Čini se da argumenti protiv kontracepcije, seksualnih sloboda i prenatalne dijagnostike odavno nisu bili luđi ni bizarniji nego što je to slučaj poslednjih meseci u Sjedinjenim Američkim Državama, u jeku republikanskih izbora za predsedničkog kandidata. Za sada vodi izjava kandidata Rika Santoruma, koji smatra da američke države treba da imaju pravo na potpunu zabranu upotrebe svih kontraceptivnih sredstava, uključujući i analni seks. Time je potvrdio staru teoriju da kada govore o kontracepciji i pravu na život, protivnici abortusa nemaju problem samo sa činjenicom da žene imaju pravo na prekid već postojeće trudnoće, već i sa drugom činjenicom – da ljudi imaju pravo na seksualni život po svom ukusu.
Od konzervativaca, naročito tvrdokornih, ovakva argumentacija nije neočekivana. Međutim, ubedljivo najkontroverzniji argument na temu abortusa nije došao iz konzervativnih krugova, već sasvim neočekivano, iz redova takozvane akademske levice. Dvoje bioetičara sa Univerziteta u Melburnu, oboje bivši saradnici Oksforda, Alberto Đubilini i Frančeska Minerva, objavili su 27. februara u renomiranom stručnom časopisu „Journal of Medical Ethics“ (izdanje „British Medical Journala“, časopisa sa jednim od najvećih indeksa citiranosti među stručnim publikacijama iz oblasti medicine), članak pod nazivom „Postporođajni abortus: Zašto bi beba trebalo da živi?“.
Minerva i Đubilini razvijaju argumentaciju prema kojoj je infanticid dopustiv u svim slučajevima u kojima je dopustiv i abortus, odnosno prema kojoj je infanticid dopustiv ako je abortus dopustiv. Članak koji je odmah po objavljivanju široko doživljen kao moralna odbrana čedomorstva, tvrdi da ni fetus ni tek rođena beba nemaju moralni status osobe, pri čemu osobu definišu kao „individuu koja je sposobna da svom postojanju pridaje vrednost takvu da oduzimanje postojanja predstavlja gubitak za nju“. Jednostavnije rečeno, ni fetus ni novorođenče nisu svesni svog postojanja, pa ono za njih nema nikakvu vrednost. Samim tim, prestanak postojanja za njih ne predstavlja gubitak, odnosno, štetu: „Da bi štete uopšte bilo, neophodno je da postoji neko ko bi tu štetu moga da oseti. Ako potencijalna osoba, kao što je fetus ili novorođenče, ne postane stvarna osoba, kao mi ili vi, onda nema ni stvarne ni potencijalne osobe koja može da bude oštećena, što znači da štete nema. Dakle, ako nas pitate da li bismo bili oštećeni da su roditelji odlučili da nas ubiju dok smo bili fetusi ili novorođenčad, naš odgovor je ‘ne’, jer bismo onda oštetili nekoga ko ne postoji.“
POTENCIJALNA PRAVA: Međutim, Minerva i Đubilini razvijaju argumentaciju dalje, u kontroverznom pravcu: sa druge strane, postojanje novorođenčeta ima nekakvu vrednost za druge koji imaju moralni status osoba. U većini slučajeva to je majka. Ako u određenim okolnostima postojanje fetusa ili novorođenčeta nanosi štetu majci (finansijsku, emotivnu, i sl.), kada je reč o fetusu, abortus je dopustiva opcija. „Interesi pravih osoba nadilaze interes jedva potencijalne osobe da postane prava. Ovo ne znači da interesi pravih ljudi uvek nadilaze prava budućih generacija. (…) Naš fokus je na pravu da se postane osoba, a ne na pravu da se živi nakon što je osoba već nastala. Drugim rečima, govorimo o jedinkama koje će možda postati osobe, a možda i neće, u zavisnosti od našeg izbora.“
Minerva i Đubilini dalje kažu da interesi pravih ljudi (roditelja, porodice, društva) da ostvare sopstvenu dobrobit nadilaze pravo jedinke da razvije potencijal. Dobrobit pravih ljudi ne sme biti ugrožena novim detetom koje zahteva energiju, novac i negu koju porodica možda ne može da obezbedi. Njih dvoje dalje zaoštravaju argumentaciju tvrdnjom da ovakva situacija može da bude predupređena blagovremenim abortusom, ali da ima slučajeva u kojima ovo nije moguće. Oni tvrde da ni mogućnost davanja deteta na usvajanje ne obara njihovu argumentaciju, jer svest o postojanju deteta kog se odrekla može da nanosi bol majci: „U takvim slučajevima, pošto ne-osobe nemaju moralno pravo na život, nema razloga da postporođajni abortus bude zabranjen“, zaključuju njih dvoje.
VERBALNA MANIPULACIJA: Kritike su, naizgled neočekivano, stigle upravo iz liberalnih, takozvanih pro–choice krugova. Komentator magazina „Slejt“, Vilijam Saletan, smatra da Minerva i Đubilini nisu u pravu jer samim činom porođaja prestaje da važi pretpostavka autonomije tela, koja je osnova svakog pro–choice argumenta. Drugim rečima, razlika između abortusa i čedomorstva je u tome što u slučaju abortusa žena koja je trudna donosi odluku koja se tiče njenog tela, nad kojim ima apsolutnu autonomiju. U slučaju infanticida, ovo jednostavno ne važi, kaže Saletan i dodaje da dvoje filozofa u svom radu mešaju pojmove moralnog i zakonskog statusa osobe. Doktor Trevor Stamers, šef katedre za medicinsku etiku na St Mary’s University College, osvrnuo se na upotrebu termina „postporođajni abortus“: „Taj izraz je verbalna manipulacija, a ne filozofija. Ako čedomorstvo nazovemo postporođajni abortus, onda je i abortus prenatalni infanticid.“
Ostatak kritičara uglavnom se osvrtao na problematičnu tvrdnju da novorođenče nema svest o šteti, pa samim tim nema ni štete: to što neko nema svest o sopstvenim pravima, u ovom slučaju pravu na život, ne može da opravda uskraćivanje tog prava. Dvoje bioetičara bi se ovde mogli odbraniti tvrdnjom da novorođenče nema moralni status osobe, pa se na njega ne može primeniti odrednica „neko“, ali srž kritike odnosi se na to da, čak i ako nema vrednost osobe, novorođenče ipak ima nekakvu vrednost koja ga razlikuje od fetusa. Problem je u tome što je granica prilično maglovita, pa je dilema ista kao kod određivanja zakonske granice za abortus. Gde god da je povučena, određivanje je zapravo uvek arbitrarno, no, i Minerva i
Đubilini u svom radu eksplicitno kažu da je abortus u ranom stadijumu trudnoće ipak najbolja opcija. Pošto ne kažu zašto to smatraju, očigledno je da podrazumevaju da se status fetusa, odnosno novorođenčeta, menja kroz stadijume razvoja.
Sudbina ovog članka specifična je jer se retko događa da neki akademski rad privuče reakciju široke javnosti. U ovom slučaju, stvar je otišla toliko daleko da je Frančeska Minerva dobijala pretnje smrću. Džulijan Savulesku, urednik časopisa „Journal of Medical Ethics“ i šef oksfordskog Centra za primenjenu etiku, izjavio je za britanski „Telegraf“ da su oni koji šalju preteće poruke autorima ove studije „fanatici koji ugrožavaju suštinske vrednosti liberalnog društva“. On je dodao da argumenti u prilog infanticidu koje su izneli Minerva i Đubilini nisu novi, te da je jedina novina koju su njih dvoje uveli to što su te argumente primenili na majčinske, odnosno porodične interese. Savulesku je na svom blogu napisao da prihvata činjenicu da se mnogi neće složiti sa njihovim argumentima, ali da cilj ovog časopisa „nije da prezentuje istinu ili da promoviše određena moralna gledišta, već da predstavi dobro obrazložene argumente zasnovane na široko prihvaćenim pretpostavkama“. U izjavi za „Telegraf“, on je dodao da je ova navodna debata pravi primer „veštičje etike“, kada grupa ljudi tvrdi da zna ko je veštica i želi da je nađe i spali: „To je jedna od najopasnijih ljudskih tendencija, ona dovodi do linča i genocida. Neki će radije nego da se raspravljaju i angažuju, odlučiti da ućutkuju ili, u krajnjoj liniji, ubijaju, na osnovu sopstvene moralne sigurnosti. To nije društvo u kom bi trebalo da živimo.“
