Na pogrešnoj strani istorije

Upućeni kažu da je Aleksandar Vulin jedan od najznačajnijih saradnika Aleksandra Vučića. Na listi korisnih i odanih premijerovih ljudi navodno je iznad većine viđenijih naprednjaka, mada nije jasno zbog čega je tako. Teško je oceniti da li uspešno radi svoj posao (u čemu se ne razlikuje od Vučićeve vlade), što zbog neistina koje funkcioneri iznose, što zbog netransparentnosti i manjka komunikacije sa „neposlušnim“ medijima.

Sam Vulin je sve logoreičniji, a frizura i odeća su mu urednije u poređenju sa julskom fazom. Voditelji na naprednjačkim stranačkim okupljanjima ga najavljuju kao energičnog govornika, a on to opravdava patetičnim i kičastim stilskim figurama i gestikulacijom.

ŠIŠANJE LEVIČARA: Rođen je u Novom Sadu 1972. godine, gde je završio osnovnu školu. Kasnije je pao na popravni iz matematike u Karlovačkoj gimnaziji, odakle je prvi put krenuo na politički skup – protiv autonomaša tokom „jogurt revolucije“. Završio je Pravni fakultet u Kragujevcu i 1990. se priključio Savezu komunista – Pokretu za Jugoslaviju (SKPJ), gde su ga uputili iz umirućeg Saveza komunista Jugoslavije. Tamo je, okružen vremešnim generalima, lako dogurao do generalnog sekretara, a političko napredovanje je nastavio u Jugoslovenskoj levici u čijem osnivanju učestvuje zajedno sa Mirjanom Marković, koleginicom iz SKPJ i uz pomoć njenog moćnog muža. Ne šišajući dugu kosu i ne menjajući imidž vatrenog levičara, borca za prava radnika i socijalnu pravdu, u JUL-u postaje portparol i zamenik predsednika Direkcije stranke. „Koliko god da sam napredovao u partijskoj hijerarhiji, ja sam i dalje lepio plakate“, opisivao je svoju privrženost idejama JUL-a.

Učestvuje u gušenju demonstracija protiv Miloševićevog režima, braneći ga u svojim govorima. Demonstranti protiv kojih je policija u zimu 1997. koristila vodene šmrkove pamtiće ga po rečenici: „Zar je trebalo da ih polivaju toplom vodom?!“, ili po onoj nakon gašenja RTV B92, kada su ga pitali da li zaista veruje da je uzrok gašenja to što je „kiša ušla u koaksioni kabl“: „Nisam neki vernik, ali ako je bog odlučio da pošalje kišu baš ta dva dana, onda je i poslao.“

Iz JUL-a izlazi 1998. godine navodno iz ideoloških razloga, zato što je ta stranka „postala maska za bogataše“, a i bio je i protiv koalicije sa SRS-om Vojislava Šešelja, kao i protiv ulaska Draškovićevog SPO-a u saveznu vladu. Treći razlog bi mogao biti i to što nije dobio obećano poslaničko mestu u Narodnoj skupštini.

Paralelno sa političkom karijerom, razvija i publicističku. Blizak je sa kraljevima tabloidnih novina i tabloidne televizije Robertom Čobanom i Željkom Mitrovićem. Piše kolumnu u listu „Svet“ koju je obično počinjao stihovima Džonija Štulića; na fotografiji u ćošku kolumne pozirao je pored uramljenog Če Gevare. Kasnije je bio i direktor u nekim Čobanovim firmama, radio u marketinškoj agenciji. Pisao je i bio urednik u nacionalističko-radikalskim novinama kao što su „Pečat“ i „Pravda“, a radio je i na radiju „Index“. Napisao je i tri knjige. Doskora je na Jutjubu postojao promotivni film u kome se Vulin sreće sa Karlom Marksom lično i vodi ga po Beogradu, pokazujući mu šta je ostalo od levih ideja.

Krajem 2000. godine osniva Partiju demokratske levice koja se dve godine kasnije, zajedno sa Demokratskom socijalističkom partijom Milorada Vučelića, utapa u Socijalističku partiju Srbije. Ivicu Dačića napušta 2006. godine posle „afere kofer“, navodno zbog pomirenja sa Demokratskom strankom. Kasnije je o Dačiću govorio prilično ružno. Godine 2003. vodi proteste protiv hapšenja generala Veselina Šljivančanina zbog čega se sukobljava sa policijom i biva pritvoren na mesec dana. U tom periodu skraćuje kosu, pričao je da je Bora Čorba bio razočaran zbog toga. Pokret socijalista, čiji je predsednik i danas, osniva 2008. godine.

DECENIJSKO PRIJATELJSTVO: Prijateljstvo Aleksandra Vulina i Aleksandra Vučića traje od 1993. godine i televizijskog duela njih dvojice na televiziji Studio B, kada su obojica „shvatila da se ljudski razumeju“.

Kada su novembra 2010. godine Tomislav Nikolić i njegov zamenik Vučić pravili koaliciju za buduće pobede, pored Nove Srbije Velimira Ilića, pokreta „Snaga Srbije“ Bogoljuba Karića, potpis na koalicioni sporazum je stavio i Vulin sa svojim Pokretom socijalista. Od naprednjačkog osvajanja vlasti 2012. godine, Vulin na put ka vrhu države kreće iz Skupštine opštine Rakovica, preko skupštine grada Beograda i Narodne skupštine. U avgustu 2013. izabran je za direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, gde je u upadljivo crnoj uniformi ostao do rekonstrukcije Vlade kada je dobio ministarsko mesto bez portfelja, ali zaduženo za Kosovo i Metohiju. Nakon potpisivanja Briselskog sporazuma sa predstavnicima nepriznate vlasti iz Prištine, uživo je u emisiji RTS-a podneo ostavku „boljem čoveku od sebe“. Ipak, „na zahtev Srba sa Kosmeta“ i pomenutog Vučića lično, ne samo da nije otišao nego je postao i predsednik novoformiranog odbora za implementaciju upravo tog sporazuma. Posle izbora 2014. godine postavljen je na funkciju ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, čime se bavi i danas. Od kada je Vučićev ministar, ošišan je pod konac.

ORATOR U CRNOJ KOŽI: Vulin je od početka svoje političke karijere pasioniran i energičan govornik. Od kada je ušao u naprednjačku fazu, za mikrofonom uvek stoji izrazito uspravan i ispršen, uredno obučen i očešljan. Kada ne gestikulira rukama, drži ih prekrštene ispred sebe. Nikada ne čita sa papira i skoro se nikada ne smeje, uglavnom je smrtno ozbiljan i namršten. Ne govori ravno već menja jačinu glasa, koristi banalne gradacije, hiperbole, metonimiju…

Govori mu pršte patetikom, poput onog iz januara 2010. godine iz Kuršumlije: „Došao sam danas sa vama bes da delim kad hleba već ne možemo da delimo. Došao sam danas sa vama bes da delim jer hleba nema. Došao sam danas sa vama bes da delim kad gledam gladne majke i njihovu gladnu decu. Došao sam danas sa vama bes da delim kada mi granica pusti. Padnete li vi, ugasi li se Kuršumlija i moj Novi Sad će moći da se pakuje…“ Od te patetike ne odmiče se ni na stranačkim skupovima, poput konvencije Srpske napredne stranke iz 2012. godine (pre dolaska Naprednjaka na vlast): „Ne čuju vas. Ne čuju vas i ne vide vas naši vladari. Ne čuju vas i ne vide vas naši vladari sakriveni iza visokih zidova i leđa telohranitelja. Ne čuju i ne vide milion nezaposlenih, ne osećaju sramotu što u Srbiji jedino na svetu majke trudnoće kriju da ih gazde na ulici ne ostave…“ Kada se dohvati nacionalne tematike, nema mu ravnog. U Sisku je oktobra 2015. besedio: „Malo je naroda na kugli zemaljskoj koji mogu da izbroje i nabroje toliko imena svoje pobijene dece. Malo je naroda na kugli zemaljskoj u kojoj praunuci i unuci često braću svojih dedova i pradedova zamišljaju samo kao decu jer nikako drugačije nisu mogli ni da ih vide ni da ih zamisle. Malo je naroda na kugli zemaljskoj koji kao Srbi nikako da preguraju bar jednu generaciju u kojoj ne postoji nijedna priča o detetu otetom iz majčinog naručja i nabijenom na bajonet. Malo je naroda.“

VUČIĆEV VENTILATOR: U poslednje četiri godine Vulin je redovan gost u većini specijalnih emisija naprednjačkog televizijskog servisa RTV „Pink“, gde objašnjava, dopunjuje i tumači Vučićevu politiku i razotkriva razne državne udare. Pred referendum u Republici Srpskoj Vučić je zabranio svojim ministrima da odgovaraju na provokacije kolega preko Drine. „Blic“ je Vulina pitao koliko mu teško pada da „ispoštuje“ tu preporuku. „Do krvi sam se ujedao za jezik“, odgovorio je.

Nakon što je pre nekoliko dana u Beogradu predsednik Albanije Edi Rama pozvao premijera Vučića da prizna Kosovo, Vulin je komentarisao: „Srbiju vodi priznat državnik, a Albaniju mali političar. Srbiju vodi državnik, a reč državnika se dalje čuje i duže sluša. Srbija je danas bila ponosna na svog premijera, Albanija nije imala tu sreću.“ Braneći premijerove mere štednje, u martu 2015. je komentarisao i grčke finansijske probleme: „Da je naša bratska Grčka imala jednog Aleksandra Vučića na čelu vlade pre sedam godina kada je počela kriza, ne bi bila u ovako teškoj situaciji kao što je danas. Ne bi. Jer bi na vreme razumela šta znači i štednja i šta znači rad.“

Bilo je tu i „levičarskih“ ideja poput one da se Srbija ogradi zbog izbeglica koje dolaze sa Bliskog istoka, predloga mera kao što je ona da će se socijalna pomoć zarađivati kroz društveno koristan rad…

Vulin nikada ne propušta priliku da afirmativno govori o Miloševićevoj politici i energično tvrdi da Srbija nije kriva ni za jedan rat. Sa ujedanjem jezika ili bez, deluje da je ovaj revolucionar uvek na pogrešnoj strani istorije, najuspešniji u ulozi glasnogovornika svakog svog šefa.