Moj do mojega i gori od gorega

Američki glumac Kevin Spejsi glumi pripovedača u filmu Dežurni krivci, koji je bio superpopularan ovde krajem devedesetih i jedan je od najrepriziranijih filmova na svim televizijskim stanicama. Priča o užasnom Kajzeru Sozeu, koga niko nije video, ali svi znaju da je glavni i da se njemu nije zameriti dobro se primila u zajednici koja obožava zavere i tajne.

Priča se da je čak na bioskopu u Banja luci pisalo „Ćopavi je ubica“, jer se time htelo da se sugeriše budućim gledaocima da ne nasedaju na priču glavnog naratora. Pored toga, u filmu postoji jedna rečenica koja je dobra ilustracija za opis zla: „Kajzer Soze može biti bilo ko“, kaže jedan od likova.

Da li je Tomislav Karadžić Tole, predsednik Fudbalskog saveza Srbije, zaista Kajzer Soze srpskog fudbala ili, ako to nije on, ko je taj koji pomera sve konce zla u ovom sportu u Srbiji?

U pomenutom filmu se pretpostavlja da je Soze mađarskog porekla, pa ako bismo se vodili tom analogijom Karadžić bi mogao da bude izjednačen sa ovim filmskim likom jer je maltene Mađar: gotovo je čitav život u Subotici, oženjen je Mađaricom, koja mu je u miraz i donela „prvobitni kapital“, a naša je poslovica da si tamo odakle ti je žena.

Ako napustimo ove površne analogije, ako skinemo slatki fil sa fudbalske lopte u Srbiji videćemo sav užas i gorčinu koja tu postoji: samo je u dve poslednje nedelje bilo skandala koliko u „normalnim“ društvima za dvadeset godina. Srpski se fudbal našao na prekretnici koja je povezana sa političkim balansom u državi: ili će se sa praksom kriminala radikalno prestati ili će talog štroke i siledžijstva zatrpati sve dobro što postoji u fudbalu u Srbiji.

IDEMO REDOM

Najpre smo videli da je Ivan Bogdanov, „zver iz Đenove“, bio na utakmici trećeg kola kvalifikacija za Ligu Evrope Černomorec – Crvena Zvezda u Odesi i da se tu malo makljao u grupi ostalih navijača Zvezde sa lokalnim redarima na stadionu. Tuča navijača sa redarima može da bude deo rutine i da se o tome i ne govori, ali moramo biti oprezni: čovek koji je postao sinonim srpskog huliganizma, bilo to opravdano ili ne, opušteno putuje sa klubom, policija Srbije ga uredno pušta da ide na utakmice uz sve najave da će najekstremniji navijači biti oštro sankcionisani, bla bla bla.

Niti se oglasio Tole Karadžić, niti Ivica Dačić, niti ministarka u ostavci Alisa Marić, niti prvi potpredsednik Aco Vučić. Time se samo još jednom pokazalo da ne postoji takozvani sistem ranog uzbunjivanja koji je nužan u oblastima kao što je ova, jer generiše previše nevolja za državu i društvo.

Nedelju iza toga obeležio je čudan događaj na stadionu Partizana kada je po završetku utakmice sa Ludogorecom u kvalifikacijama za Ligu šampiona Miloš Radisavljević Kimi, koga se vidi kao vođu navijačke grupe Alkatraz, bliske srpskoj policiji i BIA, uskočio sa tribine stadiona na atletsku stazu i skinuo kapitensku traku Marku Šćepoviću, koji je na mestu kapitena završio sticajem okolnosti. Slika na kojoj nabildovani čovek u majci i šortsu skida igraču nešto što je simbol važnosti u timu i klubu preplavila je društvene mreže i sutradan postala vest dana. Odmah su reagovali i iz uprave zakazavši konferenciju za medije na kojoj je govorio i sam Radisavljević, nedavno osuđen za učešće u grupi koja je palila beogradsku Bajrakli džamiju u martu 2004. godine. „Lice s poternice“ je sedelo sa igračem Partizana i objašnjavalo novinarima da je morao to da uradi jer ne može Šćepa da nosi traku dok ne pokaže na terenu da gine za klub.

Prema Radisavljeviću, Šćepović – iako „Partizanovo dete“ – nije zaslužio da nosi kapitensku traku, a sa tim se složio i igrač koji je objasnio da je ortak sa navijačima i da se ne boji Kimija i ostalih. U pozadini ovog bizarnog događaja koji je predstavljen i viđen kao dokaz da su huligani jači od države, stajalo je nezadovoljstvo drugih navijača Partizana jer je po njima Radisavljević osramotio klub. Jednostavno, da ima morala, on bi isto to uradio samo ne javno, tako da bi obraz kluba bio sačuvan. Ovako, podigao je nepotrebno prašinu, obrukao klub, isprljao kapitensku traku koju su „nosile legende kluba“ i uveo nas u novu rundu debate o tome šta da se uradi da se ove stvari više ne ponavljaju. Pored toga, Šćepović je mesecima unazad izložen napadima ovog dela Partizanovih navijača jer on formalno i nije igrač Partizana nego agencije menadžera Faljija Ramadanija, pa u slučaju odlaska iz kluba klub neće ništa zaraditi.

Kimi, kao i druge vođe bliske upravi, osećaju se kao vlasnici kluba i ne mogu takve stvari da tolerišu. Njih je dodatno osokolio razgovor sa Aleksandrom Vučićem pre nekoliko nedelja o čijim detaljima se ništa ne zna, ali je jasno da se Vučić nepotrebno uključio u nešto što mu nije posao, a samo zato da bi pokazao da ne voli samo Zvezdu.

Cirkusu se priključila i policija koja je uzela, nakon pritiska javnosti, da saslušava igrača i vođu Alkatraza ne bi li utvrdila da li postoje elementi koji bi „ukazali na postojanje dela za pokretanje krivičnog postupka“.

JOŠ SVINJARIJA I KARADŽIĆ

„Slučaj traka“ kao da je bio okidač za ovo čemu prisustvujemo poslednjih nedelju dana i što predstavlja ne samo letnju medijsku razbibrigu već i nagoveštaj da će u narednom periodu doći do neke rekompozicije u Fudbalskom savezu Srbije.

Pre nego uključimo Tomislava Karadžića u nastavak priče još detalj-dva: najpre, navijači Crvene zvezde napunili su Marakanu na revanšu protiv Černomoreca, bilo je više od 40.000 ljudi i pokazali su svoj uticaj kada su na poluvremenu toliko izvređali kapitena Nenada Milijaša da je nesrećnik u poluvremenu zamenjen zbog promašenog penala; na utakmici prvog kola Superlige Srbije u Ivanjici protiv Javora, zamenik kapitena Zvezde golman Boban Bajković skočio je na policiju koja je uhvatila navijača koji je bio uskočio na teren.

Videćemo da li će i zbog ovog „slučaja“ policija pokretati predistražne radnje…

Sad, Karadžić. Za sve vreme ovih „dešavanja“ fudbalska se organizacija nije oglašavala. Karadžić se slikao sa omladincima koji su osvojili prvenstvo Evrope i otišao u Bečiće da se kupa. On je iskrojio ligu kako je mislio da je najbolje, o čemu smo pisali u prošlom broju. Ta je liga je na startu donela skandal na utakmici Partizan – Novi Pazar, kada je tim iz Sandžaka došao sa 11 registrovanih igrača, jer mu je dozvoljeno da se takmiči, ali mu nije dozvoljeno da registruje sve igrače, pa se i takav herojski suprotstavio višestrukom šampionu koji je uz domaćinsku podršku sudija došao do pobede rezultatom 4:3. Novom Pazaru je isključen jedan igrač, Partizanu je dosuđen „čudan penal“ i u poslednjem minutu je priznat gol koji je postignut u „čudnim okolnostima“.

Igrači se nisu ni istuširali, a iz FK Crvena zvezda došlo je saopštenje da se ovakvi skandali više neće tolerisati i da je nemoguće nastaviti prvenstvo a da Karadžić i njegov tim i dalje vode srpski fudbal. Uprava kluba iz Ljutice Bogdana, ili neko iz uprave, reagovali su kako su jedino i mogli u ovim okolnostima: očevidno je da je sistem toliko pervertiran da se mora menjati od glave i da Karadžić sa svojim timom mora da položi račune i ode.

Tako to vide u Zvezdi, tako to vide i u drugim klubovima kojima Karadžić i ono što on predstavlja nisu „učinili“. Zvezdino saopštenje je pored toga i dokaz koliko je ovaj klub zapravo nemoćan i koliku dozu frustracije ta nemoć proizvodi.

KO KOGA ŠIŠA

Beskrajno su zanimljive reakcije na Zvezdino saopštenje. Iz Partizana je najpre govorio Branko Ružić, potpredsednik kluba i visoki funkcioner SPS-a, umirujućim tonom koji je trebalo da znači: polako, dogovorićemo se, ne treba galama, Karadžić je gotov, samo mirno. Pored toga, ovo Ružićevo smirivanje je začinjeno delimičnim omalovažavanjem Crvene zvezde i sve se pretvorilo u ono što smo poslednjih godinu dana gledali na relaciji Duško Vujošević – Nebojša Čović. Međusobna vređanja, omalovažavanja, pretnje, podsmevanje – to su elementi debate o budućnosti srpskog fudbala.

Reakcija uprave Zvezde proizvela je i reakciju Karadžića koji je rekao da ne razume o čemu je reč, ali da će Izvršni odbor sve da ispita ako bude neka prijava. To je bilo na početku. Onda je Karadžić pobesneo jer mu je postalo jasno da se ipak stvar neće tek tako završiti pa je uzvratio optužbama da je iza svega Čović i da uprava to nije odobrila. Kada je razumeo da je uprava to ipak odobrila, onda je rekao da mu je drugi Zvezdin potpredsednik Slaviša Kokeza pretio, a kada mu je ovaj hladnokrvno odgovorio da ima pravo na svoje mišljenje, Karadžić je razumeo da se sa njim ne treba kačiti i za sve je optužio Gorana Vesića, stalnog krivca, po Karadžiću, za sve loše u Srbiji.

Ponašanje Karadžića pokazuje da je on, makar privremeno, izgubio orijentaciju. On je čovek starog kova i njegov je položaj bio obezbeđen različitim uticajima: policijskim, preko donedavno prvog čoveka Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Svetislava Bate Đurovića, koji je čak vodio tajnu operaciju „Menadžer“, u kojoj je prisluškivao ljude za koje je ocenjeno da mogu biti pretnja ovakvom „fudbalskom sistemu“ (ovaj policajac je došao na tu funkciju sa mesta Komesara za bezbednost FSS); kriminalnim, preko svojih veza sa crnogorskim i drugim podzemljem koji su imali snažan uticaj na srpski fudbal i bezbednosno – informativnim, jer je „javna tajna“ da je u BIA, dok je na čelu bio Saša Vukadinović, postojalo posebno odeljenje koje se bavilo zaštitom Partizana, odnosno nekih delova Partizana. Karadžić je „preporodio“ klub za samo godinu dana, u sezoni 2007/2008. i obezbedio dominaciju u godinama nakon toga, a sam je zaseo na čelo Saveza posle podizanja optužnice protiv prvog predsednika Fudbalskog saveza Srbije Zvezdana Terzića.

SVE NAJGORE

Ovakav položaj predsednika FSS-a, koji spaja sve loše što je pogodilo Srbiju u poslednjih 20 godina, doveo je do toga da reprezentacija padne najniže, da klupski fudbal bude samo regrutni centar za izvoz igrača i da neki „navijači“ neformalno preuzmu klubove.

Karadžić, iako iskusan i spreman na sve, nije mogao do kraja da pretpostavi šta se može dogoditi i nije pretpostavljao da će ga Crna Gora izdati, da tamo neće naći nikoga da podržava njegov koncept kontrole fudbalskog tržišta, nije pretpostavljao da će ga SPS pustiti niz vodu, da će njegovi prijatelji pasti sa položaja u policiji i BIA. I nije bio siguran šta će se desiti ako se Vučić na njega naljuti.

Sada je potrebno uraditi sledeće: izazvati ostavku Karadžića i on će je dati ako bude razumeo da nema gde, da ne postoji niko ko će nekoga nazvati i rešiti stvari. Prema jednom scenariju, novi predsednik Saveza bi trebalo da bude Dragan Džajić, prema drugom Petar Škundrić. Moguće je da će ovo biti definisano na marginama novog koalicionog sporazuma SNS-a i SPS-a. Dačić je već bio izjavio da se sa Vučićem dogovorio da će „večiti“ dobijati podjednako, to je i Vučić više puta potvrdio, a ako Gazprom bude sponzor KK Partizana, razumećemo da je Petar Škundrić dobar za sve.

Moguće je i da Karadžić pokuša da se inati i da tera da sve bude „po propisima“, ali mu onda verovatno preti malo opsežnija istraga o tome kako je poslovao poslednjih dvadesetak godina.

Kako zvuči sve ovo?

Kao izveštaj iz neke oblasti koja je užasno kontaminirana i kojoj su potrebne godine da se iščisti, ako je to uopšte moguće. Radijacija koju je izazvala eksplozija mešavine politike i kriminala mora da se čisti temeljno i to moraju da rade neki novi ljudi. Balans je nemoguće postići time što će sada zavladati Zvezda, što će sve biti ka njoj usmereno i štelovano, pa da se frustracija pomeri u susednu ulicu. Fudbal mora da bude raščišćen i potrebno je da se jasno odredi mesto svih u tom „sistemu“: ko su vlasnici akcija, ko su vlasnici igrača, ko radi u klubu, a ko koristi klub kao paravan, ko su navijači i članovi kluba, a čija je nečija vojska koja je okupirala tribine… Sve je to „pod moranje“ ako se želi da novo cveće procveta.

A sada je odlična šansa: crnogorska mafija se povukla, Šarići su u bekstvu, Keljmendi u zatvoru. Ostaje da se izjasne BIA, policija i stranke na vlasti.

Da vidimo ko je Kajzer Soze i da li je ćopav.

KONTROLA ORUŽJA: Dragan Džajić foto: fonet