke kompozicije, a glavno čvorište je u Poljskoj.

Za utehu ostaje nada da će bar ovo parče od Beograda do Novog Sada da se upristoji, mada putovanje neće trajati svega pola sata, kako je to nadahnuto najavila ministarka Zorana Mihajlović posle onog „na kontra“ zavrtanja pružnog vijka od pre dve godine. Ne biva to tako, da se polovinu puta voz kreće najviše 120 kilometra na sat, a da prosečna brzina bude 160, kao što ne biva da se 360 kilometara od Beograda do Levosoja pređe za tri sata, a da se pritom ne prekorači maksimalno dozvoljena brzina na auto-putu.