Mrtvi po potrebi

Nekadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman izračunao je 23.500 mrtvih, 57.500 nestalih vojnika i civila u Bosni i Hercegovini, i 13.500 poginulih i nestalih na teritoriji Hrvatske. Biljana Plavšić, bivša predsednica Republike Srpske, sada haška osuđenica, broj poginulih u BiH procenila je na 120.000; njen sugrađanin s druge strane nišana, Haris Silajdžić – 200.000 mrtvih. Za razliku od njih, Slobodan Milošević i njegov režim nikada se nisu potrudili da saopšte podatke o ukupnom broju žrtava. Možda zato što Srbija „nije učestvovala u ratu“, kao ni SR Jugoslavija. Posle NATO bombardovanja 1999, jedinom ratu u kome je SRJ zvanično učestvovala, Milošević saopštava da je poginulo 462 pripadnika vojske i 114 pripadnika MUP-a. Jugoslovenski zvaničnici zaokružili su ukupan broj poginulih – dakle, i civila – na 1500, ranjenih 5000.

Utvrđivanjem broja poginulih, nestalih i ranjenih bavile su se ili se i danas bave brojne nevladine organizacije (domaće i strane), komisije država bivše SFRJ, ali i međunarodne institucije čiji su rezultati često ocenjivani kao relevantniji od ostalih. Licitiranje s brojem žrtava rata, međutim, i dalje dovodi do potpune konfuzije.

VIŠE ILI MANJE MRTVIH: Direktor Beogradskog centra za ljudska prava dr Vojin Dimitrijević smatra da srpski zvaničnici nikada neće objaviti ni procenu ukupnog broja žrtava. „Živimo u društvu u kom je uticaj ljudi koji su vodili rat i onih koji ga glorifikuju još uvek jak“, kaže za „Vreme“ Vojin Dimitrijević. „To se najbolje vidi u slučaju Srebrenice. U Srbiji postoji težnja da se na neki način negira broj poginulih koji su utvrdile Ujedinjene nacije, a da se poveća broj Srba poginulih u upadima Nasera Orića.“ Prema Dimitrijeviću, broj žrtava se, zavisno od potrebe, povećava i smanjuje: „Broj se povećava zbog potrebe da se prikaže da su Srbi ili neki drugi narod izgubili više. Takvi podaci imaju cilj da dokažu kako Srbi imaju pravo da se svete zato što su podneli tolike žrtve. Međutim, ima i težnje za umanjenjem broja žrtava. Naime, prirodno je da onaj ko vodi rat ima potrebu da pokaže kako je taj rat bio ‘jeftiniji’ nego što se mislilo.“ Naš sagovornik navodi kao primer broj vojnika poginulih tokom NATO bombardovanja. On smatra da se taj broj očigledno umanjuje kako bi se pokazalo da je vojska SRJ prošla sa malo žrtava. S druge strane, ističe, ista računica ne može se preneti i na civile. Budući da su civili nevini, radi što efektnije ratne propagande njihov broj je u srazmeri sa veličinom nacionalne žrtve. „Razlog za umanjenje je i to što su žrtve posledica avanture Miloševićevog režima. Rat protiv najveće svetske vojne sile i za običnog čoveka je besmislen, a sve žrtve – nepotrebne“, smatra Dimitrijević.

Što se tiče ukupnog broja poginulih i nestalih vojnika iz Srbije u sukobima na teritoriji Slovenije, Hrvatske i BiH, u javnosti se pominje broj 2300. Njime su obuhvaćeni regruti JNA i pripadnici dobrovoljačkih jedinica Srpske radikalne stranke, Srpske garde Srpskog pokreta obnove, Belih orlova Dragoslava Bokana i Arkanove Srpske dobrovoljačke garde. Najviše njih, gotovo polovina, život je izgubio na vukovarskom ratištu. S tim podatkom najveći broj stručnjaka se slaže.

Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo, u razgovoru za „Vreme“ objašnjava teškoće utvrđivanja broja vojnih žrtava činjenicom da se rat nije vodio na teritoriji SRJ, a svi pripadnici JNA nakon maja 1992. godine – kada su Slovenija, Hrvatska i BiH već bile međunarodno priznate – bili su u obavezi da se povuku s teritorija drugih država. „Ono što postoji u državnim organima – u vojsci i policiji – jesu podaci koji nikada neće biti objavljeni zato što sadrže informacije o počiniocima zločina, a najveći broj počinilaca zločina jesu pripadnici policije, vojske i raznih specijalnih jedinica koje je država angažovala. Nažalost, nisu se potrudili da daju ni podatke o žrtvama.“ Nataša Kandić tvrdi da MUP ima podatke, ali da ih ni sa kim ne razmenjuje jer, kako kaže, u MUP-u ne postoji razumevanje za vrednost koja ne leži u stajanju u fioci, već u dokumentovanju slučajeva. Ona navodi da su se tokom godina pojavljivale Crna i Bela knjiga i Knjiga terora, ali da, s obzirom na političke kvalifikacije u njima, autentičnost podataka mora da se proverava. Svoju tvrdnju o postojanju podataka Nataša Kandić obrazlaže onim što se primećuje na suđenju Slobodanu Miloševiću – dobrom organizovanošću njegovog pravnog tima koji, po mišljenju Nataše Kandić, angažuje vojsku, policiju, kosovske organe državne bezbednosti i policijske stanice kako bi prikupio podatke. Naša sagovornica podseća i na priču da je vojna dokumentacija uništena tokom NATO bombardovanja; ukoliko je to slučaj, mogla je biti i namerno uništena, jer svako ko vodi računa zna šta može biti legitimni cilj i sklanja svu dokumentaciju koja predstavlja osnov istorijskog sećanja jednog društva.

MAPA ETNIČKOG ĆIŠĆENJA: „Postoje građani koji su prema evidenciji jedne države nestali, nakon toga proglašeni mrtvim ili emigrantima, a u stvari se našli u drugoj državi. Postoji i jedan broj emigranata koji živi u svetu, iako o tome ne postoji zvanična evidencija. Problemi utvrđivanja broja žrtava rata mogli su da budu rešeni da je popis u svim republikama bivše SFRJ bio sinhronizovan, ali se to nije dogodilo“, kaže za „Vreme“ bivši direktor saveznog Zavoda za statistiku, sada direktor Stratedžik marketinga, Srđan Bogosavljević. U svakoj od članica bivše SFRJ popis stanovništva trebalo je da bude održan 2001. Međutim, u Srbiji i Hrvatskoj održani su – u različito vreme – 2002. godine, u Makedoniji i Crnoj Gori 2003, dok BiH i Kosovo još nisu obavili popis. Uz to, na Kosovu nije održan popis ni 1991. Bogosavljević smatra da mehanizam pravljenja spiska žrtava rata praktično ne postoji, i da se eventualno može napraviti samo velikom i zajedničkom akcijom svih država koje su učestvovale u ratu i koje bi u tom slučaju morale da prave popise. „Postoji nekoliko organizacija koje rade na tome. U Bosni, Srbiji i Hrvatskoj su dobro organizovani. Postoje njihovi spiskovi, ali oni, po logici stvari, prikazuju daleko manji broj žrtava od pravog.“

Kako je za „Vreme“ objasnio Radivoje Simović, predsednik Unije udruženja roditelja i porodica uhapšenih, zarobljenih i nestalih lica, podaci o broju nestalih koje daje Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK), mada se uzimaju kao najrelevantniji, ipak nisu tačni. Kao razlog objašnjava pravilo MKCK-a da nestalu osobu može da prijavi samo najuži član porodice, a tokom rata česti su bili slučajevi da čitava porodica strada, i nema nikog da prijavi njihov nestanak.

ŠTA KAŽE STATISTIKA: Srđan Bogosavljević objašnjava zašto smatra da su neki podaci o broju žrtava rata preuveličani. „Ako uzmete da je rat trajao 1000 dana, onda ukupan broj poginulih podelite sa hiljadu. Kada se govori o stotinama hiljada žrtava rata, bez obzira na nacionalnost – a pominju se brojke od 250.000 do 400.000 – znači da je dnevno ginulo između 250 i 450 osoba. Čak ni u Srebrenici nije ginulo toliko ljudi, već oko 100 dnevno. Srebrenički dani bili su najgori po broju žrtava, a svaki put kada je u jednom danu toliki broj ljudi poginuo, dan bi se pamtio. Hiljadu dana ovog rata govori o stotini hiljada mrtvih, i nemoguće je doći do bilo kakvog dokaza o broju koji prevazilazi 120.000.“ Prema podacima Zdravstvene komisije BiH, tokom sukoba 1992–1995. poginulo je ili nestalo 97.000 Srba, 28.400 Hrvata i 140.800 Muslimana; statistički proizlazi da je dnevno ginulo 19 Hrvata, 67 Srba i 97 Muslimana – ukupno 183.

„U jednom trenutku su iz Bosne došli podaci o broju poginulih i izbeglih građana. Kada se te dve cifre ukrste sa podacima, ispada da je BiH imala 1.500.000 stanovnika više nego što ih je stvarno imala“, kaže Srđan Bogosavljević. „Zašto na Kosovu navodno živi 2.500.000 Albanaca, a da ih stvarno ne može biti više od 1.700.000 ili 1.800.000? Zato što se u izračunavanju uzima populaciona dinamika iz 1971. i 1981. To je vrednost priraštaja iz tog perioda, ali ona više ne postoji. Takođe, u svrhu procene broja stanovnika Kosova uzima se kao podatak school enrolment rate – broj dece upisane u škole – na osnovu čega se procenjuje kolika je porodica. Sve su to kilave procene“, tvrdi Bogosavljević, dodajući da su moguće greške u statističkim podacima i u miru. „Ako se uzme podatak o broju Srba na Kosovu iz 1991, sadašnji broj i broj izbeglih, nikako se cifre neće slagati.“

Zavod za statistiku Bosne i Hercegovine često objavljuje podatke o broju stanovništva. Međutim, one se takođe ne mogu uzeti kao parametar za izračunavanje gubitaka među stanovništvom. Bogosavljević kaže da se one prave „štapom i kanapom“, tako što se konstatuje stanje u poslednjem popisu i ukrsti sa brojem umrlih, rođenih i imigracionim podacima. Problem je u tome što građani nikada ne prijavljuju svoje iseljenje iz države. Upravo zato, kaže Bogosavljević, ni spisak žrtava po imenima ni statistički podaci na osnovu procene broja stanovnika ne mogu da budu pouzdani. Spiskovi sadrže daleko manji broj od stvarnog jer nisu sve osobe unete u njega. Oni daju donju granicu, a procene, opet, daleko prevazilaze gornju.

Dr Vojin Dimitrijević smatra da je problem brojanja i objavljivanja broja žrtava rata u vezi s činjenicom da u Srbiji to nije prvo pitanje na dnevnom redu zbog mnogih drugih nepoznanica i problema. „U pitanju je samo broj koji bi trebalo znati radi istine i istorije, ali on se ne sme upotrebiti u propagandne svrhe niti se na račun njega može dobiti neka nadoknada. Nikada se neće znati prava istina i uvek će biti preuveličavanja“, zaključuje Dimitrijević. Moguće, ali teško ostvarljivo rešenje bilo bi da svaka strana objavi svoje podatke o žrtvama, svojim i tuđim. Saldo tog zbrajanja, ukrštanja i upoređivanja valjalo bi odmeriti u odnosu na ciljeve ovdašnjih ratova. Nema sumnje da se uknjižiti može samo – gubitak.