U skladu sa inicijativom predsednika Srbije, dajemo skromni doprinos o temama iz bliže i dalje prošlosti koje bi trebalo prećutkivati. Idemo ni hronološki, ni logički, nego eto tako, kako nam padne na pamet, uz povremena obrazloženja, ako nekome nije baš odmah jasno
U jednom od svojih napada jevtine lukavosti, nedavno, Aleksandar Vučić – očajan zbog stalnih prizivanja prošlih događaja – predložio je da se uvede šestomesečni moratorijum na pominjanje nemilih događaja iz prošlosti. Šest meseci je premalo, naravno. Da je predložio šezdeset godina, bilo bi bolje – osim što ni ovo ne valja: ni šest meseci neće funkcionisati, kao što mu je već skrenuta pažnja sa raznih strana, ali naročito sa desne. Natuknuo je stidljivo (doduše) da aludira na srpsko-hrvatske odnose, čime je od jevtine ideje načinio glupu ideju.
Otišao je u Hrvatsku gde su ga dva dana za redom, po nekoliko puta dnevno podsećali na taj nesrećni glinski govor iz 1995. (o čemu dole). Moratorijum bi trebalo da ima i pristanak hrvatske strane da bi bio efikasan (ako je to – efikasnost, to jest – uopšte moguće), ali Vučić nije imao vremena da to sredi sa Kolindom i Plenkovićem, pa se našao tamo spuštenih gaća.
Ideja – jevtina kakva je – ipak zaslužuje pažnju. Vučić u žurbi nije imao kada da predloži teme koje nisu za pominjanje, pa ćemo pokušati da mu pomognemo, jadnom.
Dakle: koje bi teme iz bliže i dalje prošlosti trebalo prećutkivati? Idemo ni hronološki, ni logički, nego eto tako, kako nam padne na pamet, uz povremena obrazloženja, ako nekome nije baš odmah jasno:
Majski prevrat 1903;
1912. i 1999;
1914–1918;
Period 1918–1941 – naročito 1929. i Puniša Račić,
te Marsej 1934;
Period 1941–1945;
Jasenovac, Blajburg i ostalo;.
Draža, Nedić i Mita Ljotić;
Mile Budak, Stepinac, Pavelić i drugi;
Istorija Srpske radikalne stranke 1990–2008. sa naročitim osvrtima na „sto za jednog“ i na Glinski govor 1995, u kom nekoliko meseci pre nego što će ih Oluja zbrisati, Vučić Srbima u Glini objašnjava da će „Kordun i Banija zauvek ostati srpski“, što mu sada vešaju na nos svaki čas;
Vučićev paljanski period koji bolje da ostane nejasan i dalje;
Republika Srpska krajina i prateće pojave poput „Velike Srbije“ koju čas vidiš i čuješ, čas ne;
Vlada „Nacionalnog jedinstva“ 1998–2000. i ministarski portfelji u njoj;
Zakon o informisanju iz 1998. i Vučić kao ministar za informisanje;
Vojislav Šešelj;
Tomislav Nikolić;
Delikatni vremenski razmaci od osnivanja Srpske napredne stranke 2008. pa do pristupanja istoj Aleksandra Vučića i Aleksandra Martinovića;
Stiropor, vreće sa kradenim glasovima i štrajk „glađom i žeđom“ onoga za koga smo rekli da se ne pominje;
Predsednički mandat tog istog nepomenika i njegovi rezultati;
Brza pruga, 300 km/h, Beograd-Budimpešta;
Mubadala čipovi;
Beograd na vodi i tri milijarde dolara investicija;
Savamala i „kompletni idioti“ – policija na stranu, a optužnica za ubistvo pevačice Jelene Marjanović konačno je podignuta, pa Vučić više nema na šta da se vadi;
Slučaj pada helikoptera;
Žandarmerija i porodica;
Stefanović, Vulin, Gašić (ne dao Bog da vas oni brane, čuvaju i štite);
Vučević i Jovanov;
Razna obećanja, neproverive cifre, hvalisanja hrabrošću, „nemam problem“ i ostalo…
Moratorijum na sve ove teme bio bi dobrodošao – samo ako bi bio moguć, što nije. Vučić je pomislio da će možda začepiti usta kojekakvima koji bi, kao, trebalo da poslušaju njegov savet i ućute. Neće da ućute; štaviše pobesneće svi redom: Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Albanci i tutti quanti. On će njima moratorijume! Ima do kraja istorije ili do Strašnog suda, šta pre dođe, da lupetaju i podsećaju, da se vređaju i indigniraju, jer – za ovako postavljena pitanja odgovor po definiciji ne postoji; ta se pitanja postavljaju samo zato što su nerešiva.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
