Muzej koji se ne nameće prostoru

Pobedničko idejno rešenje na međunarodnom, otvorenom, anonimnom urbanističko – arhitektonskom konkursu za područje “Parka prijateljstva” – Ušće, kao i za idejno rešenje nove zgrade Prirodnjačkog muzeja, rad je akademika i profesora Branislava Mitrovića i arhitektonskog studija “MITarh”.

Učesnici su imali dva zadatka. Prvi je bio urbanistički, da ponude lokacije za Prirodnjački muzej i Muzej umetnosti 21. veka, Akvarijum i panoramski točak na području od 60 hektara oivičenom Brankovim mostom, Bulevarom Nikole Tesle, hotelom “Jugoslavija” i šetalištem uz Dunav i Savu. Drugi zadatak je bio arhitektonski – da daju rešenje za novo zdanje Prirodnjačkog muzeja koji će se prostirati na 15.000 kvadratnih metara.

Javnost smatra da će stotine stabala biti posečeno da bi nikli cigla i beton, i da se pod uređenjem Ušća krije još jedan naprednjački urbanizam. Bio je to povod za razgovor sa akademikom, emeritusom Branislavom Mitrovićem, jednim od najznačajnijih savremenih srpskih arhitekata.

“VREME”: Konkurs se odnosio na prostor od oko 60 hektara. Kako ste po njemu rasporedili zadate objekte?

BRANISLAV MITROVIĆ: Urbanističko-arhitektonski konkurs za područje “Parka prijateljstva” – Ušće predstavljao je izuzetno kompleksan i odgovoran zadatak. Sam proces, uključujući rad žirija i odluku o dodeli prve nagrade, sproveden je potpuno transparentno i javnosti je dostupan uvid u svih 18 konkursnih radova. Konkursni program je zasnovan na temeljima prethodnog Generalnog urbanističkog plana i projektnog zadatka, a njegova priprema trajala je više od godinu dana. Od učesnika je očekivano da sagledaju problematiku i ponude adekvatne lokacije za više kulturnih, edukativnih i rekreativnih sadržaja – pre svega za novu zgradu Prirodnjačkog muzeja, Akvarijum, potencijalnu ekstenziju Muzeja savremene umetnosti (odnosno budući Muzej 21. veka), kao i niz javnih površina u funkciji obrazovanja, zadržavanja i pešačenja. Lokacija za Panoramski točak bila je deo konkursnog zadatka od koga se kasnije odustalo.

Naš pristup ovom prostoru nije posmatrao zadate sadržaje kao izolovane entitete, već kao sastavne delove pažljivo komponovanog javnog pejzaža. Smernice projekta proizilazile su iz poštovanja zatečene morfologije terena, prirodne vegetacije, odnosa prema reci, kao i memorije mesta. Centralna aleja Parka prijateljstva je uzeta kao inicijalna osovina i osnovni pravac buduće prostorne matrice. Ova osovina nije tretirana samo kao fizički orijentir, već kao temelj simboličke i funkcionalne integracije celog prostora. Prostorni koncept koji smo ponudili imao je za cilj da stvori međuodnose između prostora, arhitekture i prirodnog okruženja. Novi sadržaji pažljivo su uklopljeni da ne dominiraju, već da se povuku pred prirodom i istorijom mesta. Takvom postavkom omogućeno je da prostor Parka prijateljstva bude integrisan kao inicijalna matrica koja ne prekida, već obogaćuje i funkcionalno povezuje širu urbanu celinu.

Nova zgrada Prirodnjačkog muzeja je u bukvalnom smislu ukopana u zemlju?

Naš koncept se zasniva na ideji da se ne unosi nova, vidljiva arhitektonska forma koja bi konkurisala postojećim kultnim građevinama srpske/jugoslovenske arhitekture – Muzeju savremene umetnosti i zdanju Saveznog izvršnog veća. Umesto toga, novi objekti su zamišljeni kao “nevidljivi”, ukopani u teren, čime je omogućeno očuvanje neprekinute vizure zelenog tepiha od Brankovog mosta do hotela “Jugoslavija”. Znači, hteli smo da se u najvećoj meri eliminiše pritisak novih objekata. Ukopavanje omogućava da vizure ostanu otvorene, da priroda zadrži dominaciju, a da se arhitektura integriše nenametljivo. Nismo težili monumentalnosti, već arhitekturi koja ne emituje odsjaj i refleksiju novih fasada, ne remeti postojeći prirodni balans. Prirodnjački muzej je zamišljen kao objekt koji se ne nameće prostoru, već ga dopunjuje i psihološki stvara utisak zelenog pejzaža.

Javnost vam zamera da ste izabrali teren koji je klizište i koji je pošumljen, navodi se i seča 300 stabala iako ih je već sad premalo, a ceo poduhvat se smatra nepotrebnim u situaciji kad postoje delovi prestonice bez kanalizacije. Međutim, vi ste, što bi se reklo, samo sprovodili zadati zadatak…

Javnost treba da bude objektivno informisana o svim aspektima projekta, pa da onda objektivno zaključuje. Ja ne sprovodim ničiji zadatak, nego sam samo kao slobodni arhitekta učestvovao na javno raspisanom konkursu i slučajno dobio prvu nagradu, jer je žiri procenio da je to najprihvatljiviji odgovor za jednu ovako dragocenu i osetljivu lokaciju. Arhitektura koja ignoriše teren, zemljište, vegetaciju i pamćenje prostora nije odgovorna arhitektura. Teren na Ušću nije klizište u inženjerskom smislu, već stabilna rečna terasa sa poznatom strukturom slojeva. Kada je reč o vegetaciji, naš pristup bio je da intervenišemo minimalno – objekti su ukopavani radi očuvanja pejzaža. Uvećanje površina pod zelenilom je projektna obaveza koja se mora dokazati realizacijom. Konačno, moram da napomenem da se ne radi o seči 300 stabala, što je višestruko uveličana brojka, za koju ne znam u kakve svrhe može da služi.

Foto: Promo

Ministarstvo finansija tvrdi da će na Ušću biti više zelenila nego što ga je sad. Međutim, javnost ne veruje toj informaciji, delom i zato što, s razlogom, ne veruje bilo kojoj najavi aktuelne vlasti.

Pitanje poverenja između javnosti i vlasti nije u domenu stručnog projektovanja i na ovom mestu bih se uzdržao od političkih komentara. Govorimo o arhitektonsko-urbanističkom pitanju koje je, nažalost, često nepotrebno ispolitizovano. Kao eksponirani član ispred projektantskog tima, mogu da tvrdim da će broj stabala biti povećan i to sadnicama većeg uzrasta sa predviđenim sistemom za navodnjavanje kako bi se osigurao njihov opstanak.

Uvećanje fonda stabala je suštinski deo arhitektonskog koncepta. Ako arhitektura nije u službi pejzaža, onda je u sukobu sa prostorom, to sebi ne možemo dopustiti na ovako osetljivom mestu.

Nama laicima vaše arhitektonsko rešenje zgrade Prirodnjačkog muzeja ne deluje jednostavno, odnosno, deluje da ste je projektovali onako kako vi mislite da ona treba da izgleda u tom prostoru, ne vodeći računa da je otvaranje muzeja planirano za Ekspo? Da li sam u pravu?

Mislim da zato i postoje arhitekti da unaprede mišljenje laika i ponude nova prostorna, oblikovna i funkcionalna iskustva koja pomeraju sveukupnu predstavu o prostoru. Naravno da smo projektovali u najboljem duhu svog poziva, u skladu s vrednostima koje arhitektura treba da zastupa, a ne u zavisnosti od kalendara događaja. Nismo očekivali da će muzej biti otvoren za Ekspo iako ću se lično radovati ako se to dogodi, jer u mojoj dosadašnjoj praksi uprkos brojnim prvim nagradama, realizacije su bile retkost. Arhitektura se ne podređuje događajima, podređuje se prostoru, vremenu i ljudima koji će je koristiti. Zgrada Prirodnjačkog muzeja nije projektovana da bude jednostavna, već da bude jasna, funkcionalna i dugovečna. Njena forma proističe iz unutrašnje logike – iz načina kretanja, odnosa sa terenom, svetlom i programom. Mislim da je važno da Beograd dobije sadržaje poput novog muzeja, akvarijuma, filharmonije i obrazovno-kulturnih prostora jer upravo takvi sadržaji ovom gradu nedostaju.

S obzirom da će beogradski Akvarijum biti prvi u ovom delu Evrope, da li ste imali uzor?

Svaka nova lokacija svojim kontekstom diktira odluke o budućem objektu. Nismo imali neposredne uzore osim uvida u ranije primere iz sveta. Na ovom projektu smo započeli saradnju sa turskom firmom Polin, specijalizovanom za akvarijume, što je za nas bilo dragoceno i novo profesionalno iskustvo. Inspiraciju smo, međutim, tražili pre svega u zakonitostima prirode, a ne u konkretnim arhitektonskim rešenjima. Posmatrali smo podvodni svet, kretanje svetlosti kroz vodu, način na koji se ljudi kreću u takvom prostoru. Istraživali smo primere iz Lisabona, Kopenhagena i Valensije ne da bismo ih kopirali, već da bismo pronašli arhitektonski izraz koji pripada Beogradu.

Da ste vi raspisivali konkurs za sve te objekte, da li biste ih smestili na Ušće?

Ušće je prostor izuzetne slojevitosti – pejzažne, istorijske i simboličke. U izvornoj koncepciji Generalnog urbanističkog plana Novog Beograda, na ovom prostoru bili su predviđeni objekti kulture. Muzej savremene umetnosti je izveden, a još postoje temelji neizvedenog Muzeja revolucije arhitekte Rihtera. Neposredno je lociran i projekat Filharmonije čije je projektovanje u toku. Ne može se ignorisati činjenica da je ovaj prostor decenijama promišljan kao kulturni epicentar.

Da li bi javnost drugačije gledala na vaš projekat da nije deo Ekspa?

Da budemo precizni: projekat nije deo zvaničnog Ekspo programa, ali jeste planiran kao jedan od objekata koji će, uz otvaranje Ekspa, upotpuniti kulturnu ponudu Beograda. Nažalost, sve je ispolitizovano do mere u kojoj javnost često reaguje apriorno i bez uvida u stvarni sadržaj projekta. Lično mi je žao što je reakcija negativna, a da prethodno nije postojala ni stručna diskusija, niti šira javna rasprava. Verujem da bi mnoge dileme bile razrešene, a eventualni propusti otklonjeni upravo kroz kvalitetnu polemiku kakva u ovom slučaju, nažalost, nije postojala. Ekspo može biti prilika, ali nije suština ovog projekta. Otpor javnosti često se ne odnosi direktno na arhitekturu, već na nedostatak transparentnosti u načinu odlučivanja. Naš zadatak nije da se branimo, već da objašnjavamo jer ako projekat ne može da opstane bez Ekspa, onda mu ni kvalitet nije dovoljno dubok.

Osim Ušća, trenutno su u Beogradu aktuelni i vaši projekti za područje naspram šume Košutnjak i za podzemnu garažu na Svetosavskom platou u Skerlićevoj. Da li sam neki zaboravila?

Paralelno radimo na više lokacija, među kojima su garaža u Skerlićevoj ulici i depo Narodne biblioteke Srbije, za koje smo takođe dobili prvu nagradu na javnom konkursu. Ovi projekti zahtevaju preciznu i pažljivu integraciju u postojeći urbani i kulturni kontekst. Pored velikih zadataka (škole u Novom Sadu, hotela u Subotici, stambeno-poslovnih kompleksa) posvećujemo se manjim tipologijama, a najradije arhitektonskim konkursima kao što možete zaključiti povodom dodeljivanja prethodnih projekata našem timu. Svaki objekat, bilo da je škola, garaža ili kulturna institucija, zahteva isti nivo pažnje i odgovornosti.

Zaposleni u Narodnoj biblioteci Srbije upozoravaju da će podzemna garaža ugroziti depo biblioteke, a Vračarci tvrde da će ostati bez drveća. Da li su u pravu?

Naš tim je zaposlene u Narodnoj biblioteci Srbije upoznao sa svim aspektima projekata garaže i depoa. Šipovi koji osiguravaju zidove garaže, kao i temelje Narodne biblioteke, udaljeni su oko 15m od temelja Biblioteke. Ekspertski tim Građevinskog fakulteta je uradio ekspertizu o sigurnosti i konstatovao da nema ni jedne pukotine na postojećim zidovima biblioteke. Što se zelenila tiče, i ovde se dešava isti odijum kao i na Ušću. Krov garaže u Skerlićevoj ulici ima sloj zemlje debljine od 1,5 do 3m, sa novim parkovskim površinama preko celog podzemnog objekta garaže i sa novim sadnicama. Na prostoru depoa Narodne biblioteke koji sadrži četiri podzemna nivoa za smeštaj građe biblioteke, ne seče se niti jedno drvo, što i konkretno sada može da se proveri na licu mesta pre početka gradnje.

Šta mislite o Leks specijalisu za Ekspo? S obzirom na to da taj zakon dozvoljava da se gradi mimo uobičajenih pravila pa i da se objekti koriste bez građevinske dozvole. Da li očekujete da će objekti koje ste projektovali na Ušću biti bezbedni?

Poseban zakon o kojem govorite odnosi se samo na objekte koji se grade u okviru kompleksa EXPO u Surčinu. Taj zakon ima dva jasna ograničenja, vremensko i teritorijalno. Vremensko – traje do 2027. godine, a teritorijalno – primenjuje se samo na parcelama gde se grade objekti za realizaciju izložbe u Surčinu. Kada su u pitanju objekti na Ušću, njih projektuje iskusan i kompetentan inženjerski tim čije znanje i kapaciteti garantuju sigurnost i kvalitet izvedenih konstrukcija. Leks specijalis ne sme biti izgovor za zaobilaženje profesionalne i moralne odgovornosti. Sve što potpisujemo potpisujemo s punom profesionalnom i ličnom odgovornošću.  Iako je zakon uveden radi ubrzavanja priprema za EXPO, stručna javnost i nadležni organi treba da ostanu čuvari kvaliteta i bezbednosti, jer je bezbednost ljudi i trajnost objekata vrednost kojoj ne sme biti kompromisa.