Muke po Janezu

Srbija i Kosovo ovih dana u žiži su slovenačkih medija. Možda političari u Srbiji smatraju da je odluka o statusu Kosova u rukama kontakt-grupe i velikih sila, slovenački predsednik Janez Drnovšek i ministar spoljnih poslova, trenutno u ulozi predsedavajućeg OEBS-a Dimitrij Rupel, ne propuštaju priliku da istaknu kako je Slovenija jedina država nastala raspadom SFRJ koja je postala članica EU-a, stoga je upravo Slovenija pozvana da vodi inicijativu i pregovaračima servira rešenja, koja isti „slušaju s dužnom pažnjom“. Tako je i Marti Ahtisari, glavni pregovarač, ovih dana potvrdio da je već razgovarao kako sa Dimitrijem Rupelom tako i sa Janezom Drnovšekom, da su ga obojica pozvala u posetu te da je upućen u Drnovšekov plan za Kosovo, da ga „pozdravlja“, mada zasad ne komentariše.

E, sad, pitanje je koji plan je Ahtisari primio na znanje? Predsedniku Slovenije se, pošto je krajem oktobra iznenadio srpsku i širu javnost predlogom o Kosovu u skromnih devet tačaka (niti jedna kucana strana), dogodilo otkazivanje zvanične posete Beogradu.

OSTALI? ZBOGOM!: Potom je slovenački predsednik 2. novembra 2005. promovisao „Plan za Kosovo, 2. deo“, u kome u novih šest tačaka obrađuje pretežno problematiku opstanka „najvećih kulturnih, verskih i istorijskih spomenika na Kosovu“. U prvoj tački dopunskog mišljenja ocenjuje da su „ključni sledeći spomenici (o tome će, naravno, odlučivati prevashodno Srpska pravoslavna crkva i možda dodati još neki): manastir Visoki Dečani, manastir Gračanica, manastir i patrijaršija u Peći, katedrala Bogorodice Ljeviške u Prizrenu i Banjski manastir“. Drnovšek u ostale dve tačke obrađuje istu misao jerbo „manastir Veliki Dečani ionako ima status UNESCO-vog spomenika svetske kulturne baštine“ te da je, što se ostalih tiče, isti u toku. U četvrtoj tački preporučuje ubrzanje postupka denacionalizacije, opet po pitanju sakralnih objekata, gde bi vlasnik pomenutih zajedno sa pripadajućim zemljištem ponovo morala da postane Srpska pravoslavna crkva, u petoj tački dotiče povratak „srpskih izbeglica na Kosovo“ a u šestoj „posebnog bescarinskog režima za eksteritorijalne objekte na Kosovu“. Pročitavši dvadeset tri reda ovako dopunjenog plana, pojedini novinari videli su, koliko sutra, slovenačke djuti-fri dućane uz srpske manastire i katedrale. A što se ostalih crkava na Kosovu tiče, ako ih i ima, kao da i nisu.

Ispalo je da su Drnovšekovi savetnici pogodili u metu, bar što se Srpske pravoslavne crkve tiče, pa iako nije seo na divan kod Svetozara Marovića, Janez Drnovšek se ove subote uz blagoslov Beogradske patrijaršije obreo u Prištini i obišao neke od manastira, koje se odvažio zaštititi. Pri tom nije ćutao, pa vikend-politička aktivnost na Kosovu nije naljutila samo SPC (čije je gostoprimstvo u svrhu poslednje kosovske promocije Drnovšek instrumentalizovao), nije iznervirala samo savetnike Vojislava Koštunice, već je razjarila, začudo, političare kod kuće, u Ljubljani. Uz sporadično izveštavanje da je za Drnovšekovog boravka krov crkve u Gračanici bio ceo, njegova solo-akcija na Kosovu, kojoj je prethodilo ponovno slanje pisama Kofiju Ananu, Havijeru Solani i članovima kontakt-grupe, ozbiljno je razljutilo Janšin kabinet, naročito Dimitrija Rupela. Tako se ovdašnja javnost već danima naslađuje svađom između domaćeg Ministarstva spoljnih poslova i Ureda predsednika Republike, a gde se dvoje svađaju, na sve strane cure izjave o poverljivim državničkim strategijama i ocenama po pitanju Kosova.

JANEZ VS. DIMITRIJE: Razmena nimalo diplomatske paljbe na relaciji Drnovšek–Rupel ogolila je činjenicu da Drnovšekov plan za Kosovo, uprkos zvaničnim demantijima, koketuje sa idejama koje u pogledu rešavanja tog problema snuje američka administracija. S te tačke gledišta postaje jasnije zašto se Brisel već posle „prve epizode“ Drnovšekovog plana ogradio izjavom da taj ne odražava stav EU-a, koja ističe poštovanje rezolucije 1244. SB OUN-a, čime zaostaje iza verbalnog radikalizma Janeza Drnovšeka. Ipak, ne treba olako smetnuti s uma činjenicu da su u bliskoj prošlosti mnogi stavovi u vezi sa razrešenjem jugoslovenske krize testirani prvo u Sloveniji – javnim istupom nekog iz nomenklature – na šta su ko po tekućoj traci postajali sastavni deo evropske spoljne politike. To je fakat koji jako voli da istakne Dimitrije Rupel, pa je isto učinio u sinoćnom pismu, a sve povodom stava Janeza Drnovšeka „da je samostalnost Kosova jedina realna mogućnost za rešenje problema Kosova“.

Janez Drnovšek je varijaciju ove misli u poslednje dve nedelje ponovio nekoliko puta, najjasnije u razgovoru za „Vreme“ gde je govoreći „o konačnom rešenju“ precizirao da pod samostalnošću Kosova podrazumeva nezavisnu državu, pozivajući se na „stvarno stanje na terenu“. Uprkos signalima iz Rupelovog i Janšinog kabineta da „smiri konje“, Drnovšek je nameran da svoju viziju što brže sprovede u delo, pa iz dana u dan zaoštrava izjave; tako je u intervjuu za mariborsku „Večer“ rekao da je „faktičko stanje“ na Kosovu takvo da Kosovo uistinu već „jeste samostalno“, da tamo „nema srpske vojske ni policije“, jedino što „još uvek pričaju kako je to deo srpske teritorije“. Drnovšek je uveren da bi pregovori o statusu Kosova mogli da se završe „čak i ranije“ – pominjan je rok od šest meseci, kao i da agonija traje zato što „srpski političari svojoj javnosti ne smeju da otkriju karte“.

IZLET NA PREPAD: A onda je slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova uoči Drnovšekovog naprasnog odlaska na Kosovo objavilo da je „predsedniku savetovano da na put – ne ide“. Formalno, zato što na Kosovu u subotu nije bilo funkcionera koji bi bio u istom rangu sa predsednikom države. Drnovšek se uprkos tome obreo u Pokrajini, rukovao sa Ibrahimom Rugovom i nižim službenicima UNMIK-a te kao „privatno lice“ truckao drumovima obilazeći šaku srpskih manastira za koje je u svom planu u devet plus šest tačaka predvideo „specijalni status“. Drnovšekovi savetnici su po povratku uzalud demantovali tvrdnje da „predsednik u Gračanici nije izjavio“ ono što su proteklih dana zabeležili domaći mediji – da je Kosovo „de fakto“ samostalno. Drnovšek je pride u izjavi za komercijalni POP TV podsetio sunarodnjake da ima bezmalo moralni dug prema Kosovu jer je „pre 16 godina, tada kao predsednik Predsedništva SFRJ“ neuspešno pokušavao da pomiri Srbe i Albance, otkrivši nepoznatu činjenicu da je kao stručnjak po pitanju Kosova bio „uključen i u razgovore u Rambujeu 1999. godine“. Drnovšekov savetnik Ivo Vajgl drži mu odstupnicu braneći pravo „predsednika da se izjašnjava o važnim međunarodnim problemima“ i kritikujući rad slovenačkog MIP-a zato što se „OEBS u pogledu Kosova nije baš iskazao“.

Iako nema sumnje da se većina slovenačkih političara iz pozicije i opozicije intimno slaže sa stavovima šefa države o državnosti Kosova, Drnovšekova (ne)diplomatska inicijativa kod kuće prima sve teže udarce. Donedavni podsekretar Kofija Anana za politička pitanja dr Danilo Turk kritikovao je Drnovšeka i dodao da će, „pošto se smire strasti“, pregovori ionako ići po „već utečenom koloseku“, ocenivši nerealnom ideju da se pregovara o podeli Kosova, ali i ideju da bi Savet bezbednosti uspeo da jednostrano nametne rešenje jednoj strani – tačnije Srbiji.

Ni premijer Janez Janša nije ostao dužan Drnovšeku, obznanivši da predsednik svoj nacrt, ni prvi ni dopunski, nije spomenuo vladi niti drugim državnim telima, dok ministar spoljni posle poslednjeg ministarskog samita EU-a u Briselu izjavljuje da EU „zvanično ne podržava takvo soliranje“. Rupel je dodao da je „zabrinut“ jer se stiče utisak da je u Sloveniji nekakva strka oko Kosova, da je on svakako „protiv preticanja“ te da je takve stvari bolje raditi „otpozadi“, nikako javno. A kad Rupel lamentira zbog gubitka faktora iznenađenja, ispada da je Drnovšek službenom Beogradu učinio uslugu što se izlanuo o onome što se muti iza kulisa.

LIČNE AMBICIJE: Jasno da Drnovšek nije bio nameran pomagati službenom Beogradu, posebno kad je Kosovo po sredi. Jedan od uzroka za iznenadni diplomatski incident između zvanične Ljubljane i Beograda nesumnjivo leži u ličnim ambicijama slovenačkog predsednika. Jer jedan od retkih, zapravo najveći državnički i politički uspeh – sporazum Drnovšek–Račan iz 2001. godine kojim je trebalo da se skine s dnevnog reda nerešeno pitanje granice u Piranskom zalivu i na kopnu između Slovenije i Hrvatske – davno je neslavno propao, odbacio ga je hrvatski sabor. Pa Hrvatska sad komšije draži zahtevom da spor reše arbitražom. Poznato je i da Janez Drnovšek već dugo vodi bitku sa teškom bolešću, pa kad mu zemljaci otvoreno prebacuju što nije uspeo da reši pitanje granice sa susednom Hrvatskom, latio se udaljenog Kosova. U međuvremenu je javnosti namerio da predstavi mišljenje i o ptičjem gripu, a najavljeno je da će u decembru divaniti i o kloniranju… Sve same velike teme, globalne. Muka do muke po čovečanstvo. I eto Drnovšeka, ima predlog.

Ipak treba znati da Drnovšek nije enfant terrible trenutno samo u Srbiji, ni kod kuće nije blagosiljan jer je jedini podržao ideju o arbitraži u vezi sa granicom, ponovo pre neki dan, kad se neformalno šetao sa Mesićem po Zagorju, divaneći uz to malo i o Kosovu. Drnovšek je među retkima u Sloveniji koji je uzdržan prema politici uslovljavanja ulaska Hrvatske u EU – Piranskim zalivom, što je ideja koja nije strana većini Janšinih ministara. Poslovična usamljenost na političkom tronu i želja da se za života ovenča slavom državnika svetskog formata nije jedini razlog za Drnovšekovu formulu „9+6 = Kosovo država“. Političari u Sloveniji od raspada bivše SFRJ jednoglasni su u stavu da se Kosovu prizna samostalnost. U krugu slovenačkih pisaca i ponekog političara to se moglo čuti još šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

U SFRJ je Slovenija kosovske Albance usvojila kao ugroženu nacionalnu manjinu koja se tamo daleko bori za ljudska prava. Poistovećivanje je dostiglo vrhunac u doba kada se i Slovenija našla ugroženom pred galopom Miloševićeve „antibirokratske revolucije“, pa je za vakta Miloševića podrška Albancima na Kosovu bila čvršća od Triglava. Malo ko u Srbiji zna da je Drnovšek, na primer, još 1998. godine, tada na mestu slovenačkog premijera, u razgovoru za „Herald tribjun“ ocenio da je osamostaljenje Kosova legitiman cilj kosovskih Albanaca. Janez Janša, tadašnji vođa opozicije, predložio je „da Slovenija bude prva država na svetu koja će priznati nezavisnu Republiku Kosovo“. U to doba su posete Hašima Tačija Ljubljani bile redovne. Adem Demaći, tada politički predstavnik OVK-a, lečio se u Ljubljani tik pred NATO bombardovanje, a slovenačkim novinarima nije promaklo da je Janšina partija SDS finansirala uvežbavanje boraca OVK-a…

Od tad su se, naoko, mnoge stvari promenile. Slovenija je u Srbiji i Crnoj Gori jedan od najvećih investitora, a izjave slovenačkih diplomata u vezi sa Kosovom u poslednje vreme bile su diplomatski učtive. Finoća diplomatskih rukavica ne bi smela da rasprši iluzije o tvrdoći slovenačke politike u vezi sa Kosovom, što je najtransparentnije otkrio Janez Drnovšek svojim ni stranicu dugim tekstom. Predlozi su za sada bez posebnih komentara završili na Barosovom, Solaninom, Ananovom, itd. stolu. Pre nekoliko dana su uspešno predstavljeni državnom vrhu Austrije, uz piće u austrijskoj Koruškoj. Janez Drnovšek nameran je da isti koliko sutra predstavi mađarskom kolegi, takođe na neformalnoj čašici. Toliki napor da se izbriše činjenica da 28. juna 1989. godine nije odoleo da bude među retkim saveznim funkcionerima koji su iz prvog reda gledali Miloševićev helikopter kako se spušta na kosovsku ledinu. Predsednik Predsedništva SFRJ Janez Drnovšek nesumnjvo je i tada znao da je Miloševićeva politika prema Kosovu katastrofalna. Šesnaest godina kasnije ni 15 tačaka Drnovšekovog plana neće odagnati traumu što je slušao „voždov govor“ na godišnjicu Kosovske bitke. Slušao, i ništa učinio.