Mramor, kamen i železo

Od našeg dopisnika iz Brisela

Čak i za grad sasvim oguglao na važne skupove, Briselski forum koji svakog proleća organizuje nemački Maršalov fond u Sjedinjenim Američkim Državama, najveća organizacija posvećena evroatlantskim integracijama, predstavlja događaj od prvorazrednog značaja. Prošlog vikenda, u luksuznom hotelu Konrad u aveniji Luiz, okupila se impresivna grupa evropskih i američkih zvaničnika da bi razmenili mišljenja o trenutnom stanju transatlantskih odnosa. I dok su Evropljani nastupili u najjačem sastavu, uključujući predsednika Komisije Manuela Baroza, predsedavajućeg Savetu Hermana van Rompeja i visoku predstavnicu Ketrin Ešton, većinu učesnika sa one strane Atlantika činili su bivši funkcioneri, poput Medlin Olbrajt ili Nikolasa Barnsa, a najviše rangirani predstavnik Obamine administracije bio je Filip Gordon, pomoćnik Hilari Klinton za evroazijska pitanja.

Ova asimetrija odrazila je dijagnozu oko koje su se, odmah posle pozdravnih govora i podsećanja na istorijske veze, svi složili: Evropa i Amerika se sve više udaljavaju, a Stari kontinent više ni ekonomski ni bezbednosno nije prioritet za Vašington. Nade da će novi predsednik u Beloj kući resetovati narušene odnose pokazale su se kao neosnovane: Obama je ranije ove godine odlučio da ne dođe na redovni američko-evropski samit u Portugalu, dok se na forumu u Briselu nije pojavio niko iz njegovog užeg kruga. I dok su se evropski domaćini utrkivali u isticanju važnosti prekookeanskih veza, američki gosti su, na momente prilično grubo, kritikovali evropsku mlitavost u ratnom angažmanu u Avganistanu, nedoslednu politiku prema Rusiji i Kini, i opšti nedostatak konsenzusa o bilo čemu. „Kako očekujete da budete velesila ako trideset godina ne možete da rešite kiparski problem?“, pitao je Nikolas Barns, bivši državni podsekretar, i ocenio da NATO „posustaje“ zahvaljujući evropskoj pasivnosti, dok je odnose sa Evropom bez uvijanja nazvao „plitkim“ i „šupljim“.

Domaćini su na ove primedbe odgovarali pomalo snebivljivo, kompenzujući nedostatak argumenata obiljem fraza. Barozo je govorio o potrebi za „novim atlanticizmom“, mada ni njemu izgleda nije bilo jasno šta pod tim podrazumeva, Van Rompej o klimatskim promenama kao izazovu, dok se Ketrin Ešton na svečanom otvaranju stidljivo smestila u sedmi red, i jedva izgovorila poneku reč. Verovatno najprecizniju ocenu trenutnog stanja dao je Stiven Erlanger iz „Njujork tajmsa“, koji je konstatovao da „SAD više ne vide Evropu kao problem, ali ni kao pomoć u rešavanju svojih problema“.

UGALJ I ČELIK: Ovo je bila pozornica koju su, pomalo neočekivano, izabrali predsednik Srbije Boris Tadić i njegov hrvatski kolega Ivo Josipović da pred evropskim i američkim svedocima demonstriraju novoskovano prijateljstvo. Da Tadićev bojkot balkanskog samita u Sloveniji nije prouzrokovao štetu u Briselu videlo se odmah po njegovom dolasku, gde je već prve večeri nasamo razgovarao sa Ketrin Ešton, a sutra izjutra i sa Van Rompejom. Značaj koji su organizatori pridali dvojici predsednika video se i po tome što je tokom svečane večere Van Rompej postavio Josipovića i Tadića tik uz sebe, sa desne i leve strane, dok je za istim stolom, tačno preko puta njih, bila Medlin Olbrajt. Slovenački premijer Borut Pahor pojavio se samo na otvaranju foruma i nestao, izbegavši susret sa dvojicom predsednika.

Kad je o Balkanu reč, centralni događaj bio je panel održan drugog dana foruma, na kome su osim Josipovića i Tadića učestvovali komesar za proširenje Štefan Fule i Džordž Vojinovič, senator iz Ohaja. Tokom jednosatnog razgovora, dva predsednika su se nadopunjavala u izlivima međusobnog prijateljstva i privrženosti evropskim integracijama. Josipović je svečano obećao da Hrvatska, kada se učlani u EU, neće blokirati Srbiju na način na koji je Sloveniju blokirala Hrvatska; Tadić je rekao da će „uspeh Hrvatske biti i naš uspeh, kao i uspeh čitavog regiona“. Pored toga, najavio je da će Srbija i Hrvatska, uz pomoć svojih suseda, od sada nastupati kao „izvoznici stabilnosti“, umesto da istu, kao do sada, uvoze.

Možda najzanimljivije pitanje na panelu postavila je iz publike Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost. Ona je podsetila da je Evropska unija nastala iz Komisije za ugalj i čelik, koju su 1950. osnovale Francuska i Nemačka, da bi zatim pitala predsednike „Šta su ugalj i čelik srpsko-hrvatske saradnje, šta ćete konkretno uneti u Evropu?“ Nažalost, predsednici nisu imali spreman odgovor: Tadić je rekao da je to Balkan integrisan u EU, dok je Josipović odgovorio da su ljudi, a ne sirovine, osnova novog partnerstva.

BOLNE TAČKE: Moglo bi biti značajno što na forumu jedva da je bilo reči o dva trenutno najakutnija problema na Balkanu: Kosovu i Bosni. Tadić je, naravno, u izjavama za štampu uredno ponavljao da Srbija neće priznati Kosovo, ni eksplicitno ni implicitno, ali je takođe rekao i da želi da vidi sve narode Balkana, uključujući i sve narode Kosova, uključene u EU. Sem toga je najavio da će uskoro posetiti Albaniju, ali ako se to izuzme, reklo bi se da Kosovo ovoga puta jednostavno nije bilo na dnevnom redu.

Zato se na forumu i te kako pričalo o pogoršanoj političkoj situaciji u Bosni, koja iz briselske perspektive izaziva najviše zabrinutosti. Oba predsednika bila su suočena sa zahtevima Evropljana i Amerikanaca da učine napor da se prevaziđe postojeća blokada između Sarajeva i Banjaluke, ali čini se da niko nema ideju šta bi konkretno trebalo preduzeti. Tadić je sagovornike podsetio da su se pre dvadesetak godina predsednici Srbije i Hrvatske sastajali u Karađorđevu kako bi komadali Bosnu, dok on i Josipović žele da podrže njen integritet. I jedan i drugi su podvukli da će podržati svaki dogovor tri konstitutivna naroda, ali su se ogradili od ideje o spolja nametnutom rešenju.

Ostaje da se vidi da li će na evropsko-balkanskom samitu, koji će se u junu održati u Sarajevu, doći do nekog napretka. Izgledi za to su mršavi, jer je žestoka i prljava izborna kampanja u Bosni uveliko počela (izbori su u novembru), a to nije atmosfera pogodna za bilo kakav dogovor. Zanimljivo je, takođe, da niko od bosanskih političara nije našao za shodno da se pojavi na forumu i da se uključi u diskusiju.

Sve u svemu, čini se da su srpski i hrvatski predsednik ostavili vrlo dobar utisak na domaćine, i da je najava tešnje saradnje blagonaklono primljena u Briselu. Ostaje samo još da se ta forma, u nedostatku uglja i čelika, popuni odgovarajućim sadržajem. Jedan od zapadnih posmatrača sugerisao je da bi predsednici prošli još bolje da su u Brisel, umesto lepih reči, došli sa najavom da ponovo počinje proizvodnja tenka M-84, najuspešnijeg srpsko-hrvatskog proizvoda svih vremena. „Zaslužili su tapšanje po ramenu“, rekao je, „ali ovako bi dobili ovacije.“

Uvećana (foto: Beta)