Početkom marta 1990. jedno ubistvo u noćnom klubu u Beogradu pokrenulo je niz događaja koji sada kulminiraju u izvesnoj prvostepenoj presudi belgijskog suda. Tada je slučaj bio tumačen kao lokalni obračun službi bezbednosti i policije; danas ponovo otvara priču o Udbinim likvidatorima u inostranstvu
Tada, u rano proleće 1990. godine, za Envera Hadrija, emigranta sa Kosova i lidera jedne relativno nepoznate organizacije za zaštitu ljudskih prava u Belgiji, u Beogradu niko nije ni znao – osim nadležnih lica iz Savezne Udbe po liniji JNE, to jest „jugoslovenske neprijateljske emigracije“, u žargonu Državne bezbednosti. Enver Hadri bio je februara 1990. ubijen preciznim hicem iz automobila u automobil u izvesnom briselskom kvartu; ostao je na mestu mrtav. Bio je to – gotovo sasvim izvesno – poslednji atentat Udbe od 1945. do 1990, kada su se stvari korenito izmenile. Koliko ih je do tada bilo, niko ne zna i neće nikada doznati, pa nećemo nagađati. A da ih je bilo – bilo je.
NEPRIJATNO IZNENAĐENJE: E, sad: odakle tu notorni noćni klub „Nana“ na Senjaku i kakve to veze ima sa Briselom? Ima. Nedugo posle ovde uglavnom neprimećenog ubistva Envera Hadrija, u tom noćnom klubu ubijen je u nerazjašnjenim okolnostima izvesni Andrija Lakonić, mlad dečko. Navodno je kasno noću došlo do nekog koškanja, reč po reč, između prisutne ekipe koju ne bismo savetovali za večernje društvo, pa je opaljeno nekoliko hitaca iz dva pištolja: jedan Walther PPK i jedan američki revolverčić American Arms kalibra .22 LR, oružje naizgled naivno, ali veoma smrtonosno. Noćni klub bio je pun, tarapana velika, a na podu je ostao da leži Andrija Lakonić, mrtav.
Policija je uredovala, da bi posle ispalo da stvar nije tako jednostavna, što će se ispostaviti u jesen 1990. tokom suđenja za to ubistvo. Ali, idemo redom: iz nekog razloga o tome je iste noći obavešten tadašnji inspektor za maloletnike u GSUP-u Beograd, Miroslav Bižić, koji se odmah uputio u stan pokojnog Lakonića, koga je – ispostaviće se kasnije – imao „na vezi“, da bi ga posle preporučio Službi državne bezbednosti Saveznog SUP-a, Trećoj upravi (valjda) za JNE, koja će Lakonića angažovati za razna posla u inostranstvu. U Lakonićevom stanu, Bižić se – pričao je kasnije – neprijatno iznenadio (ako nije lagao): našao je „nekoliko pasoša“, svi autentični, dakle nisu bili falsifikovani, sa Lakonićevom slikom i različitim imenima. Bižić ih je uzeo i odneo; ne znamo kome, ali je stvar iscurila uskoro u javnost.
Za ubistvo Lakonića bio je osumnjičen, pritvoren i kasnije optužen Darko Ašanin, poznati beogradski gangster koji se nije opirao hapšenju i ostao hladnokrvan sve vreme, tvrdeći da je nevin. Ta dva vatrena oružja nađena na podu noćnog kluba „Nana“ nisu mogla da budu pouzdano pripisana nikome. Optužnica se zasnivala na donekle konfuznim izjavama svedoka. Oktobra meseca 1990. Darko Ašanin oslobođen je optužbe da je ubio Andriju Lakonića, pušten je, a presuda je bila potvrđena u prizivu. Uzgred, Darko Ašanin poginuo je posle nekoliko godina u restoranu koji je držao u Drajzerovoj ulici, u zgradi Legata Rodoljuba Čolakovića; počinilac nepoznat.
U trenutku oslobađajuće presude ceo Beograd (to jest oni koji znaju) znao je da je Andriju Lakonića te noći ubio Veselin Vesko Vukotić, još jedan iz ekipe Saveznog SUP, koji je odmah pobegao preko granice u ceo svet. Ti delikatni detalji nikada nisu došli do suda, a i zašto bi? Pa, ipak je državna stvar bila u pitanju.
ŠTA JE KRENULO NAOPAKO: Ideja se pojavila kao jasna: Ašanin će odsedeti nešto pritvora, biće oslobođen (i verovatno za to nagrađen određenim povlasticama koje su se kasnije mogle videti u njegovim poslovima i životnom stilu), pravi ubica nestaće netragom, a poslovi Udbe neće biti „dekonspirisani“ (otkriveni, što je najveći greh kod njih). Sve u redu i niko nimalo pametniji.
foto: miha fras…Stane Dolanc
E, pa ispalo je drugačije, na opšte iznenađenje policije i Udbe. Tu sad ulazimo u krajnje osetljivo područje uzajamnih odnosa tri policijsko-bezbednosne agencije tada još postojeće (mada jedva) SFR Jugoslavije. Naime, već nekoliko godina trajala je potmula i podzemna napetost između GSUP-a Beograda i Saveznog SUP-a s jedne i MUP-a Srbije (tada još RSUP) oko angažovanja beogradskih kriminalaca za „inostrane poslove“ savezne Udbe. Ta, ispostavilo se štetna, praksa vezuje se za Staneta Dolanca, koji početkom osamdesetih postaje savezni sekretar za unutrašnje poslove i najmoćniji čovek u zemlji posle Titove smrti. Prvi javni signal (tajnih je bilo i znatno ranije) bilo je hapšenje Željka Ražnatovića Arkana, novembra 1983, kada je ustrelio i ranio dva milicionara 10. stanice (Palilula) u Ulici 27. marta, koji su – neobavešteni kakvi su bili – hteli da mu postave zasedu u majčinom stanu. Na ulici gde ga je presrela dežurna patrola GSUP-a Arkan je pokazao legitimaciju SSUP-a. Pušten je ubrzo i – nikom ništa. Kasnije, na suđenju zbog nanošenja povrede jednom licu, Arkan će, na užas javnog tužioca, pokazati dokumenta o kreditu koji je uzeo od SSUP za čuvenu vilu u Sokobanjskoj. Tada je već ceo Beograd znao da je Arkan Dolancov čovek. Praksa unajmljivanja (danas bi se reklo outsourcing) kriminalaca za Udbina posla nastavila se i tu ima dugi niz primera u koje sada ne možemo da ulazimo. Jedan od njih su, međutim, akteri ubistva u noćnom klubu „Nana“. Za Darka Ašanina ne znamo je li se ili nije angažovao po toj liniji – osim dogovora za sedenje u pritvoru. Andrija Lakonić jeste, kao i Veselin Vukotić; Belgija tvrdi da se angažovao i Andrija Drašković; Božidar Spasić, ovdašnji omiljeni estradni udbaš očito jeste, kao i Miroslav Bižić.
Bilo kako bilo, MUP Srbije iskoristio je ubistvo u „Nani“ da prekine vezu Savezne Udbe i beogradske policije koja se odvijala izvan njihove kontrole. Kao žrtve su pali Bižić (otpušten) i Boža Spasić (takođe); par poštenih policajaca (Miroslav Gojković i još neki) bili su kolateralna šteta. GSUP Beograda postao je do kraja vlasništvo MUP-a Srbije; Savezni SUP nije dugo potrajao ionako. Sve je bilo u najboljem redu: Ašanin na slobodi, Vesko Vukotić u belom svetu, Andrija Lakonić mrtav i ne priča okolo o svojim podvizima u Belgiji, zbog čega je – takvo je opšte uverenje bilo – i bio ubijen u „Nani“. Uglavnom Enver Hadri bio je mrtav, što u opštoj tarapani jedva da je bilo primećeno, mada je to ubistvo bilo okidač za sve dalje događaje. Jedan od tih događaja bilo je i nikada rasvetljeno ubistvo Miroslava Bižića, tada privatnog detektiva, na stepeništu Merkatora na Novom Beogradu 1996: automat sa prigušivačem.
foto: betaphotoZBOG ORGANIZACIJE UBISTVA STJEPANA ĐUREKOVIĆA IZRUČENI NEMAČKOJ: Zdravko Mustač…
Sada su Belgijanci prvostepeno na doživotni zatvor osudili Spasića, Vukotića i Draškovića, a za ubistvo Envera Hadrija. Spasića za organizaciju, a Vukotića za direktno izvršenje; Draškovića valjda za pomaganje, ali tu treba sačekati pisano obrazloženje presude. Tako se još jednom desilo da se prošlost osvrne i ugrize vas za dupe, kao što se desilo Zdravku Mustaču (poslednjem načelniku Savezne Udbe, a ne hrvatske, kako se ovde uporno tvrdi) i Josipu Perkoviću, poslednjem načelniku hrvatske Udbe, a kasnijem najbližem saradniku Franje Tuđmana, zbog ubistva emigranta Stjepana Đurekovića 1984. u Nemačkoj: obojica su dobili doživotni zatvor, prvostepenom presudom, čekaju apelaciju. Svi računi stignu na naplatu, kazaće vam svaki konobar, pre ili kasnije. Nemci su Mustača i Perkovića sačekali, još od 1984, jer je ubijeni Đureković ipak bio agent nemačke obaveštajne službe BND (Bundesnachrichtendienst), a takve nije lepo ubijati na nemačkoj teritoriji; neposredni počinioci nisu nikada identifikovani, ali pomagač (Krunoslav Prates, agent Udbe) i organizatori jesu. Belgijanci takođe ne vole kad se na njihovoj teritoriju ubije čovek sa političkim azilom. Ozbiljne države i inače ne vole kada tuđe službe ubijaju na njihovoj teritoriji, niti se to smatra za pristojno ponašanje. Na to je bilo upozoravano više puta, ali ovi naši novokomponovani udbaši iz ekipe Staneta Dolanca nisu marili; on je mrtav, ali njih i dalje jure. Tako im i treba kad su angažovali amatere: neka Zorica je 1984. u Frankfurtu u krevetu upucala svog švalera, kosovskog emigranta Zenelaja i bila uhvaćena; angažovali su je generalni konzul i konzul SFRJ, hvala lepo (obojica proterana iz SR Nemačke), a Zenelaj je preživeo kao invalid.
foto: fonet…i Josip Perković
U svakom slučaju, ubistvo Envera Hadrija može se smatrati poslednjom avanturom poblesavele savezne Udbe, štogod sada Boža Spasić pričao, a pričao je i suviše za sopstveno zdravlje. Kada iz Belgije stigne pravosnažna presuda, neka se njih trojica presaberu i vide gde su. Vesko Vukotić i Andrija Drašković su ionako u nevolji: Vesko da je ubio nekog pomorskog kapetana u Prčnju, pa nikako da ga izruče Crnoj Gori; Andrija je odsedeo zbog ubistva onog Plećića u Knez Mihailovoj. Boža Spasić daje izjave na sve teme. A naša će se vlada naći u neprilici ako ova briselska presuda bude potvrđena.
Karate Bob
Holandske kolege javljaju ovih dana da je u Amsterdamu u bolnici preminuo Slobodan Mitrić (od oca Radoja, rođen 1. marta 1948, u Vojvodini), zvani Karate Bob, koloritna ličnost iz obaveštajnog polusveta. Nađen je kao klošar na ulici, ali nije preživeo.
Taj Karate Bob tvrdio je za sebe da je bio „plaćeni likvidator Udbe“, da je bio instruktor borilačkih veština u Udbi, tajnim službama Nemačke i Švajcarske, norveške Kraljevske garde, norveškog karate tima; da su 1971. CIA i britanski MI6 snimili o njemu „karate film“. Pričao je i da je 1971. „razoružao“ hrvatskog emigranta Tomislava Rebrinu (taj je kasnije „posudio“ avion kojim su atentatori na ambasadora Rolovića, Barišić i Brajković, otmicom i uzimanjem talaca oslobođeni iz Švedske). Tvrdio je da je 1973. dobio naređenje Udbe da ubije Vladu Dapčevića, informbirovca u izgnanstvu u Belgiji, ali da ga je odbio i zatražio azil u Holandiji. Vladu Dapčevića oteli su nešto kasnije u Bukureštu agenti Udbe u saradnji sa Sekuritate i prebacili u Beograd, gde je dobio dugogodišnju robiju. Tom prilikom poginuo je jedan njegov telohranitelj. U Holandiji je 25. decembra 1973. Mitrić ubio tri lica, jugoslovenske gastarbajtere i ranio jednu ženu. Tvrdio je da su to agenti Udbe koji su ga navodno dan ranije napali. Odležao je osam godina u Sheveningenu (svega osam za tri ubistva…) i kasnije se marginalizovao. Holandska štampa je od njegove smrti napravila popriličnu senzaciju, valjda u nedostatku boljeg.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Po Ugovoru koji su na Vidovdan ove godine potpisali partijarh Porfirije i Đuro Macut, Vlada je SPC odobrila 763.100.000 dinara. Crkvi je odmah uplaćeno 234.800.000 dinara, a ostatak bi trebalo da bude isplaćen do kraja novembra 2026. godine. Dokument do koga je došlo “Vreme” pokazuje da je ovaj novac – dakle oko 6,5 miliona evra – namenjen za izradu novog mozika veličine 2315,33 kvadratnih metara. Nije jasno o kom se mozaiku radi jer je uređenje enterijera završeno 2020. godine. Alarm javnosti uključile su dve činjenice: javni novac uplaćen je na jedan od računa koje SPC ima u “Alta banci”, a drugo je sumnja da je novac u gotovini iznet iz Srbije i predat izvesnim partnerima u Moskvi. Kao izvšilac se pominje Dejan Nakić, a prema brojnim izvorima “Vremena” iz SPC, on je od ranije pominjan po raznim kontroverzama povezanim sa poslovanjem Crkve
Šta nova vlast može da radi sa ljudima iz sistema bezbednosti koji su prihvatili da u ime jednog režima vode specijalni, hibridni rat protiv većine svojih građana? Šta da radimo sa ljudima koji su prihvatili takva pravila igre? Moramo da se oslobodimo tereta koji predstavljaju, jer oni nisu sposobni da rade svoj posao. Ne, to nije odmazda. Studentski pokret je od početka insistirao na tome da se uredi državni sistem, a to podrazumeva i vrlo radikalne mere u bezbednosnom sistemu, gde sede ljudi koji su godinama dobijali velike plate da bi pratili i šikanirali protivnike vlasti. Oni moraju da odu iz službe. Ako su svi takvi, svi moraju da odu
Pozivi na “prijateljske razgovore”, optužbe za špijunažu, pokušaji vrbovanja, pretnje i praćenje. Doroteja Đenisijević i Lazar Mišić, studenti Poljoprivrednog fakulteta, govore za “Vreme” kako je izgledao njihov susret sa Bezbednosno-informativnom agencijom i šta je usledilo kada su odbili saradnju
Skrivena oprema u fakultetskom amfiteatru, špijunski softver u studentskom telefonu, nadziranje tužilaca i privatni razgovori na televiziji. Posle političke promene ostaje pitanje ko upravlja tim sistemom. Sudija Milimir Lukić traži ukidanje Bije, nezavisnu istragu i otvaranje dosijea. Predrag Petrović upozorava da bi Služba mogla da preživi i ovu promenu – preko novih saveznika
Iz dokumentacije u koju je BIRN imao uvid jasno je kako su postojali razlozi da Narodna banka Srbije (NBS) mnogo ranije uđe u detaljnu kontrolu rada Alta banke, a neki od rizika koje je kontrola centralne banke našla krajem oktobra 2026. postojali su i duže od godinu dana. Pitanje je zašto NBS nije reagovala ranije
Četvoro nezavisnih članova REM-a primer su istrajnosti i građanske odgovornosti. Rodoljub Šabić je, čak, po izlasku iz prostorija REM-a, posle izricanja kazne Informeru, doživeo da ga esenesovci vređaju, udaraju rukama i nogama. Ali i to će, uskoro, biti gotovo
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
ALTA imperija Davora Macure je presađeno srce korumpiranog režima Aleksandra Vučića koji je poražen na izborima 25. oktobra. Iz ALTA banke putevi vode direktno ka vrhu naprednjačke vlasti.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
