Na kom si kanalu

Srbija nikada nije bila tiša. Ne zato što smo zatvoreni, pa štedimo energiju da bismo prebrodili pandemiju, nego zato što se svako plaši da kaže bilo šta. A plaši se zato što je čuo da se sve prisluškuje, prati i beleži, pa ni najrođeniji među sobom više ne razgovaraju na ranije uobičajen način. Država liči na probušeni balon jer je „izbušena“ sa svih strana, a da nijedan špijun nije morao da u nju fizički dođe da bi dospeo u posed neke tajne. Dovoljno je da sedi u nekom centru velike tajne službe u svetu i da „preko interneta“ pokupi sve što mu treba iz komunikacije i običnih građana i najviših državnih funkcionera.

Hajde što više niko ne zove na „stabilni“ telefon, osim pokoji ostareli rođak koji ne uspeva da se otarasi decenijske navike da može da priča samo preko fiksne linije, jer ona mobilna je preskupa, nego što se sve manje za razgovore koristi i mobilna telefonija.

Vreme je aplikacija, porukica, skraćenica i emotikona, kada se sve teže snalaze oni koji nisu rođeni sa telefonom pred očima, kao što je slučaj sa decom u poslednjih 15 godina. Pored toga, zavladala je panika opšteg prisluškivanja koja poslednjih meseci preti da preraste u nacionalnu bolest, koja će nas sprečiti da bilo šta bilo kome kažemo preko uobičajene telefonske linije, bila ona stabilna ili mobilna.

IZBUŠENA SRBIJA

Svakodnevne priče o tome da je državni vrh špijuniran i prisluškivan, koje su dobile dobranu potvrdu i od samog vrha, ali i od uzbunjivača Trbovića, govore da postoji nešto vrlo pogrešno u čitavom sistemu države, kada se svaka osoba može naći na meti onih koji bi trebalo da nas štite od svakojakih pretnji.

Srbija je izbušena aparatima za prisluškivanje i danas stanje u državi podseća na ono što smo gledali u špijunskim filmovima, gde su mikrofoni u cveću, ispod stola, u slušalicama, na baterijama, u lusterima, prekidačima za struju, federima kreveta, u naslonima fotelja, i na bilo kom zamislivom ili nezamislivom mestu u stanu, na poslu, u kolima ili u restoranu u kome često ručamo.

Sve se sluša, sve se prati, snima, beleži, i kao da je nastupilo neko distopijsko doba opšte kontrole, gde se jednostavno ne može uteći, biti anoniman i ne može se sakriti intima, ma koliko to neko želeo.

S druge strane, nužda stvara potrebu, a potreba pokreće inventivnost, pa smo u isto vreme zatrpani aplikacijama za mobilne telefone koji nam garantuju sigurnost, bezbednost komunikacije, zaštićene veze, i to u takvoj meri da „niko na svetu“ ne može da zna šta smo moj urednik i ja dogovarali da uradimo kada je „ona“ priča u pitanju.

Pa da li nam aplikacije omogućavaju da budemo opušteniji ili su i one samo još jedan softverski/mašinski jezik koji služi da nas uteši, u doba u kome niko niti može da se sakrije, niti može da spreči da njegov razgovor mnogi čuju?

KAD JE SIGNAL EKSPLODIRAO

Sudeći po onome što novinari mogu da vide samo iz svog telefonskog imenika, državni vrh više veruje aplikacijama nego „bezbednim vezama“ koje obezbeđuje tajna policija. Naime, kako je Srbija „mala zemlja u kojoj svako svakog zna“ (Ana Brnabić, citat po sećanju), neko ko dugo radi kao novinar ima dosta obiman imenik u svom telefonu i lako može da proveri ko od ljudi iz vlasti, ali i opozicije, koristi koje kanale komunikacije.

U tom smislu, iskustvo potpisnika ovih redova je da gotovo svi koriste aplikaciju Telegram, a dobar deo aplikaciju Signal, koja je u poslednjih nekoliko godina postala simbol „sigurne veze“ u celom svetu. Mnogo ih koristi aplikaciju Votsap, ali je njihov broj znatno smanjen od protekle zime, kada je objavljeno da će Votsap kao deo Fejsbuk imperije deliti podatke sa matičnom kućom i uvesti nove norme u takozvanu politiku privatnosti.

Sada je već „istorijski“ dan onaj kada je vlasnik „Tesle“ Ilon Mask, početkom januara 2021. godine, napisao na svom Tviter nalogu: „Use Signal“ (Koristi Signal, https://twitter.com/elonmusk/status/1347165127036977153?s=20), što je ovu aplikaciju katapultiralo i dovelo do globalnog omasovljenja njene upotrebe. Pre toga nju su čini se najviše koristili istraživački novinari i aktivisti, da bi preko nje zaštitili svoje izvore i da bi komunicirali bez traga.

Iako se kaže da ono što je postavljeno „na internet“ ne može da nestane, kreatori Signala, kao i neki od najpoznatijih korisnika, poput najčuvenijeg svetskog uzbunjivača Erika Snoudena, kažu da je sa Signalom stvar sigurna, jer je razmena poruka napravljena tako da samo oni koji komuniciraju mogu da ih vide ili da čuju razgovor, i da sama programerska kuća koja je stvorila aplikaciju ne može da pristupi tim komunikacijama.

Takav pristup, takav nivo zaštite i sigurnosti, naveo je mnoge da se prebace na Signal, baš kao i naše ministre ili ljude zaposlene u sektoru bezbednosti. Odjednom, postalo je rizično komunicirati preko obične mobilne mreže jer, kako se često čuje, to se lako presreće i prati, pa je lako ući u trag onima koji uspostave međusobni kanal komunikacije, a moguće je i slušati razgovore u realnom vremenu.

BEZ POZIVANJA NA ODGOVORNOST

Dok je zaštitnik građana bio Saša Janković, još smo i imali neke informacije o tome koliko puta i na koji način su tajne službe pristupale korišćenju ovakvih metoda preko infrastrukture domaćih telekomunikacionih operatera. Znali smo i da su ONI (Službe) u stanju da rade ono što se nekad smatralo fikcijom: da znaju za svaki vaš razgovor, svaki SMS, dokument ili sliku koju ste poslali.

Sve to, razume se, zbog naše lične bezbednosti, ugroženosti, potencijalnog napada terorista i tome slično. Nikada nismo čuli koliko je takvih napada sprečeno zbog presretnutih komunikacija, ali smo zato po tabloidima često imali priliku da vidimo svašta o ljudima sa estrade, a ponekad i o političkim neprijateljima koji su praćeni i čije su komunikacije bile presretnute.

Neretko se dešavalo, a to je iskustvo istraživačkih novinara, da je vlast kada sazna na čemu novinari rade (a mogla je da sazna samo zloupotrebom ovih komunikacija), vodila neku vrstu preventivnog rata u javnosti iznoseći posredno saznanja koja su novinari tek nameravali da objave u punom formatu, kada završe svoj posao. Na taj način se pokušavalo da se sruši novinarsko istraživanje, a samim tim i kredibilitet novinara. Jednu od takvih situacija opisao je Vukašin Obradović u prošlom broju „Vremena“. To je dovoljno da se tadašnji ministar policije dr Nebojša Stefanović pozove na odgovornost, jer je čak javno pričao ono što su mu njegovi koji su slušali i pratili Obradovića javili.

Kao što znamo, ni tada kao ni u drugim sličnim situacijama to se nije dogodilo, i ostala je i dalje fama da oni koji su protiv vas imaju „sve o vama“, da uvek mogu „nešto da izvuku“, nešto da „puste“, pa vi posle vidite šta ćete i kako ćete s tim. Stvar je i psihološka, jer ako neko ima svest o tome da ga neko „nadgleda“ ili da može da mu „uđe“ u telefon, sa više obzira će pristupati komunikaciji i trudiće se da se autocenzuriše.

POSTALO JE OPASNO

Očevidno, prema onome što do sada znamo o čuvenim hiljadama snimljenih Vučićevih prisluškivanih razgovora, on nije imao neku kočnicu, čuo se sa svima, pa i sa ljudima koje je policija pratila e da bi ustanovila njihovo kriminalno delovanje.

U kojoj meri su te akcije policije bile stvarne i delotvorne, možda najviše pokazuje upravo trenutak iz prošle godine, kada su počele da iskaču notifikacije na telefonu koje pokazuju ko je iz vlasti naprasno instalirao Telegram ili Signal aplikaciju. Odjednom, kao da su svi shvatili da je postalo opasno, da bi bilo šta što bi mogli da kažu „moglo pogrešno da se protumači“, pa su se bacili na šifrirane poruke i razgovore. Valjda da bi i svoju dušu olakšali, ali i da bi nekome nešto javili što inače ne bi smeli ni po koju cenu, jer bi ih to koštalo ne samo pozicije nego možda i slobode, ili čak života.

Ako verujete da tamo negde sedi čovek za nekim kompjuterom i može da sluša sve što pričate sa nekim, bilo preko telefona, bilo kada sedite licem u lice, i sve to stavlja na neke „klaude“ u fasciklu koja ima vaše ime – u pravu ste, upravo se to dešava, posebno ako je neko ocenio da ste „bezbednosno interesantna osoba“. I, što je najgore, nikada mu nije bilo lakše da to radi a da se ne pomeri iz neke svoje kancelarije, kako nas to uči Erik Snouden u svojim svedočenjima.

Zabavna strana u Srbiji je što se to okrenulo protiv onih koji su to radili, pa je došlo do onoga što pesnik Momčilo Nastasijević imenuje kao „love a ulovljeni“: ljudi koji sede na vrhu ne veruju ni sebi ni onima oko sebe, sami kuckaju poruke na Signal ili Telegram i uče kako da upotrebe podešavanje za samouništenje poruka.