Nekada davno, čak 2012. godine, dok je još postojala emisija „Utisak nedelje“, novopridošlica u sam vrh srpske vlasti Aleksandar Vučić gostovao je kod Olje Bećković zajedno sa Zoranom Panovićem, tada glavnim urednikom „Danasa“, i Nebojšom Krstićem, marketinškim stručnjakom opšte prakse. Tada je Vučić prvi put pomenuo Maksa Vebera kao svog uzora. Od tada je prošlo, evo, pet godina, nekoliko izbornih ciklusa, i čini se – skoro ceo jedan život, a Vučić i dalje svako malo pominje Vebera. Najnovije „veberovanje“ stiglo nam je 8. avgusta, uoči otvaranja prve prodavnice trgovinskog lanca „Ikea“ u Srbiji. Tim povodim, predsednik Vučić napisao je autorski tekst za dnevni list „Alo“. Pa kaže: „Njegov (Ingvara Kamprada, osnivača lanca Ikea, prim. nov.) ‘Testament prodavca nameštaja’, štivo na samo nekih devet strana, svojevrsni je katehizis protestantskog duha, jer je Ingvar uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja, u jednom zanatu, kao osnovi bilo kog posla, ali i najbolje moguće uputstvo za izgradnju velike, uspešne kompanije i velikog, uspešnog društva, društva koje stalno ide napred.“
Dobro, šta tačno znači „oživeti Maksa Vebera“ kada to izgovori Vučić? Prema onome što citira i na šta se poziva, možemo zaključiti da je predsednik izvesno pročitao „Protestantsku etiku i duh kapitalizma“, te Veberov čuveni govor „Politika kao poziv“. Za „Privredu i društvo“ ne možemo da budemo sigurni, golema je to, dvotomna knjiga, ali možda je Vučić u pauzama državničkih dužnosti marljivo iščitava. Pa dobro, hajde da vidimo šta je taj protestantski duh i protestantska etika, termin koji je skovao Veber lično. I da vidimo šta to Vučić nije dobro ukapirao.
BOG I BUĐELAR: Pišući o protestantskoj radnoj etici, Veber misli pre svega na kalvinizam. Otuda se ona još naziva i kalvinističkom ili puritanskom radnom etikom. Nasuprot katolicizmu, gde se većina životnih nevolja rešava molitvom odlaskom na misu i ispovešću, puritanska etika propoveda spasenje kroz samopregoran rad i to ne bilo kakav, već onaj za koji je čovek predodređen. Što će reći: ne vredi da budeš drvodelja, ako te bog stvorio za računovođu. Istina jeste da Veber korene protestantske radne etike nalazi u Holandiji, u rodnoj Nemačkoj (preciznije, Pruskoj), te u skandinavskim zemljama, poput Švedske u kojoj je nastala Ikea. Međutim, nisu ga ekonomski uspesi tih zemalja inspirisali da napiše „Protestantsku etiku i duh kapitalizma“, nego poseta Sjedinjenim Američkim Državama 1904. godine. Stoga, kad nam Vučić u isto vreme poturi pod nos Vebera i severno evropske i zapadnoevropske ekonomske sile kao uzor, on suštinski greši i pokazuje neznanje o pročitanom. Tačnije bi bilo da pokaže prstom na SAD, ali ko je lud da to čini u današnje vreme, sa sve Donaldom Trampom na čelu. No, hajde da pogledamo šta je to Veber video u Americi što ga je inspirisalo da poveže protestantsku etiku i kapitalizam.
Pre svega, on insistira na tome da je priroda kapitalizma mnogo više od proizvodnje i razmene dobara pod određenim uslovima (tržište) u odgovarajućem institucionalnom okviru (zakoni). Veber duboko veruje da je kapitalizam stanje uma: pogled na svet koji, između ostalog, uključuje potiskivanje emocija, običaje, tradiciju, folklor i odbacivanje mita o radu kao načinu dolaženja do sredstava. Reč je o radu radi rada, radu kao spasenju, radu kao pokušaju da se dođe do „carstva nebeskog“. No, rmbačenje i rintanje nisu dovoljni za spas duše, prema kalvinizmu, videćemo kasnije i zašto.
Veberovo oduševljenje kapitalizmom na američki način potiče od činjenice da su prvi doseljenici na severnoamerički kontinent bili upravo puritanci, ljudi kojima su, uglavnom duhovni i drugi lideri među njima, usadili verovanje da treba da izbegavaju površne hobije, igre i zabavu. Umesto toga, kao dobri hrišćani, treba da se posvete isključivo pozivu koji im je Bog namenio. Veber je verovao da su ovi, puritanski i kalvinistički pravci protestantizma, a naročito ova doktrina o predodređenosti, pomogli u razvoju radne discipline koja je ključna za tržišne ekonomije. Međutim, ovi asketski orijentisani protestanti nisu verovali da će ih samo težak rad dovesti u rajsko naselje. Kao što rekosmo: ili si odabran, ili nisi. E sad, kako će čovek znati da li mu se gospod smilovao ili ne? Tu stižemo do ključne veze između kalvinizma i kapitalizma: Veber tumači Kalvina sugerišući da postoji način da čovek sazna je li među odabranima – treba samo da vidi koliko je bogatstva stekao. Gomilanje bogatstva, po Veberovom tumačenju, ohrabrivalo je ljude da sebe vide kao odabrane za spasenje. Ujedno, to je motivisalo vernike da jače zapnu i zarađuju još više.
SRBI PURITANCI: Ostavićemo sada po strani kritiku ovog Veberovog tumačenja kalvinizma, kao i činjenicu da se mnogo oslanjao i na anglikanski protestantizam u kom ni rad ni bogatstvo nikako ne utiču na spasenje. Nego, da vidimo koliko smo mi tu dobri. Od ključne je važnosti da imamo na umu činjenicu da se Veber pre svega oslanjao na primer SAD. A šta tamo imamo krajem 16. i početkom 17. veka kad prvi puritanci i, generalno, protestanti stižu? Nekultivisanu prirodu, potpunu divljinu i nikakvu društvenu organizaciju. Naravno da su prve kolonije bile organizovane u protestantskom duhu, koji su doseljenici poneli sa sobom. I naravno da su imali svest o tome da su došli s namerom da ostanu i da sve što grade, grade za buduće generacije. Ali kakve to veze ima sa današnjom Srbijom, koja je već više od dva veka, makar po formi, moderna država? Za razliku od prvih doseljenika, mi ne počinjemo od nule i koliko god nam se ne činilo tako, kakav-takav civilizacijski napredak smo postigli. Nije Veber kriv, ali kad slušamo Vučića, zaista se čini da on Srbiju vidi kao potpunu divljinu u kojoj treba zavoditi red, rad i disciplinu od nule. Tu spada i Vučićevo stalno lamentiranje nad promenom svesti, mentaliteta, verbalno maltretiranje građana kako su lenštine, neradnici i kako bi samo da spavaju, a BDP da pada s neba. Iz tog izvora dolaze i neprekidni napadi samohvale o buđenju u pola pet ujutru i radnom danu koji traje 24 sata. Otuda neosetljivost za položaj radnika u Srbiji koji rade za crkavicu, pa se usuđuju da štrajkuju. Jer, moramo da promenimo mentalitet: ne radi se zbog para, nego zbog rada. Moramo da postanemo puritanci koji preziru sve što pruža ovozemaljsko zadovoljstvo. Ništa ne sme da nam bude smešno, pa se i sam predsednik retko smeje. U protestantskom duhu, smeh nije bogougodan.
U „dolini plača“ patnja i suze se podrazumevaju. Samo, nije baš normalno (kao što ni puritanci nisu bili baš sasvim „u vinklu“) da nam to u sekularnoj državi propoveda predsednik. Da je neki verski vođa, pa i da razumemo, ali predsednik, a pre toga premijer, a pre toga potpredsednik Vlade, nije duhovni vođa i njegov posao nije da menja svest i mentalitet, nego da ispunjava očekivanja građana koji su ga na tu funkciju doveli. Mi nismo prvi doseljenici na novu teritoriju, niti se prvi put susrećemo sa činjenicom da je rad važan. Ovde smo sve vreme i sve vreme radimo, samo, majku mu, to bogatstvo nikako da se uveća, pa mora biti da nismo od boga odabrani za carstvo nebesko. Ili makar većina nije, dok mala klasa privilegovanih čije se bogatstvo žestoko uvećalo za ovih pet godina, može da očekuje rajske plodove i na onom svetu.
Evo, na primer, Siniša Mali, gradonačelnik Beograda, toliko je bogougodan da ne može ni da dokaže poreklo sve imovine koju poseduje. Ako je po kalvinizmu, i ako je meriti po stečenom bogatstvu, Mali bi trebalo da bude u najmanju ruku – anđeo. A on je samo jedan od mnogih, većini ne znamo ni ime ni lice. A ruku na srce, ni sam Veber nije za sobom ostavio veliki imetak. Naprotiv, oženio se Marijanom Šnitger, aktivistkinjom za prava žena, i živeo od njenog porodičnog bogatstva. Ima indicija i da je taj brak bio iz čistog interesa: Veberu je trebao novac, a Marijana je bila zaljubljena u njegove ideje.
Jednom prilikom, Aleksandar Vučić je rekao: „Voleo bih kada bismo mi, čuvajući našu pravoslavnu veru, prihvatili bar deo one evropske protestantske etike o kojoj je govorio Veber, a koja je nosilac kapitalističkog sistema. Na toj etici počiva uspon Nemačke, koja je bila do temelja srušena, ali nečije znanje i nečija marljivost su tu zemlju podigli. Nije, dakle, bitno odakle krećemo, već s koliko snage, znanja i energije krećete.“
Čuvajući našu pravoslavnu veru? Niti smo svi pravoslavni, niti je u 21. veku realno očekivati da radna etika proističe iz bilo koje religije. Za protestantizam u 15, 16. i 17. veku to se podrazumevalo, sve je vuklo korene iz religije, pa čak i najstrašniji pokolji. Uostalom, legendarni slučaj spaljivanja veštica u Salemu nije ništa drugo do direktna posledica puritansko-protestantskog verskog fanatizma i magijskog mišljenja. Da paradoks bude još veći, u isto to vreme, katolički deo Evrope se čupa iz kandži mračnog Srednjeg veka, emancipuje se od crkve i okreće ka čoveku, i stiže nam renesansa, jedan od najplodnijih i za razvoj umetnosti i nauke najznačajnijih perioda u istoriji Evrope. Ali, to je, valjda, našem predsedniku nebitno, jer dolazi sa juga Evrope, a vidimo danas kako su ekonomski prošli svi ti Italijani, Španci i Portugalci. Iako je pitanje kad bi i kako, upravo bez njih, severnoevropski svet saznao da postoji neki novi kontinent. Dakle, ne samo da Vučić nije do kraja shvatio Vebera, nego ne razume ni aktuelni istorijski trenutak u kom se ova zemlja nalazi. Uostalom, šta očekivati od čoveka koji je, po sopstvenom priznanju, tek 2012. shvatio istorijski značaj pada Berlinskog zida?
MOĆNI RENDŽERI: Pošto smo raščistili sa tim da Veberova „Protestantska etika i duh kapitalizma“ nemaju toliko veze sa njegovom rodnom, a Vučiću beskrajno dragom Nemačkom, možemo da pređemo na drugi spis na koji se naš predsednik, izgleda, referira, jer iako su mu usta puna Veberovog imena, još nije pomenuo nijedno njegovo delo, pa možemo samo da nagađamo kako je u pitanju „Politika kao poziv“. Reč je, zapravo, o govoru koji je Veber održao 1919. godine u jednoj minhenskoj knjižari, a koji je na srpski jezik preveo – Zoran Đinđić. Iako je reč o govoru, ovo je ključno za razumevanje Veberovog shvatanja politike. Većina poznavalaca Veberovog dela složiće se da je za njegovo shvatanje politike i sociologije vlasti najznačajniji pojam – moć. Veber je, naime, mnogo vere polagao u jake, premda od naroda izabrane vođe.
U „Politici kao pozivu“, Veber politiku definiše kao „vođenje ili uticaj na vođenje neke političke organizacije, a u našem slučaju – države“, te dodaje: „Politika će, dakle, za nas da znači težnju ka učestvovanju u moći ili uticaju na raspodelu moći bilo između država, bilo između grupa ljudi u državi u kojoj žive.“ Prema Veberovoj koncepciji, ko god se bavi politikom, teži moći, bilo kao sredstvu u službi drugih ciljeva (ideala ili egoističkih ciljeva), bilo kao moći radi nje same, „da bi se uživalo u osećanju prestiža koji ona pruža“. E sad, da bi se razumelo kako Veber vidi državu, neophodno je zaviriti u „Privredu i društvo“, a tamo nas čeka koncept koji danas, u 21. veku nailazi na snažan front protivnika. Pod političkom zajednicom, to jest državom, Veber misli na zajednicu koja svojim delanjem ispoljava spremnost na upotrebu fizičke, pa i oružane sile da bi regulisanoj vladavini svojih učesnika potčinila jednu teritoriju i ponašanje ljudi koji se trajno ili privremeno nalaze na njoj.
To nas opet dovodi do pojma moći, i kad pročitamo ovaj deo iz „Privrede i društva“ jasno je zašto se Vučić, pobornik vladavine čvrstom rukom, identifikovao sa Veberom. Problem je, opet, u istorijskom trenutku. Da nije bilo čvrste ruke i političke moći, teško da bi se Nemačka ujedinila za Veberovog života. Danas taj koncept više ne radi, ili bar ne bi trebalo da radi. Mada, možda doživljava vaskrsenje sada kad su nam se dogodili Orban, Erdogan, Tramp, Vučić…
No, osim moći, kada govori o vlasti, Veber jednaku važnost pridaje – odgovornosti. To je onaj deo gde Vučić najozbiljnije škripi i možda mu ne bi škodilo da još jednom pročita „Politiku kao poziv“, jer tamo će naći i ovo: „Postoje samo dva tipa smrtnog greha u polju politike: neprofesionalnost i – često, ali ne uvek, identično sa tim – neodgovornost.“ I još: „Sujeta, potreba za tim da se što više istakne vlastita ličnost, najpre vodi političara u iskušenje da učini jednu od te dve greške, ili obe istovremeno. Utoliko više što je demagog prisiljen da računa jedino na ‘efekat’ svog delovanja. Stoga se on neprekidno nalazi u opasnosti da postane glumac, a samim tim i u opasnosti da olako shvati odgovornost za posledice svog delovanja.“
Ako zaista misli dobro Srbiji, Vučić bi ovo poslednje trebalo da podvuče markerom i nauči naizust.
