Ovo je priča o ljudima koji su stvorili amfiteatar za umetnost i kulturu i pre sto godina ga poklonili građanima Los Anđelesa, o čemu je otvorena izložba čija je autorka Novosađanka, već deset godina direktorka Muzeja Holivud Boul i arhive pri Filharmoniji Los Anđelesa
Los Anđeles obeležava 100 godina od kako je od privatnika dobio na poklon plac na kome je sazidana čuvena građevina ovog grada – Hollywood Bowl, amfiteatar u obliku orkestarske školjke uklesan u padinu kanjona Bolton, letnji dom Filharmonije Los Anđelesa i mesto gde se pod vedrim nebom održava stotinu koncerata sa najpoznatijim muzičkim zvezdama klasične i rok muzike iz čitavog sveta za više od 18.000 ljudi. Plac i okolni park zauzimaju 88 hektara.
Zbog jubileja, u Muzeju Holivud Boul priređena je izložba Od vizije do stvarnosti, a trajaće do juna 2025. godine. Autorka te izložbe je Novosađanka Ljiljana Grubišić, istoričarka kulture sa doktoratom Univerziteta Južne Kalifornije u LA, a već deset godina direktorka Muzeja Holivud Boul i arhive pri Filharmoniji Los Anđelesa, što je zapravo bio pravi povod ovom tekstu.
Prvo ćemo o koncertima. Ljiljana Grubišić priča da je “simfonijska muzika činila srž ranih prezentacija na Boulu”, a da je “džez došao na Boul 1939. sa kraljem svinga Benijem Gudmanom. On je nekoliko puta nastupao ovde, i sa svojim bendom a i kao klasični klarinetista, ponekad čak i na istom programu. Lista pop pevača koji su nastupali na Boulu počinje sa Frenkom Sinatrom koji je tada bio džezer mekog glasa u samom usponu. U finansijski teškoj 1943. godini Sinatra je održao dobrotvorni koncert za pomoć Boulu i Losanđeleskoj filharmoniji. Zbog ratnih ograničenja, samo 10.000 obožavalaca moglo je da prisustvuje njegovom debiju. Sama najava Sinatrinog nastupa u lokalnoj štampi nedeljama je izazivala strastvene reakcije podrške, ali i otpora – muzički puristi su bili užasnuti što je njihov Boul pokvaren popularnom muzikom. Ipak, na kraju su pobedili Sinatra i popularna muzika”.
Sinatrinim stopama, navodi Ljiljana Grubišić, krenuo je Net King Kol, “jedan od nekolicine izvođača koji su imali šest uzastopnih nastupa na Boulu”, Bobi Derin, Rej Čarls, Mahalija Džekson, Semi Dejvis Mlađi, Litl Ričard… “Ti umetnici su zatim otvorili vrata Bitlsima, Rolingstounsima, Grejtful Ded, Pink Flojd, Rodu Stjuartu, Eltonu Džonu, i generacijama posle njih”.
Holivud Boul kao mesto rokenrola promovisali su Bitlsi. “Čim je fantastična četvorka osvojila Ameriku početkom 1964. godine, u aprilu su puštene u prodaju karte za njihov šou u LA-ju za 23. avgust. Koncert je rasprodat u trenu i to bez onlajn prodaje. Ljudi su kampovali duž avenije koja vodi do ulaska u Boul sve od Holivud bulevara koji je udaljen čitavu milju od amfiteatra.” Ljiljana Grubišić kaže da je “koncert bio potpuni haos. Vrištanje publike bilo je toliko glasno da je bilo teško, ako ne i nemoguće, čuti muziku. Srećom, taj koncert je, kao i dva sledeća u avgustu 1965. godine, snimljen zahvaljujući njihovom producentu Džordžu Martinu”. Posle njih u Boulu su svirali The Doors, Džimi Hendriks, pa Pink Floyd, The Who, Led Zeppelin i drugi.
Od 1980. godine Boul je postao i pozornica komedije – Montipajtonovci su bili prvi (Monthy Python Live at the Hollywood Bowl), a sad se tu održava godišnji festival “Netflix Is a Joke”. Sa pozornice Boula su govorili američki predsednici, prve dame, predsednički kandidati različitih stranaka. Tamo su se, takođe, održavali antiratni mitinzi.
Amfiteatar se pojavljuje i kao protagonista u desetinama filmova, kao što su, recimo, Zvezda je rođena (A Star is Born) iz 1937. godine u režiji Dejvida Selznika, muzička komedija Isidren (Anchors Aweigh) sa Sinatrom i Džinom Kelijem iz 1945. u režiji Džordža Sidnija; tu su snimljene mnoge televizijske emisije, a pojavljuje se i u mnogim crtanim filmovima: Luni Tunes, u legendarnoj animaciji Čaka Džonsa Šefe, koji ti je vrag? sa Duškom Dugouškom, ili Zec iz Sevilje (Rabbit Of Seville) gde Duško Dugouško imitira Leopolda Stokovskog, čuvenog dirigenta iz 1940-ih godina, i ubeđuje tenora da peva visoku notu toliko dugo da se orkestarska školjka lomi i na kraju ruši.
Posebno je važno reći, napominje Ljiljana Grubišić, da je Holivud Boul odigrao veliku ulogu u prihvatanju filmske muzike kao umetničkog oblika. Raskošna simfonijska partitura Džona Vilijamsa u filmu Star Wars iz 1977. katapultirana je u istoriju kada je u novembru te godine Losanđeleska filharmonija izvela koncertnu verziju filma i od toga napravila veliki spektakl sa oduševljenom publikom koja je laserima mahala u mraku, što je sve dovelo do velikog medijskog i finansijskog uspeha. Vilijams je 1978. godine i sam debitovao na sceni Boula kao dirigent izvodeći svoju filmsku muziku. On je 2018. godine proslavio 40. godišnjicu svog prvog koncerta u amfiteatru i još uvek nastupa sa muzičarima iz Losanđeleske filharmonije.
Ljiljana Grubišić je izložbom predstavila i filmsku priču o nastanku Holivud Boula, kao i priču o Los Anđelesu druge i treće decenije prošlog veka.
Prvo je maja 1919, priča Grubišićeva, osnovan Theatre Arts Alliance s ciljem da građanima Los Anđelesa pruži umetnost i kulturu i time ih uzdigne duhovno, moralno i socijalno. Tri meseca kasnije, Kristin Veteril Sivenson i njena prijateljica po teozofiji Mari Renkin Klark kupile su (svaka sa po 21.000 dolara) plac za izgradnju kulturnog centra pod vedrim nebom koji će koristiti Alijansa. Bio je to amfiteatar sa odličnom prirodnom akustikom koji se tada zvao Dejzi Del. Alijansa je bila entuzijastična, ali ideološki rasparčana i ratoborna grupa. Na jednoj strani su bili teozofski nastrojene Kristin Stivenson i Mari Renkin Klark i njihove duhovne pristalice, koje su insistirale da se centar koristi isključivo za dramske predstave religioznog karaktera, a s druge strane su bili članovi Vrhovnog odbora koji su zagovarali sekularnu i raznovrsniju kulturnu produkciju. Kristin Stivenson je podnela ostavku i već početkom jeseni 1920. godine Alijansa je raspuštena.
Doktor T. Persival Gerson, koji je bio između dve frakcije, i advokat Edgar Martin stvorili su organizaciju zasnovanu na “široj i demokratičnijoj osnovi”. Asocijacija za Zajednički park i umetnost (Community Park and Art Association) do decembra te godine obezbedila je sredstva da otkupi Holivud Boul od Kristin Stivenson i Mari Renkin Klark. Asocijacija je izabrala da je vode posrednik i zaštitnik umetnosti Frederik V. Blenčard i Arti Mejson Karter, pijanistkinja i izuzetno sposobna organizatorka Holivudske horske zajednice – ona je kasnije nazvala koncertnu sezonu na Boulu “Simfonije pod zvezdama”, naziv koji se sačuvao do danas.
Promocija i finansiranje projekta ovog obima i složenosti zahtevali su čitavu armiju pristalica i finasijera. Podrška i sredstva bili su prikupljani pomoću lobiranja, robusnih reklama i publiciteta svake vrste. Koncertne karte su se prodavale po najnižoj mogućoj ceni od 25 centi, koristeći slogan “Popularne cene će prevladati”, koji je za svoju muzičku dvoranu skovao Frederik V. Blenčard. Krajnji cilj bio je da građani prihvate ideju kako Holivud Boul upravo njima i pripada. Često su se organizovala takmičenja “Ratovi penija” (Penny Wars), koji su bili održavani u duhu prijateljskih rivalstava da bi se videlo koji deo Los Anđelesa može da prikupi najviše novca od kampanja “Svakog dana po peni u kasicu” (“Penny-a-Day Banks”). Hiljade ljudi je učestvovalo.
Asocijaciji je promenjen naziv u Holivid Boul 1. oktobra 1924, a dve nedelje kasnije, vođeni željom da zauvek sačuvaju amfiteatar za upotrebu i dobrobit svih ljudi Južne Kalifornije, plac na kojem se nalazi Holivud Boul poklonjen je u vlasništvo Okruga Los Anđelesa. Lokalne novine su o tome danima izveštavale.
Kada je finansijski krah 1929. godine rezultirao velikom depresijom, Holivud Boul, kao i ostatak nacije, već je bio na nestabilnom finansijskom tlu.
Već početkom 1932. godine muzičarima Losanđeleske filharmonije pretilo je smanjenje plata, a postojala je čak verovatnoća da se sezona “Simfonija pod zvezdama” sasvim otkaže. Opet su se pristalice i volonteri pridružili organizovanju večera “Spasimo Holivud Boul” (Save-the-Bowl), kao što su se i kampanje “Svakog dana po peni u kasicu” osnivale širom grada kako bi se prikupila neophodna finansijska pomoć.
Da bi spasli Holivud Boul, sedam muzičara Losanđeleske filharmonije se udružilo ne bi li se po svaku cenu održala sezona 1934. godine. Osnovali su Simfonijsko društvo inkorporejtid i iznajmili amfiteatar za 9.000 dolara, koje su povukli iz svog penzionog fonda. Tokom dana bavili su se administrativnim poslovima, da bi uveče nastupali na koncertima. Alfred Brejn, glavni organizator tog društva (svirao je francuski rog), bio je toliko iscrpljen, da nikada više nije nastupio sa orkestrom Losanđeleske filharmonije. Za osnivače ovog amfiteatra Holivud Boul nikada nije bio samo lokalitet, mesto na geografskoj karti. Oni su o njemu uvek pričali kao o “našem pokretu”, “velikom društvenom poduhvatu”, “kulturnom idealu” ili “parku zajednice”.
Za kraj pomenimo samo nekoliko najnovijih koncerata na sceni Holivud Boula: u oktobru su održani koncerti Erika Kleptona i Džoni Mičel, a u novembru Denija Elfmana i Maraje Keri. Svi su bili spektakularni.
Premijer je saopštio da podnosi ostavku jer je čuo šta se te noći dogodilo u Novom Sadu. Ne znamo da li bi iko u to mogao da poveruje, tim pre što će se docnije tokom dana pojaviti informacije o povezanosti napadača i vladajuće partije. A ponovilo se ono što smo videli već više puta: kad god Vučić, kao što je učinio na konferenciji za novinare u ponedeljak, garantuje bezbednost – neko nastrada
Ovo nije nikakva obojena, uvezena ili bilo kakva druga revolucija, nego autentična težnja studenata i građana Srbije da dođe do promena u našoj zemlji. Zato mislim da ne treba mnogo da se obaziremo na izjave stranih zvaničnika ni iz SAD ni iz Rusije. Mi imamo svoj autentičan i nacionalni cilj, a to je da opstanemo i da omogućimo normalan život
U nedelju i ponedeljak, 26. i 27. januara, održan je još jedan spektakularan protest (na slici) u organizaciji studenata – dvadesetčetvoročasovna blokada Autokomande, ključne beogradske saobraćajne petlje. Sve je delovalo kao da se sanja. Besprekorna organizacija, poruke na transparentima koje ćemo dugo pamtiti. Ovi protesti su drugačiji od svih ranijih antirežimskih i zbog beskrajne kreativnosti, duhovitosti, razgranate kulture bunta, koja svedoči o njegovoj velikoj životnoj snazi i mogućnosti da se pojačava. Pa dalje – građani su spremali studentima hranu, atmosfera je bila jako dobra, studenti su igrali basket, tenis, pridužili su se protestu i poljoprivrednici, bajkeri, taksisti
Sa megafona bruji glas koji ljubazno podseća okupljene da sakupljaju za sobom i ne ostavljaju smeće. Akcija čišćenja uskoro počinje i trajaće poslednja tri sata blokade. Polako se pakuju neki od transparenata, dok oni zakačeni na nadvožnjaku iznad autoputa ostaju kao podsetnik. A onda, studenti će se podeliti. Neko ide kući da se odmori, a neko – pravac na fakultet. Blokade se nastavljaju
Iako je skup u Jagodini bio pokušaj SNS-a da odgovori na organsko nezadovoljstvo koje mesecima bukti širom zemlje, slika predsednika Srbije kako vijori barjakom dok njegove pristalice odlaze izgledala je više kao poraz. Na koji način je režim do sada uspevao da izađe iz kriznih situacija? I kako ti mehanizmi deluju u ovim nedeljama
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Ako dozvolimo da ova studentska pobuna pojede svoju decu, treba da se zavučemo u pacovsku rupu i više nikada iz nje ne izađemo
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
