“U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu u Budimpešti, gde smo saznali da i studenti tamo prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave – imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac”, piše za “Vreme” student ETF-a Aleksa Ognjanović
Studenti u blokadi su prošli Srbijom, uzduž i popreko, ljuštili su strah i prosipali nadu gde god da su prošli – od sela i opština do malih i većih gradova – čupali su društvo iz letargije. I uspelo im je – Srbija jeste u dobroj meri probuđena. Prosvetari su vodili, a i dalje biju bitku da vrate dostojanstvo svom pozivu, dekani i većina profesora podržali su svoje studente, rektor Univerziteta u Beogradu drži pokaznu vežbu iz profesionalnog integriteta uprkos režimsko-tabloidnom blaćenju.
Studentima su dali podršku i advokati, poljoprivrednici, IT zajednica… Građani su počeli da se organizuju u zborove, sa svim teškoćama koje to nosi, u pokušaju da rešavaju nagomilane probleme na lokalu. Naravno, drugo je pitanje kako artikulisati ovo buđenje u političku promenu.
A predsednik ne odustaje, “zavedenu mladost”, akademsku zajednicu, medije koji mu nisu pod kontrolom, opoziciju, NVO sektor – sve one koji kritikuju stanje u kojem je Srbija danas uporno napada kao deo “obojene revolucije” (čiji poraz proglašava svake nedelje nanovo), obećava u grotesknim nastupima da će o tome i knjigu napisati, i poručuje da ni po cenu života neće dozvoliti prelaznu vladu.
I sami studentski plenumi se ne slažu oko toga – kamo dalje. Svakako, sve se češće čuju glasovi da je studentima potrebna podrška širih društvenih slojeva. Jer vreme teče i sve nagriza, pa čak i mladalački polet. Da li zaista?
A onda su studenti u blokadi, njih osamdeset, 3. aprila krenuli u akciju “Tura do Strazbura”. Isplanirali su da biciklima pređu put dug oko 1.300 kilometara, od Univerzitetskog kampusa u Novom Sadu do Strazbura. Etapne destinacije su Subotica, Dunaujvaroš, Budimpešta, Đer, Beč, Emersdorf na Dunavu, Linc, Salcburg, Minhen, Ulm, Štutgart, Karlsrue i Strazbur. Pauze će praviti i u Bratislavi i Augzburgu. Dostaviće dopise i izveštaje Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, Komesaru za ljudska prava, Direktoratu za demokratiju i ljudsko dostojanstvo, Komitetu ministara, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Agenciji EU za osnovna prava. Studenti biciklisti pokušaće da stupanjem u kontakt sa institucijama EU, a koje imaju mogućnost delovanja na institucije u našoj državi, izazovu njihovu pažnju. Takođe, očekuju da privuku pažnju evropskih medija, a što bi trebalo da dovede do stvaranja dodatnog pritiska. Uz to, naravno, veoma važna će im biti podrška naših ljudi van granica Srbije.
Među biciklistima je i Aleksa Ognjanović, student prve godine Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Rodom je iz Novog Sada. Kao rekreativni biciklista učestvovao je u protesnim vožnjama do Kragujevca, Niša i Beograda. Pre polaska naglasio je da “sa puno nestrpljenja i elana čeka da se upusti u najdužu turu do sada – pravo do Strazbura!”
PUT KROZ SRBIJU DO DUNAUJVAROŠI
Aleksa nam je poslao prvi izveštaj tek pošto su studenti biciklisti stigli u Dunaujvaroš:
“Prvi dan započeo je u Novom Sadu odakle nas je ispratilo mnogo ljudi. Iako je kiša padala i polazak kasnio, atmosfera je bila naelektrisana pozitivnom energijom, strpljenjem i osećajem zajedništva. Dok smo prolazili kroz sela i varošice, ljudi su izlazili iz kuća, mahali s terasa, snimali telefonima, bodrili nas… U Vrbasu nas je dočekao hor i crveni tepih, a topao prijem dobili smo i u Bačkoj Topoli. Dan smo završili u Subotici gde je u samom centru grada bila gužva kao na praznik – pun trg, aplauzi, podrška sa svih strana. Smeštaj nam je bio obezbeđen u zgradi Ekonomskog fakulteta.
Drugi dan započeo je pozdravom okupljenih ispred fakulteta u Subotici. Nakon toga, krenuli smo ka Mađarskoj. Prvi izazov bili su čekanje i neizvesnost na granici. Zbog zakona EU, morali smo da se podelimo u manje grupe što je dosta usporilo naše već uhodano putovanje.
Tokom puta, jedan kolega je pao i povredio glavu, ali je, zahvaljujući brzoj pomoći, sve prošlo bez većih posledica.
U Mađarskoj smo napravili pauzu – celu ekipu častio je sladoledom vlasnik jedne poslastičarnice, čovek sa nadimkom Đeba, inače naše gore list. Tokom dana smo nailazili na nove izazove: pucanje guma na nekim biciklima, kao i umor koji je doveo do sitnih grešaka u navigaciji, te smo malo zalutali, ali, uprkos svemu, nastavili smo dalje dobrim putem i dalje sa dobrom energijom. Napokon, stigli smo u hostel u Dunajuvaroši. Bilo je tu nekih problema oko smeštaja, ali i to se nekako rešilo. Samo čekam da se zabodem u krevet, mislim da sam zaslužio odmor.”
PREKO AUSTRIJE DO BEČA
Studenti biciklisti stigli su u grad Đer. Aleksa nam šalje izveštaj:
“Treći dan našeg putovanja je protekao bez neprijatnih događaja. Lepo vreme i divan doček sa horom, crvenim tepihom, ružama, hranom i podrškom kako naših ljudi, tako i Mađara. U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu, gde smo saznali da i tamošnji studenti prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave. Imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac, pravio mi je meksičku hranu. Divan dan za nama.
Četvrti dan nas je naučio da cenimo ono što smo do tada imali. Vreme nam je prkosilo svih 130 km. Bio je veoma hladno, vetar nam je ulazio u kosti. Poljulja to ravnotežu i duha i tela, ali smo jedni drugima pomagali, bodrili se i izgurali i četvrti dan vožnje. Stigli smo u gradić Đer gde smo dočekani sa toplom supom i mnogo hrane na trgu. Za peti dan se spremamo počinkom u malom hotelu, jer sutra su pred nama novi podvizi – nek se spreme Bratislava i Beč. Vreme neka tera svoje, a mi ćemo naše na putu do pravde.”
Aleksa je zapisao šta je dalje bilo: “Peti dan ture bio je najduži. U Bratislavi nas je dočekala ‘Ciklokuhinja’, koja je ponudila sve što nam je bilo potrebno – od tople hrane i pića do servisiranja bicikala. Tu smo sreli i neočekivano veliki broj ljudi koji su nas pozdravljali i delili podršku.
U Beču, dok smo išli ka trgu, građani su nam mahali, bodrili su nas. Kada smo stigli na trg, doček je bio emotivan: crveni tepih, aplauzi i mnogo emocija. Svako je dobio medalju i ružu kao znak poštovanja i nagrade za trud. Nakon toga, usledilo je 16 minuta ćutanja, trenutak duboke sabranosti i poštovanja koji je ostavio snažan utisak na sve prisutne.
Posle svega, rasporedili smo se u tople smeštaje kod domaćina. Konačno sam mogao da se opustim.”
(Nastaviće se)
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Nema više studenti napred, a mi za njima. Sad smo svi u istom sosu: isterali smo zver na čistinu. Znamo kako dalje ide
Uprkos masovnim protestima ispred RTS-a, desetinama hiljada ljudi na ulicama i višenedeljnoj blokadi, dvojac sa vrha Javnog servisa i dalje ne vidi problem. Ili se barem trudi da ga ne vidi, dok javnost sve više gleda kroz prozor – i traži izlaz
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
