Musava udavača

Rafinerija Pančevo počela je s radom 1968. godine, za današnje prilike sa skromnim kapacitetom od milion tona prerađene nafte godišnje. Kasnijim investicijama kapacitet je učetvorostručen, a poslednje postrojenje koje je izgrađeno još 1992. godine, ali nije počelo da radi zbog sankcija, biće pušteno u rad krajem ovog meseca. Po rečima Koste Ilića, direktora Rafinerije, osim tog pogona svi ostali su punoletni. U bombardovanju je Rafinerija znatno oštećena. Ukupna šteta iznosila je oko 60 miliona evra, a postrojenja su iz sopstvenih sredstava obnovljena u sledećih godinu dana. Danas rade sa punim kapacitetom i „pokrivaju“ 70 odsto srpskog tržišta. O privatizaciji naftne industrije već dugo se govori, ali je tek sada aktuelna, nakon što je Međunarodni monetarni fond Vladi Srbije postavio ultimatum: ili brza privatizacija naftne industrije, ili ništa od obećanog otpisa dugova. „Nigde u svetu rafinerije nisu u apsolutnom vlasništvu države, kao što je kod nas slučaj, već su privatizovane u većoj ili manjoj meri: da li je država većinski vlasnik ili poseduje ‘zlatnu akciju’, razlikuje se od slučaja do slučaja“, naglasio je na početku razgovora za „Vreme“ direktor Ilić. „Privatizacija je neminovna ali, s obzirom na našu poslovičnu lenjost tipa ‘hajde da to ostavimo za sutra’, pritisak MMF-a je dobrodošao.“

„VREME„: Zbog čega MMF insistira na privatizaciji rafinerija?

KOSTA ILIĆ: Jednostavno, Međunarodni monetarni fond ulaže novac u Srbiju, sve u cilju približavanja ove zemlje Evropskoj uniji i principima svetske ekonomije. Naravno, kao svaki dobar domaćin, MMF želi da taj novac povrati a da bi u tome uspeo koristi bič i šargarepu, u ovom slučaju više bič, da bi nas prinudili da se pridržavamo onoga što smo se dogovorili, odnosno potpisali. Javni sektor je veliki potrošač novca ali, naročito kad je reč o naftnoj industriji, i veliki proizvođač para. Logično je da MMF hoće taj novac da ima pod kontrolom, da bi bio siguran da će se uloženo vratiti. S druge strane, javni sektor, poput železnice, proizvodnje struje ili goriva, pružanja telekomunikacionih usluga, ima veliki uticaj na državni budžet. Više od dvadeset odsto budžeta Srbije, naime, potiče od Naftne industrije Srbije. Dakle, ko kontroliše NIS, kontroliše četvrtinu državnog budžeta.

Koliko vredi ova rafinerija?

Knjigovodstvena vrednost Rafinerije je oko 360 miliona evra. Prava vrednost nije samo u postrojenjima, već i u tržištu koje pokriva, što je daleko više. Koliko je to, ne mogu sa sigurnošću da kažem. Posedovanje rafinerije je osiguranje energetske nezavisnosti zemlje. Imali smo prilike da vidimo kako to izgleda pod sankciajma i šta se događa kad nam zatvore slavine i granice. Petrohemija bi takođe morala da bude obuhvaćena ovim privatizacionim postupkom, koja je delom u vlasništvu NIS-a, koja je tehnološki povezana sa Rafinerijom i kroz koju se naša proizvodnja dodatno valorizuje. U Petrohemiju je potrebno uložiti relativno malo u odnosu na dobit koja se može ostvariti. I o tome bi trebalo voditi računa.

Tender za privatizacionog savetnika je raspisan. Šta sledi?

U toku je kvalifikacioni postupak za privatizacionog savetnika: devet konsultantskih firmi je zainteresovano za taj posao i biće odabrana ona koja ima najbolju ponudu, odnosno ona koja je najjeftinija. Privatizacioni savetnik će definisati tender za privatizaciju i od njega zavisi kako će privatizacija biti obavljena, odnosno pod kojim uslovima. Da bi sve bilo obavljeno kako valja, važno je da mi dajemo usmerenja, da jasno stavimo do znanja šta zaista hoćemo.

Kad kažete „mi„, na koga mislite?

Mislim na državu. Vlada mora biti dovoljno mudra da taj posao ne prepusti onima koji se u problematiku ne razumeju, već da vodeću ulogu prepusti stručnjacima, ali i da sve prođe javnu raspravu, da ne bi posle bilo „nismo znali“. Zato, moramo znati šta nam se sve može dogoditi ako tender ne bude po nas dobro definisan.

Da li tu ima mesta za teoriju zavere: recimo, neko je zainteresovan da rafineriju preuzme, ali i ima uticaj na privatizacionog savetnika koji formira tender baš za njega i, na kraju, kad se sve obavi, ostanemo bez rafinerije i…

To je moguće samo ako se naručilac ne meša u svoj posao. Na primer, ako ja naručim da mi neko napravi šupu za drva, logično je da kontrolišem šta on radi. Sledstveno tome, ako država naruči privatizacionog savetnika i ne kontroliše ga, umesto šupe za drva može da dobije letnjikovac ili nešto drugo, možda ništa. Privatizacioni savetnik će obaviti stručni deo posla, ali mora imati jasna ograničenja šta i kako treba da uradi.

Da li to znači da Rafinerija posle privatizacije može biti zatvorena?

Suludo bi bilo zatvarati rafineriju koja je svega 15 kilometara od 70 odsto tržišta, ali ako tender za privatizaciju to bude dozvoljavao, tako može i biti. Ali, ako tender bude napisan tako da rafinerije, jer imamo ih dve – u Novom Sadu i Pančevu, moraju da ostanu u pogonu i da snabdevaju tri četvrtine tržišta, onda će morati da budu modernizovane što je, po mom mišljenju, opšti interes. Takođe, mora se voditi računa da onaj ko rafinerije kupi ne bude monopolista, da se državni monopol kao što je sada slučaj ne zameni privatnim. Zato, ponavljam, država mora zadržati kontrolu nad onima koji preuzimaju ovaj vrlo važan resurs jer u okruženju nema rafinerijskih kapaciteta koji mogu opslužiti ovo tržište u zadatom kvalitetu. Ako bi se ova rafinerija zatvorila, kroz cenu koju bismo plaćali za uvoz derivata finansirali bismo razvoj nekih drugih rafinerija. Zašto onda, pitam se, ne bismo modernizovali ono što imamo i da gorivo i izvozimo, umesto da nekom finansiramo razvoj i plaćamo dividende. Generalno mišljenje u NIS-u je bilo da je modernizacija pa privatizacija prava stvar. Naime, samo deo rafinerijskog kapaciteta može da proizvede gorivo evropskog kvaliteta. Kada bude pušteno u pogon novo postrojenje za ekstrakciju aromata, benzena i toluena, što će biti uskoro, bezolovni benzin proizveden u ovoj rafineriji biće propisanog kvaliteta. Međutim, tehnologija kojom raspolažemo nije kadra da izdvoji sumpor iz dizela, da bi odgovarao „evrodizel“ standardu. Da bi se to postiglo, neophodno je izgraditi četiri nova i revitalizovati dva postojeća postrojenja koja ne bi povećala rafinerijski kapacitet, ali bi proizvod bio po zahtevanom standardu. Za to je potreban novac, 300 miliona evra i tri godine za izgradnju i uspostavljanje proizvodnje, kao i otplatu uloženog. Posle toga sve je čist ćar. O tome već dugo govorimo, ali izgleda da nema ko da nas čuje. Dragoceno vreme je izgubljeno, Međunarodni monetarni fond traži brzu privatizaciju i mi idemo u tom pravcu ovakvi kakvi jesmo. Mladu ne možemo za udaju ni da našminkamo. Tu smo gde jesmo i treba iskoristiti ono što je još preostalo. Projekti modernizacije su spremni i onaj ko rafineriju bude kupio verovatno će preispitati te planove. S obzirom na stepen obrađenosti informacije, tvrdim, neće mu trebati mnogo da donese odluku. Ako mene pitate ko je moj favorit, odgovaram da je dobrodošao svako ko dođe da uloži novac, ko nam omogući da se Rafinerija modernizuje i nastavi da radi.

Uredbom Vlade iz 2001. godine NIS je dobio monopol na preradu nafte i tada je predviđeno da se deo novca usmeri na modernizaciju postrojenja o kojima vi sad govorite?

Smisao te uredbe je bio da se obezbede sredstva za razvoj, ali i da se suzbije sivo, tačnije crno tržište derivata. Ovo drugo je urađeno vrlo efikasno, ali sredstva za razvoj su očigledno otišla na neku drugu stranu. Ne bih znao da kažem gde: to bi trebalo pitati Vladu, odnosno Ministarstvo finansija. Jedno je sigurno: te pare mi nismo videli. S druge strane, tom uredbom je država limitirala rafinerijsku cenu na nešto manje od 30 dolara po toni prerađene nafte, što je trostuko niže nego u svetu i što nas u pravom smislu reči davi.

Koji privatizacioni model je po vašem mišljenju za nas najbolji?

Da se ja pitam, opredelio bih se za češki model. Tri kompanije su otkupile za 200 miliona evra 49 odsto akcija tamošnjih rafinerija i podelile ih na ravne časti. U sledećih pet godina uloženo je još 300 miliona evra od profita. Rezultat je pola milijarde evra uloženih u dve češke rafinerije slične novosadskoj i pančevačkoj: te dve rafinerije danas proizvode kvalitetno gorivo u skladu sa vrlo strogim evropskim standardima i ostvaruju stabilan profit. Sve je to ostvareno uz vrlo strog ugovor između kompanija koje su novac uložile, države i malih akcionara, po kojem niko nije mogao tokom prvih pet godina da naplati dividende, već je sve ulagano u razvoj.

Rafinerija je jedan od tri najveća zagađivača životne okoline u Pančevu. Da li modernizacija znači i eliminaciju zagađenja?

Rezultati modernizacije o kojoj govorim bili bi, kvalitetnije gorivo i znatno smanjenje zagađenja. Ali, rafinerija u svakom slučaju nije parfimerija i zagađenje okoline nije moguće u potpunosti eliminisati.