“U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu u Budimpešti, gde smo saznali da i studenti tamo prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave – imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac”, piše za “Vreme” student ETF-a Aleksa Ognjanović
Studenti u blokadi su prošli Srbijom, uzduž i popreko, ljuštili su strah i prosipali nadu gde god da su prošli – od sela i opština do malih i većih gradova – čupali su društvo iz letargije. I uspelo im je – Srbija jeste u dobroj meri probuđena. Prosvetari su vodili, a i dalje biju bitku da vrate dostojanstvo svom pozivu, dekani i većina profesora podržali su svoje studente, rektor Univerziteta u Beogradu drži pokaznu vežbu iz profesionalnog integriteta uprkos režimsko-tabloidnom blaćenju.
Studentima su dali podršku i advokati, poljoprivrednici, IT zajednica… Građani su počeli da se organizuju u zborove, sa svim teškoćama koje to nosi, u pokušaju da rešavaju nagomilane probleme na lokalu. Naravno, drugo je pitanje kako artikulisati ovo buđenje u političku promenu.
A predsednik ne odustaje, “zavedenu mladost”, akademsku zajednicu, medije koji mu nisu pod kontrolom, opoziciju, NVO sektor – sve one koji kritikuju stanje u kojem je Srbija danas uporno napada kao deo “obojene revolucije” (čiji poraz proglašava svake nedelje nanovo), obećava u grotesknim nastupima da će o tome i knjigu napisati, i poručuje da ni po cenu života neće dozvoliti prelaznu vladu.
I sami studentski plenumi se ne slažu oko toga – kamo dalje. Svakako, sve se češće čuju glasovi da je studentima potrebna podrška širih društvenih slojeva. Jer vreme teče i sve nagriza, pa čak i mladalački polet. Da li zaista?
A onda su studenti u blokadi, njih osamdeset, 3. aprila krenuli u akciju “Tura do Strazbura”. Isplanirali su da biciklima pređu put dug oko 1.300 kilometara, od Univerzitetskog kampusa u Novom Sadu do Strazbura. Etapne destinacije su Subotica, Dunaujvaroš, Budimpešta, Đer, Beč, Emersdorf na Dunavu, Linc, Salcburg, Minhen, Ulm, Štutgart, Karlsrue i Strazbur. Pauze će praviti i u Bratislavi i Augzburgu. Dostaviće dopise i izveštaje Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, Komesaru za ljudska prava, Direktoratu za demokratiju i ljudsko dostojanstvo, Komitetu ministara, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Agenciji EU za osnovna prava. Studenti biciklisti pokušaće da stupanjem u kontakt sa institucijama EU, a koje imaju mogućnost delovanja na institucije u našoj državi, izazovu njihovu pažnju. Takođe, očekuju da privuku pažnju evropskih medija, a što bi trebalo da dovede do stvaranja dodatnog pritiska. Uz to, naravno, veoma važna će im biti podrška naših ljudi van granica Srbije.
Među biciklistima je i Aleksa Ognjanović, student prve godine Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Rodom je iz Novog Sada. Kao rekreativni biciklista učestvovao je u protesnim vožnjama do Kragujevca, Niša i Beograda. Pre polaska naglasio je da “sa puno nestrpljenja i elana čeka da se upusti u najdužu turu do sada – pravo do Strazbura!”
PUT KROZ SRBIJU DO DUNAUJVAROŠI
Aleksa nam je poslao prvi izveštaj tek pošto su studenti biciklisti stigli u Dunaujvaroš:
“Prvi dan započeo je u Novom Sadu odakle nas je ispratilo mnogo ljudi. Iako je kiša padala i polazak kasnio, atmosfera je bila naelektrisana pozitivnom energijom, strpljenjem i osećajem zajedništva. Dok smo prolazili kroz sela i varošice, ljudi su izlazili iz kuća, mahali s terasa, snimali telefonima, bodrili nas… U Vrbasu nas je dočekao hor i crveni tepih, a topao prijem dobili smo i u Bačkoj Topoli. Dan smo završili u Subotici gde je u samom centru grada bila gužva kao na praznik – pun trg, aplauzi, podrška sa svih strana. Smeštaj nam je bio obezbeđen u zgradi Ekonomskog fakulteta.
Drugi dan započeo je pozdravom okupljenih ispred fakulteta u Subotici. Nakon toga, krenuli smo ka Mađarskoj. Prvi izazov bili su čekanje i neizvesnost na granici. Zbog zakona EU, morali smo da se podelimo u manje grupe što je dosta usporilo naše već uhodano putovanje.
Tokom puta, jedan kolega je pao i povredio glavu, ali je, zahvaljujući brzoj pomoći, sve prošlo bez većih posledica.
U Mađarskoj smo napravili pauzu – celu ekipu častio je sladoledom vlasnik jedne poslastičarnice, čovek sa nadimkom Đeba, inače naše gore list. Tokom dana smo nailazili na nove izazove: pucanje guma na nekim biciklima, kao i umor koji je doveo do sitnih grešaka u navigaciji, te smo malo zalutali, ali, uprkos svemu, nastavili smo dalje dobrim putem i dalje sa dobrom energijom. Napokon, stigli smo u hostel u Dunajuvaroši. Bilo je tu nekih problema oko smeštaja, ali i to se nekako rešilo. Samo čekam da se zabodem u krevet, mislim da sam zaslužio odmor.”
PREKO AUSTRIJE DO BEČA
Studenti biciklisti stigli su u grad Đer. Aleksa nam šalje izveštaj:
“Treći dan našeg putovanja je protekao bez neprijatnih događaja. Lepo vreme i divan doček sa horom, crvenim tepihom, ružama, hranom i podrškom kako naših ljudi, tako i Mađara. U prestonici Mađarske dočekao nas je i podržao tamošnji gradonačelnik, što se ne bi moglo reći za našu ambasadu – uz ignorisanje, simbolično su spustili roletne na prozorima. Neko vreme smo proveli na fakultetu, gde smo saznali da i tamošnji studenti prolaze kroz sličnu situaciju kao mi u Srbiji, samo bez blokiranja nastave. Imaju pet zahteva i pokret za smenu rektora. Usledila je potom žurka u našu čast, a onda smo smešteni po kućama ljudi koji su želeli da nas ugoste. Meni je domaćin bio Meksikanac, pravio mi je meksičku hranu. Divan dan za nama.
Četvrti dan nas je naučio da cenimo ono što smo do tada imali. Vreme nam je prkosilo svih 130 km. Bio je veoma hladno, vetar nam je ulazio u kosti. Poljulja to ravnotežu i duha i tela, ali smo jedni drugima pomagali, bodrili se i izgurali i četvrti dan vožnje. Stigli smo u gradić Đer gde smo dočekani sa toplom supom i mnogo hrane na trgu. Za peti dan se spremamo počinkom u malom hotelu, jer sutra su pred nama novi podvizi – nek se spreme Bratislava i Beč. Vreme neka tera svoje, a mi ćemo naše na putu do pravde.”
Aleksa je zapisao šta je dalje bilo: “Peti dan ture bio je najduži. U Bratislavi nas je dočekala ‘Ciklokuhinja’, koja je ponudila sve što nam je bilo potrebno – od tople hrane i pića do servisiranja bicikala. Tu smo sreli i neočekivano veliki broj ljudi koji su nas pozdravljali i delili podršku.
U Beču, dok smo išli ka trgu, građani su nam mahali, bodrili su nas. Kada smo stigli na trg, doček je bio emotivan: crveni tepih, aplauzi i mnogo emocija. Svako je dobio medalju i ružu kao znak poštovanja i nagrade za trud. Nakon toga, usledilo je 16 minuta ćutanja, trenutak duboke sabranosti i poštovanja koji je ostavio snažan utisak na sve prisutne.
Posle svega, rasporedili smo se u tople smeštaje kod domaćina. Konačno sam mogao da se opustim.”
(Nastaviće se)
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
