Nacionalna klasa

Ko srećan a ko nesrećan, ali dočekali smo i taj dan: Mile Sa Čubure (jakako, u interpretaciji Zorana Cvijanovića i po scenariju Srđe Anđelića) okončava svoju gerilsku i neravnopravnu (deset s lukom na jednoga? O, zar se i to može?! Samo, Mile se odupirao mnogo većem broju dušmana!) borbu protiv pošasti Tranzicije i ritualno baca koplje u trnje. Ostalo je još samo da se u finalnoj epizodi serijala vidi kako će Mile to da izvede i, još važnije, čime će da objasni svoj poraz, ukoliko ga uopšte prizna: nije u Miletovoj tradiciji da priznaje jednu tako nemušku stvar, ta ipak je on odrastao u zemlji u kojoj niko ne sme da potpiše kapitulaciju… Zato će na kraju možda radije reći nešto u svom proverenom „nastaviće se“ stilu, ali džaba mu sve to. Dalje se nema kud. Puk’o je k’o zvečka, mada se u zemlji Srbiji, doduše, ni tranzicija u poslednje vreme nešto ne oseća najbolje. No, to je već jedno drugo pitanje, lele i kuku. Sudeći, naime, po pejsažu „postdosovske“ Srbije, reklo bi se da Mile i nije lik, pa još „izmišljen“: više je, naime, pojava.

Kako se god okončalo Miletovo herojsko Pružanje Otpora bezmernoj silesiji Tranzicije – a ova, pak, i nije drugo nego lokalna/regionalna varijanta strateškog prelaza ka mrskom Novom svetskom poretku – jasno je već sada da se Mile afirmisao kao jedan od retkih Junaka Našeg Doba – sigurno, naime, ne mislite da su to one utvare iz domaćih sapunica, ili nakaradne, napadne i dozlaboga neuverljive zamlate iz srpske kinematografske produkcije poslednjih godina, opsednute kalkulantski „fascinantnom“ eksploatacijom endemskog nasilja i prostakluka? Štaviše, nisu to čak ni likovi iz nešto starije, ali žilave škole „narodskih“, „novokomponovanih komendija“, upravo zato što su, brate, nekako drečavo i kerebečavo prenatrpani, što pate od nepodnošljivog viška majke-mi-realnosti koji ih čini kranje neuverljivim: bivajući karikiranim prikazom onoga što je već u startu karikaturalno – dakle, navika i vrednosti koloritnih „našijenaca“ – oni, bajagi paradoksalno, pate od neizlečivog deficita uverljivosti. Možda zato što oni prikazuju tek spoljnu, pojavnu stranu tog kultur–kurcšlusa, što je samo dodatno voajersko-egzibicionističko podilaženje onome što „ismevaju“. Zato nam oni, koliko god rastorokani, uistinu ništa ne govore ni o svojoj sablasnoj egzistenciji, a kamoli o „nama“: samo o gluposti i praznini svojih tvoraca. Dočim je Mile, sav onako (anti)stilizovan i preteran, mnogo bliži „realnom“ fotorobotu Našeg Čoveka sada & ovde. Ne ličeći baš ni na koga pojedinačno – priznaćete da niste sreli suklatu takvog kalibra i onako živopisnog karaktera – on, kroz ono o čemu govori i na šta ukazuje kao na Bolno Mesto jednog polucivilizacijskog polufabrikata, postaje neizbrušeni srodnik „svih nas“, manje ili više. Zato rado ističem da ne verujem nikome ko oholo tvrdi da ima „nula promila“ Mileta u krvi: svi smo bar malčice zaraženi tim virusom (pa nismo se rodili i odrasli u senci Bakingemske palate!), stvar je samo u tome da li se lečimo ili smo baš srećni ovakvi kakvi smo.

Možda bi trebalo baš sad, kada se Mile sa „igranog programa“ ponovo vraća na informativne emisije naših televizija i u sve moguće „realne prostore“ naših života, porazmisliti o tome ko je uopšte taj čovek? Videli smo brlog u kojem živi, ulice kojima hoda, senku od njegove žene; takođe, bogme, i njegovog oca oficira, što je vala baš sasvim zgodan egzemplar arhetipskog odrastanja u okruženju autoritarno-patrijarhalne kulture, koja je sa gusala prešla na horove i sletove, a onda se vratila Izvoru. Sam nam je rekao da Nije Član Nijedne Partije, i do toga mnogo drži: gde ćeš boljeg dokaza Slobodnog Mišljenja?! Bajdvej, to što je baš „sa Čubure“ možda i nije najsrećnije izabrana paradigmatska lokacija za ono što Mile jeste – njena je „portretišuća“ snaga slaba, ona simbolizuje nešto sasvim drugo, i zapravo pre navodi na pogrešan trag. Ali on je u (pod)svesti gledalaca ionako jako rano izgubio taj sufiks i ostao samo The Mile, mentalna „nacionalna klasa“ za jedno bljuzgavo postapokaliptično doba.

SREĆNI BAŠTINIK: Dobro, gde su Miletovi izvori, šta je to što ga je baš Miletom učinilo? E, to je veoma važno pitanje. Nipošto nećemo pogrešiti ako kažemo da je Mile odlutalo dete titoizma (ili pre – unuk), ali ćemo gadno slagati ako se zaustavimo na tome. Kao everyman jedne epohe, Mile je ipak pre svega zrcalni odraz jednog karakterističnog, i nesumnjivo dominantnog konformističkog eklekticizma: mozguckajući o svemu u jednoj postideologijskoj epohi, on štrpka od svega po malo, gde god i šta god mu se svidi, ličeći pri tome na veseljaka koji voli i vino i pivo, pa pije red jednog, red drugog – sve dok ne povrati. Kad pogledaš, čak i Buridanov magarac postupa pametnije: jeste da će umreti od gladi, ali se pri tome neće još i brukati. Ne, vaistinu, Mile je srećni i ponosni baštinik kulture svakodnevlja „samoupravnog socijalizma“, ali samo u onim njenim aspektima koji mu prijaju, koji imaju dandanašnju „upotrebnu vrednost“. Na drugoj strani, i on se pre desetak-petnaestak godina „nacionalno osvestio“, Odbacio Zablude i na stari „samoupravljački“ kulturni kod nakalemio novu Dominantnu Naraciju, onu o Naciji i Tradiciji, te iznad svega Našoj Posebnosti U Kosmosu. Glede te ekscentrične priče o mitologizovanoj „samobitnosti“, koja glavninu korena ima u kojekakvim „desnim“ ideologijama, valja napomenuti da jedan njen deo svakako izvire iz mantrički repetitivnog titoističkog narativa o Nama kao Nečemu Posebnom, što je po defaultu „bolje“ i od tiranskog Istoka i od imperijalističkog Zapada. Uostalom, zato su diskriminišuće floskule o Drugom svih naših tužnjikavih provincijalnih nacionalista od Vardara pa do Triglava tek „lokalizovana“ i dodatno arhaizovana verzija opštih mesta titoističkog narcizma: „mi“ smo i dalje Centar Kosmosa, samo se to „mi“ još dodatno suzilo. A Mile veruje u to, i ta ga priča čini blaženo srećnim: dajte mu da bira između svih blaga sveta i opstanka iluzije da je kolektivni entitet (bilo koji!) kojem i sam pripada Nešto Posebno – i da njegovu svetu tajnu svi drugi žele da otuđe na kvarno – i on će izabrati potonje: bez toga, Mile bi bio nemoguć, njegov bi život bio monada, opsena.

A da li je Mile „miloševićevac“? Bio je to u početku, onda kada su „svi“ to bili, kada je i na Čuburi i u Pamprckovici bilo jednako nepristojno ne biti oduševljen pojavom kočopernog Mesije; posle se – i on kao i toliki drugi – „razočarao“, nije baš najjasnije zašto. Zato Mile, napadnut od tranzicije, rado ponavlja, kao svoj legitimacijski etalon, da nije on bio ni za „ono“, nije on, bre, Pristalica Starog Režima; čak ga možemo zamisliti i kako ponekad šeta „medijskom trasom“ 1997, a sasvim je verovatno da ni Petog oktobra nije bio nesrećan (nije još, jelte, znao šta će da ga snađe). Pa ipak, to ga ne sprečava da pred televizorom bodri „Slobu“, Našeg Čoveka U Hagu. Kontradiktorno? Ništa više od onoga što govore i pišu i tolike Umne Glave, koje urođeni i neotklonjivi redikulizam zaklanjaju ružičićevski visokoparnim ili pak naučenjačkim žargonom. Bućkuriš u Miletovoj glavi nije ništa gori i uzmućkaniji od onog u glavama – te posledično i delima – onolikih lokalnih „nacionalno zabrinutih“ entelegenata, Mileta samo njegov nesofisticirani „diskurs“ čini ranjivijim.

SVETI GRAL: A šta je onda TO za čim Mile traga, to što bi imalo biti relaksirajuće suprotnim od Tranzicije, ako to nije ni „komunizam“ ni „nacionalizam“ u klasičnom smislu reči? Hja, moglo bi se reći da Mile očajnički traga za jednom izmaštanom mističnom supstancom Autentičnosti, za Svetim gralom za ekskluzivnu lokalnu upotrebu, uputstvo za korišćenje kojeg je preventive radi ispisano samo na ćiriličnom alfabetu. Dakle, ona Istorijska Lekcija koju je Mile najbolje zapamtio nakon komesarsko-pjesničko-popovskog drila jeste da bi predati se „tranziciji“ bilo isto što i gubljenje unutrašnje suštine, koja obitava u nekim eteričnim prostorima, a manifestuje se kroz posvemašnju Neprilagođenost. Koja, opet, nije drugo nego hiperkonformizam prema „unutra“, dakle prema merilima, standardima i zahtevima „zajednice“ koja ga tlači, a on ju je već toliko „interiorizovao“ da mu se čini da u tome baš meraklijski uživa, i da nikako ne bi mogao bez toga. Zato za njega opasnost (naime, od zastrašujućeg „gubljenja suštine“) uvek, baš uvek dolazi Spolja, i to sa jedne, „tamne“ strane sveta. Uostalom, nisu li ga svi i oduvek – i cvrkutave Drugarice Učiteljice, i komunistički komesari, i brkati zastavnici, i „nacionalni radenici“, i četnici-početnici i jurodivi popovi, uveravali u jedno te isto: da je Zapad za poštenog Srbina/Balkanca ono đavolsko Drugo, da je on mesto i simbol obeščovečenja, Had od kojeg treba bežati ako želiš da sačuvaš Dušu. Ili „klasnu svest“, sasvim svejedno. Otuda je Miletova tužna „neprilagođenost“ sve samo ne nonkonformistička: cela je njegova nevolja u tome što nema snage da odbaci okove Zatečenog Kulturnog Stanja.

Šta god Mile učinio, njegova bitka je izgubljena – to je bilo jasno od početka. Ali to nikako ne znači da neće biti vođena i dalje, samo će se možda Pružači Otpora malo drugačije zvati. Spasa nam od Mileta nikako nema, tu ostavite svaku nadu: Mile je, naime, iznad svega jedan paradigmatični mutant, a takvi imaju običaj da mutiraju uvek iznova, u sve čudnijim oblicima i pravcima. Pa dobro, kakva će onda biti sledeća njegova inkarnacija? Hm, tu ću već morati da se poslužim njegovim lucidnim rečima: zini da ti kažem!

Intervju - Zoran Cvijanović: Espreso bato

„Tajna Miletovog uspeha je to što na jedan posredan način podseća ljude na neko normalno vreme“

Posle tri godine emitovanja na televiziji B92, serijal „Mile protiv tranzicije“ ušao je u završnicu. Glavni junak Mile sa Čubure, koji se svake subote na najinventivnije načine borio za očuvanje „autentičnog srpskog života“ bespoštedno se suprotstavljajući svim silama „reda i poretka“ koje tranzicija donosi – odlazi na odmor. Za sobom ostavlja niz antitranzicijskih izuma, džinglove za reklame i mnogo smeha. Protagonista najsimpatičnijeg srpskog heroja današnjice, glumac Zoran Cvijanović, čije se političke ideje i vizija budućnosti, koliko znamo, razlikuju od vizija i ideja paranoičnog i histeričnog Mileta, kaže za „Vreme“ da svaki kraj, ipak, predstavlja neki novi početak.

„VREME„: Kako se osećate pred završetak serijala?

ZORAN CVIJANOVIĆ: Još uvek ne znam, jer nismo emitovali dve poslednje epizode. Te epizode su, doduše, snimljene pre dve godine, a onda se, u međuvremenu, uspeh serije na svoj način gomilao i time učinio da praktično produžimo seriju na tri sezone, odnosno na tri godine. Moje kolege koje su sa zadovoljstvom prihvatile da uđu u seriju, i Raša Andrić i dva druga reditelja Pavle Vučković i Ivan Živković, zajedno sa piscima Srđom Anđelićem, Zlajom Fazlagićem, Velimirom Ćurguz-Kazimirom i ostalima koji su se pridružili seriji, razvili su je na pravi način i stvorili uslove za jedan novi početak u kome je Mile ostao Mile, ali su likovi oko njega pomogli da saznamo o njemu i o celoj situaciji mnogo više. Mislim da smo Miletov lik dobro razvili i da smo otvorili neke nove vizure. Mile je dobio porodicu i to je stvorilo neku potpuno novu situaciju. E, sada smo svi zajedno odlučili da je vreme da na tu situaciju stavimo tačku, s tim što ta tačka može da znači i neki početak, bar po mom osećaju.

Kada ste počinjali sa snimanjem serijala, da li ste očekivali da će ismevanje tranzicije biti toliko glorifikovano?

Nismo. Mile je možda pomogao da se ljudi rasterete. Cilj serijala je bio da se ljudi zabave bez neke preterane filozofije. Tajna Miletovog uspeha je to što na jedan posredan način podseća ljude na neko normalno vreme, a to je, bez obzira na to koliko to nekome može zvučati apstraktno, način na koji je serija rađena – školski i sa vrhunskom odgovornošću. Šteta je što se kod nas na to prilično zaboravilo, jer mi imamo dobru i dugu tradiciju igranog programa, a mislim da ljudi i dalje znaju da cene kada se nešto dobro i profesionalno uradi. Upravo na taj način Mile podseća ljude na to „normalno“ vreme, jer su nekadašnje zabavne serije bile jedna varijanta i jedna dodatna nijansa komoditeta života. Mi smo nekada živeli uz jako kvalitetne serije i kvalitetan igrani program, a toga sada nema.

Da li ste ijednog trenutka pomislili da bi zbog Miletove „misije“ ljudi mogli da vas poistovete sa Miletom sa Čubure?

Ne postoji čovek u kome su objedinjene sve Miletove osobine. Naša namera je bila da u Miletu sjedinimo sve najgore osobine našega mentaliteta ili ljudskog mentaliteta uopšte. Cilj je bio da ljudi u sebi prepoznaju te Miletove osobine i da ih mi na neki zabavan način upozorimo da ne smeju da im se prepuste, da izgube kontrolu i postanu – Mile. Moja veza sa Miletom je čisto glumačka, a moj doprinos prema njemu je da sam ja, glumački i profesionalno gledano, ostao bez ikakve kontrole. Moja interpretacija Mileta bila je jedno klasično glumačko divljanje. To je bilo zanimljivo iskustvo, zato što na taj način čovek dovede sebe u poziciju da pokaže sve što zna, a moja pretpostavka je da ako želim da ostanem u poslu, moram da krenem od nekog novog početka, jer me je Mile definitivno obeležio. Toliko, da mi se izdešavao niz simpatičnih događaja. Na primer, moj komšiluk i ja imamo običaj da kad odvedemo decu u školu i kad je lepo vreme, sednemo u kafiić u kraju. Jednom je neki čovek prolazio pored nas, a tada je bilo aktuelno ono „reklama bato!“, i kada je video kako mi pijemo kafu viknuo je „espreso, bato!“. Pre neki dan sam, šetajući, naišao na ekipu nekih pivopija i jedan od njih je digao flašu piva i viknuo: „Mile!“ Okrenuo sam mu se i rek’o mu „Gde si?“, a on mi onda onako polurazočarano kaže: „E, ti si?“, jer je mislio da je video Mileta, a ustvari je video mene.

Da li očekujete razočaranje gledalaca i „sledbenika“ Miletovog lika i dela zbog završetka serije?

Pa, ja očekujem da ponovo bude neka pobuna i da se traži nastavak, da se blokira neka saobraćajnica ili već nešto odgovarajuće. Šalim se.

Šta je pobedilo Mileta? Šta ga je nateralo da se pomiri sa tranzicijom?

Mile dobija nagradu kao najbolji Evropljanin i s obzirom na to da je nagrada u kešu, onda tu nema dileme – Mile okreće ćurak naopako i stvarno počinje da se ponaša kao Evropejac. Uostalom, videćete u subotu.

Da li, uprkos preobražaju, možemo očekivati Miletov povratak?

Miletu ne bi bio problem da se vrati, jer bi čovek kao što je on mogao bez ikakve griže savesti da izjavi kako vreme ovde na neki način stoji.

Jasmina Lazić