Naftno-gasna tržišna igranka

Otkako je postavljen za generalnog direktora Srbijagasa, Dušan Bajatović ponavlja jednu te istu mantru: cena prirodnog gasa u Srbiji je ispod realne te mora da poskupi, da bi krajem prošle nedelje u Paraćinu, na svečanom puštanju u rad nove merno-regulacione stanice „Branko Krsmanović“, ako je verovati novinama, izjavio suprotno: gas do kraja grejne sezone neće poskupljivati. „Problem je što ja kažem jedno, a novinari napišu drugo“, negoduje Bajatović. „Nisam rekao da gas neće poskupeti, već da Srbijagas i Vlada Republike Srbije razmatraju mogućnost da gas za domaćinstva ne poskupi do kraja grejne sezone.“

„VREME„: Pre dva meseca ste tvrdili da gas mora da poskupi, samo da je pitanje koliko: 30 odsto prema računici Srbijagasa ili 18 odsto koliko je predlagala Vlada. Otkud sad ovo?

DUŠAN BAJATOVIĆ: Moramo da budemo svesni da proizvodnja električne energije u Srbiji nije neograničena, da proizvodnja uglja u Srbiji nije neograničena, a da je potrošnja gasa u Srbiji deo energetskog bilansa Srbije i da moramo voditi računa da se potroši onoliko gasa koliko je predviđeno, kako bi bio održiv elektroprivredni sistem Srbije. Moramo voditi računa da trošimo manje mazuta u daljinskim sistemima grejanja i industriji, jer time zagađujemo životnu sredinu. Sa druge strane, gas će neminovno morati da poskupi: mi ga uvozimo i svakog prvog moramo da imamo određenu količinu dolara, a nama se gas u proseku plaća na 295 dana. U međuvremenu kurs dolara poraste 30 odsto, što znači da su gubici samo po osnovu kursnih razlika 30 odsto na godišnjem nivou. Dogovorili smo se sa Vladom Republike Srbije da se kroz dodatna kreditna zaduženja Srbijagasa pomogne da jedan deo stanovništva i jedan deo male privrede „preživi“, da na taj način pomažemo standard stanovništva i čuvamo jedan dobar deo radnih mesta.

I tako, nije poskupeo gas, nego daljinsko grejanje u gradovima.

Kada pogledate koliko treba da potrošite za kvadratni metar grejanja kroz daljinske sisteme, a koliko treba da potrošite u individualnim domaćinstvima koja troše drva, ugalj, gas ili mazut ili šta već troše, onda ispada da su svi oni koji su zakačeni na daljinske sisteme grejanja privilegovani. Hajte malo da otvorimo i to pitanje. Onda treba da budemo pošteni pa da kažemo da i daljinski sistemi grejanja treba da plaćaju komercijalnu cenu grejanja. Otuda i poskupljenje grejanja od 30 odsto: može Srbijagas da fakturiše koliko god hoće cenu gasa ako daljinski sistemi nemaju resurs, a to je da od potrošača naplate realnu cenu grejanja naših stanova, da plate energent Srbijagasu. Naravno, onda su išle izjave kako je za sve kriv Srbijagas, ali ja to razumem: mnogo je lakše kada je kriv jedan direktor, a ne sto gradonačelnika, ali opet dolazimo do ekonomske realnosti, jer ako ne budete mogli da platite gas, ostaćete bez gasa. Imate primer Ukrajine i Belorusije. Nije u ovom momentu važna Srbijagasu sama cena gasa, na njoj manje gubimo. Najveći gubici Srbijagasa su po osnovu neplaćanja, odnosno loše naplate. Prosto, to je tako. To je suština cele priče. U ovom momentu se Srbijagasu duguje pola milijarde evra.

Baš lepo: neko ne plati svoj račun, neko gas dobije ispod cene, Srbijagas se zaduži, za kredit država da garanciju i na kraju platimo svi.

Vlada, kao naš osnivač, ima određene zahteve prema nama. Deo socijalne politike i deo očuvanja radnih mesta se vodi, između ostalog, kroz javna preduzeća, to je velika polemika u javnosti da li tako treba ili ne treba. Mi zbog malog budžeta ne možemo to da uradimo kao što to radi, recimo, Obama ili Angela Merkel ili Putin, već moramo da se prilagođavamo onome što imamo kao resurs. Dakle, u ovom momentu kada se Srbijagas kreditno zadužuje, mi problem odlažemo na tri ili na pet godina, kada će doći neko bolje vreme.

A dok bolje vreme ne dođe?

Stvarni troškovi koje je napravio Srbijagas i koji su prepoznati biće naplaćeni od potrošača, jer mi prosto imamo to pravo po zakonu i potrošači to znaju. Za najveći deo troškova, a to su upravo te neprepoznate kursne razlike, nerealna cena i tako dalje, pre ili kasnije će morati da dođe do dogovora sa našim osnivačem, Vladom Republike Srbije, kako će to biti plaćeno. I najverovatnije će to morati da bude plaćeno iz budžeta, kroz javni dug, što nije prvi put.

Kao što rekoh – platićemo svi, trošili gas ili ne.

Na neki način smo potpomagali svima. Možda neki radnik u nekoj fabrici nije potrošač gasa, ali ima koristi od toga jer njegovo preduzeće ima jeftiniji gas. To je stalna priča: „mi ćemo biti oštećeni“. Pa nećete. Zašto? Eto, na primer, imamo najjeftiniju struju u Evropi, a ako bi je prilagodili evropskim normama, svako domaćinstvo bi bilo oštećeno. Znači, na neki način cena struje u ovom momentu može da se posmatra i kao socijalna, kada je u pitanju standard stanovništva, ali i kao razvojna kategorija kada je u pitanju industrija, jer imate manji ulaz na proizvod, manje vam je opterećen proizvod sa cenom energenta. Ista je situacija sa gasom. Ako vi subvencionišete gas, u konačnoj ceni proizvoda manje će učestvovati energent i vi bi trebalo da imate manju cenu proizvoda, što bi značilo da imate konkurentniji proizvod. Nažalost, kod nas zbog loših efekata privatizacije, a to je sad posebno široka polemika, uprkos nižim cenama energenata, uprkos nekim pokušajima države da pomogne, nemamo konkurentnu privredu, naprotiv.

Sve lepše od lepšega: uprkos nižim cenama energenata, privreda nije konkurentna. Bačena para, dakle.

Postoje delovi privrede u Nemačkoj gde je gas 20 ili 30 odsto jeftiniji od realne tržišne cene, ali nemačka država za to predviđa pare u budžetu. Kod nas je problem što ne postoji socijalna karta kada su u pitanju pojedinci ili porodice. Kada je u pitanju subvencionisanje industrijskih proizvoda, mora da postoji neka strategija na državnom nivou. I onda kažete, ove godine ćemo predvideti subvencije određenim preduzećima ili za određene proizvode u visini od, recimo, sto miliona dolara. Pa ćete reći deo subvencije ide kroz Srbijagas za cenu gasa, deo subvencija ide kroz EPS za cenu električne energije, ili već kako, možda nekome treba mazut, ali onda tačno znamo šta radimo. Ovako se kod nas uglavnom, pošto je pritisak veliki, donose linearne odluke: kad nešto odlučujemo, odlučujemo za sve, a onda nižu cenu gasa plaćaju i oni koji imaju velike plate i oni koji imaju male plate, a cilj vođenja socijalne politike trebao bi da bude, barem u dobro uređenom i efikasnom društvu, da se pomogne onima koji nemaju.

Vi ste deo vlasti, pa, recite vi hoće li više ta strategija?

Moram da vam kažem da u uslovima ekonomske krize uopšte nije lako napraviti jasnu strategiju. Pre svega, ja ću se vratiti na nešto, zbog čega ću verovatno ponovo biti kritikovan: efekti privatizacije nisu onakvi kakvi su morali biti. Cilj privatizacije nije trebalo da budu novi vlasnici, već je trebalo da bude nova ekonomska politika i tržišno orijentisana srpska privreda sa novim proizvodima, sa dobrim menadžmentom, sa investicijama, sa novim radnim mestima. S druge strane, mi se približavamo poništavanju čak 50 odsto privatizacija. Šta ćemo sada sa tim privrednim subjektima? Da li imamo dovoljno menadžera, da li imamo dovoljno ideja, da li imamo dovoljno resursa da to ponovimo?

Pa, šta ćemo?

Daću vam primer. Je l’ bila propala Azotara u Pančevu? Kada je došao Srbijagas i preuzeo menadžment, je l’ ta Azotara radi? Radi, i to sa profitom.

Nije valjda sve u menadžmentu, pretpostavljam da ima nečega i u gasu.

Azotara je dobila jeftinu sirovinu koju su obezbedili zajedno Srbijagas i Vlada Republike Srbije. Onda smo zajedno sa Vladom i sa Ministarstvom za poljoprivredu i Ministarstvom za trgovinu sagledali mogućnost tržišnog plasmana veštačkih đubriva iz palete proizvoda Azotare, pa smo uspostavili sistem, napravili paletu proizvoda, popravili postrojenja, mašine, zadržali sve radnike, i naši se proizvodi prodaju na berzi. Ovih dana imamo izvoz 6000 tona veštačkih đubriva u Italiju po tržišnim cenama. Da se razumemo nešto: sav gas koji je isporučen Azotari, otkad je Srbijagas preuzeo ovu firmu, moraće da bude plaćen. Delom je već plaćen.

To znači da je Azotara sanirana i dalje može sama?

Azotara ima 130 miliona evra duga i nije moguće da se sa ovom količinom proizvodnje koju sada imamo dug poveriocima vrati. Mi smo Azotaru sada doveli do toga da je moguće tražiti strateškog partnera.

Koji će da prihvati 130 miliona evra duga?

Prvo treba da se očisti bilans Azotare tako što će se reorganizovati, što je blaga forma stečaja, u kojoj će svi poverioci praktično ući u kapital i žiro-račun svesti na „nulu“. Znači, neće biti dugovanja prema poveriocima. Sledeći korak jeste, a to već radimo uveliko sa mogućim strateškim partnerima, da se napravi jedna investicija koja bi trebalo da bude otprilike između 32 do 70 miliona evra, da Azotara izađe na milion tona godišnje proizvodnje veštačkih đubriva, da napravimo tržišno orijentisanu fabriku. S treće strane radimo ozbiljno rešavanje subvencija. Prilikom izbora strateškog partnera prednost će imati onaj ko će moći da obezbedi gas po nižim cenama.

Što će reći?

Sa 30 miliona evra subvencija, po današnjim cenama, možemo da obezbedimo srpskim poljoprivrednicima milion tona veštačkih đubriva u visokom kvalitetu, na nivou berzanskih cena, ili niže. Isto je sa staklarom koja je stala. Nismo prodavali nijednu bocu pivarama, nismo prodavali ljudima koji pune vodu, koji prave sokove i tako dalje. Sada se polako vraćamo na tržište i tamo pripremamo investiciju od 60 miliona evra. Zašto, zato što ona samo na domaćem tržištu može da živi, 43 miliona evra je deficit samo sa zemljama CEFTE za uvoz stakla, a to sve može da proizvede staklara i još da imaju 20 miliona evra izvoza. Ponavljam, na nisko zavisnom uvoznom proizvodu. Isto je i sa Metalonsko sirćetnim kombinatom u Kikindi. Gde god smo mi došli, te fabrike su oporavljene. Imamo projekte, znamo tačno koje investicije treba da uradimo, a uslov za ulazak strateških partnera će biti da se određeni investicioni programi sprovedu. Ne investicioni programi koje je predvideo budući vlasnik, jer onda oni predviđaju svašta. Imali smo situaciju da je, recimo, u privatizaciji Župe, one stare što je bila, bilo predviđeno da se prave farme pilića. Ne, nego će eksperti Srbijagasa uz odgovarajuće „autsorsovanje“ najboljih evropskih kompanija, reći: da bi ovo živelo, mora da se napravi takva investicija. Onaj ko bude želeo da bude strateški partner neće moći da bira investiciju, nego ćemo mu mi reći šta treba da uradi, a ako on prihvati da uradi tržišno orijentisanu investiciju, onda ćemo znati da se radi o pravom i ozbiljnom kupcu. Neće moći da dođu neki fondovi koji će to da prevaljuju i zarađuju, nego će strateški partneri biti odabrani tako da je reč o kućama, o kompanijama koje se već bave tom delatnošću na evropskom ili svetskom nivou, što bi trebalo da garantuje da će se tu ulagati zaista na pravi način.

Zašto se Srbijagas, javno preduzeće za distribuciju prirodnog gasa, uopšte time bavi?

Najveća kritika je zašto to radi Srbijagas. Da li mi trošimo narodne pare? U sistemu po kojem posluje Srbijagas nije moguće, od svega što će ova firma da investira, da se prebaci bilo kakav trošak na potrošače. To odgovorno tvrdim. Uostalom, to nije moguće po zakonu.

Nije moguće po zakonu, ali vi ipak investirate.

Čekajte, molim vas, ne investiramo mi naša sredstva, to je druga stvar. Kao što vidite, sada govorim o izboru strateških partnera, pa tek ako ne bude strateških partnera, onda će to raditi Srbijagas, jer ne možemo da ostavimo te firme da propadnu. Da vas podsetim: Srbijagas je već ranije, pre nego što sam ja došao za direktora, uložio ogromna sredstva, 54 miliona evra je propalo u Azotari, 36 miliona u Staklari, 40 i nešto miliona u Metalonsko sirćetnom kombinatu. Da se sada nije umešao Srbijagas, tih preduzeća ne bi bilo na ekonomskoj mapi Srbije i ne bi bilo tih radnih mesta, a u slučaju stečaja, s obzirom na to da su naša javna preduzeća obično loše obezbeđena, kada ja spomenem bankarsku garanciju u preduzeću, oni hoće odmah da me streljaju na trgu, i menice kad tražite, to je isto kao da ste uvredili komintenta. U budućnosti to će biti nova poslovna politika Srbijagasa. Mi ćemo se ponašati kao banke, kao svaka dobro uređena kompanija.

Odmah posle ovog intervjua letite za Moskvu. Kojim poslom?

Nadam se da ću doneti dobre vesti, da će nabavna cena gasa biti nešto povoljnija za potrošače iz Srbije. Moram da kažem da u ovom momentu mi imamo dobar ugovor sa Gaspromom iz prostog razloga što trošimo gasa kad nam treba i koliko nam treba, nema onoga „uzmi ili plati“. Prošle godine, recimo, za nepovučene količine gasa, a potrošili smo 900 miliona kubnih metara manje od ugovorenog, nismo platili penale, a da nismo povlašćeni, platili bismo 200 miliona dolara, što je više od gubitaka koji Srbijagas napravi. Prolaskom Južnog toka kroz Srbiju, stavljanje Srbiji na raspolaganje svih potrebnih količina gasa, fleksibilnim ugovorima koje imaju Srbijagas i Gasprom u ovom momentu mi zaista imamo povlašćen tretman.

Kojim povodom povlašćeni tretman?

Zato što imamo međudržavni sporazum koji omogućuje dobru poziciju ruskoj strani kada su u pitanju Južni tok i Banatski dvor. Sve to ima svoju cenu: to je posledica međudržavnog aranžmana u ekonomskom smislu. Otud nama povlašćeni položaj, jer se računa na Srbijagas kao na strateškog partnera. Činjenica da žele da sa Srbijagasom osnuju zajedničku osiguravajuću kuću Sogaz Srbija, gde će Srbijagas imati 49 odsto vlasništva, da osnujemo zajedničku banku sa Gaspromom, Gasprom banku Srbija, opet 49 odsto u vlasništvu Srbijagasa, a 51 odsto Gasproma. Sve to govori da interesi koje mi imamo nisu ograničeni samo na područje gasa, nego će oni imati kao posledicu zajednička preduzeća, imaće finansijske plasmane, imaće zajedničke razvojne fondove.

Pri čemu je 51 odsto svega je rusko?

Srbijagas preduzima sve mere da se do 2012. godine uspostavi „tržišna igranka“ na našem tržištu, pa ko može da se pojavi na toj igranci, neka izvoli. Meni je jasno da će Gasprom, pošto ima svoje resurse gasa, uvek biti dominantan na ovom tržištu, iz prostog razloga što će uvek uspeti da se podvuče pod svaku ponuđenu cenu. Sve je tržišna utakmica i neka tako ide. Tako ćemo najbolje pomoći pravu naftno-gasnu priču u Srbiji. To će se sutra isto desiti na tržištu električne energije. Druga je stvar što mi imamo ideološke probleme kada je u pitanju Rusija, ali Angela Merkel ih očito nema, Sarkozi ih očito nema, ni Berluskoni nema ideoloških predrasuda. Oni imaju interese svojih država i svojih privreda. Dobro je da se tako ponaša i Srbija.