Moskovska bezbednosna konferencija

U Moskvi je održan 11. Međunarodni skup visokih predstavnika zaduženih za pitanja nacionalne bezbednosti kojem je, prema zvaničnim informacijama, prisustvovalo 112 delegacija iz 101 zemlje, iako ne postoji spisak zemalja učesnica. Kao i do sada, prisutne je na plenarnom zasedanju pozdravio predsednik Ruske Federacije Vladimir Vladimirovič Putin. U svom uvodnom govoru je naglasio važnost razgovora i razmene mišljenja o najaktuelnijim pitanjima koja danas predstavljaju opasnost za savremeni svet, kao što su međunarodni terorizam, ekstremizam, nezakonita trgovina oružjem i narkoticima, transnacionalni kriminal i nelegalna migracija, kao i pitanja prehrambene i informacione bezbednosti.

RUSIJA I SVET

Stanje u svetu u kojem postoje takve opasnosti, rekao je predsednik Rusije, povezano je sa dubokim nastojanjem pojedinih država i organizacija da sačuvaju svoju dominaciju, jačajući elemente fašizma i nacizma, namećući svoja pravila i u potpunosti ignorišući suverenitet, nacionalne interese i tradicije drugih država. Rusija je ubeđena da takvoj politici destrukcije, ucenjivanja i nelegitimnih sankcija postoji alternativa. Njena suština je u jačanju stabilnosti i mira u svetu, doslednom stvaranju sistema jedinstvene i nedeljive bezbednosti, i uslova za ekonomski, tehnološki i socijalni razvoj. Za to je potrebno da postoji koordinacija napora svih zemalja i zajednički rad zasnovan na principima uzajamnog poštovanja, partnerstva i poverenja. Putin je posebno istakao da Rusija visoko ceni to što ima mnogo partnera u raznim regionima i na raznim kontinentima, i iskreno čuva istorijski snažne, prijateljske i odnose od poverenja sa državama Azije, Afrike i Latinske Amerike.

U govoru su istaknuti osnovni momenti, pravci i prioriteti spoljne politike Rusije generalno i prema zemljama navedenih regiona. Zanimljivo je da predsednik Rusije nijednom reči nije pomenuo odnose sa zemljama i organizacijama Evrope i Severne Amerike, a nema informacija ni da su pozvane na ovaj skup. To govori da u novom istorijskom trenutku one ne spadaju u prioritet. Razumljivo je, Rusija je zbog napada na Ukrajinu izolovana u međunarodnim odnosima i očigledno je da traži pouzdane partnere sa zemljama drugih regiona. Navedeni prioriteti saradnje u borbi sa istaknutim pitanjima nisu prioriteti za sve prisutne, što ne znači da saradnja po tim pitanjima nije važna, ali jasno je da su to pitanja koja najviše interesuju samu Rusiju i njenu viziju saradnje u očuvanju bezbednosne strukture sveta.

GDE JE SRBIJA

Jedna učesnica foruma koja trenutno ima neke sopstvene prioritete jeste i Srbija, iako nije pomenuta ni kao predstavnica kontinenta, regiona ili u nekom drugom svojstvu. Srbiju je predstavljao Aleksandar Vulin, direktor BIA.

Učešće na nekoj važnoj konferenciji jeste strateško pitanje svake spoljne politike, pa i spoljne politike Srbije. Postavlja se, međutim, pitanje da li je učešće Srbije na ovoj konferenciji i u ovom trenutku bilo oportuno i da li će imati pozitivne ili negativne posledice po naš trenutni položaj, kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu.

Srbija se nalazi u procesu donošenja najvažnijih odluka vezanih za preuzete obaveze tokom proteklih 10 godina i realizacije prihvaćenih obaveza potpisanih onomad u Ohridu a vezanih za obostrano prihvatljivo rešavanje otvorenih pitanja granica Srbije sa Kosovom.

Pred rukovodstvom Srbije je takođe i donošenje odluke o uvođenju sankcija Rusiji, u skladu sa prihvaćenom potrebom koordinacije spoljne politike u procesu približavanja EU. Učešće na Moskovskoj bezbednosnoj konferenciji na kojoj se ne pominju Evropa, evrointegracije i drugi procesi za koje se navodno srpsko rukovodstvo opredelilo, može dovesti u pitanje evropski put Srbije i to sa ozbiljnim posledicama.

Ako je učešće Srbije trebalo da bude opomena EU ili SAD da Srbija uvek ima alternativu u vidu istorijski proverenog prijatelja tj. Rusije, trebalo bi se i posle toliko godina lutanja i donošenja pogrešnih i polupogrešnih poteza, koji nas sve više udaljavaju od preko potrebnog iskoraka ka reformama i razvoju, zapitati šta mi to radimo, kuda idemo i da li smo već jednom shvatili da se svet promenio, da su se politike pojedinih zemalja promenile i da je došlo vreme da uradimo ono što je za nas kao malu zemlju evropskog regiona prioritetno. Ili je to bio samo još jedan dnevnopolitički potez u pokušaju aktuelne vlasti da učvrsti svoju poziciju u trenutku kada se oseća ugroženom, koliko spolja toliko i iznutra.