Mogućnost izbora, kako to gordo zvuči

Mi volimo da mislimo i razgovaramo o političkim izborima. To je, međutim, ogromno suženje – neko bi možda rekao “kristalizacija” – borbe za mogućnost izbora koja traje ne samo kroz čitavu istoriju ljudskog roda već i otkad postoji život na Zemlji.

Jednoćelijski organizmi i sve ono što arogantno nazivamo primitivnim oblicima života odlikuju se time da ne odlučuju ni o čemu, da im se sve u životu odvija automatski. Na tim nivoima evolucionog razvoja nema gotovo ni traga slobode ili izbora. Pomislite na svoje reflekse: kad ste izloženi jakoj svetlosti, zenice vam se sužavaju šta god da ste želeli ili planirali. Tako je i, recimo, sa paramecijumom – od kiseline beži, šećeru prilazi i nema tu prostora za dileme, nedoumice ili odbijanja.

I ko zna koliko dugo na Zemlji nije bilo složenijih životinja, čije su mogućnosti reagovanja raznovrsne, makar u meri da postoji osnovni stepen nepredvidljivosti. Ipak, jasno vidimo kako mnoge među njima imaju različita osećanja i na njih ne reaguju uvek na isti način. Među sisarima postoje i značajne individualne razlike, i to među pripadnicima iste vrste, a kod primata primećujemo i oblike ponašanja za koje smo donedavno mislili da se mogu sresti samo među ljudima: igranje, rešavanje složenih kognitivih problema, bazični oblici korišćenja simbola…

KAD NESVESNO DRŽI KONCE

Raspon unutar životinjskog carstva uistinu je fascinantan: od praktično nule izbora među jednoćelijskim organizmima do fundamentalno drugačijeg uređenja grupa među babunima, bonoboima, orangutanima i šimpanzama. Ali, koliko god to moglo biti impresivno, uopšte nas ne priprema na složenost života odrasle ljudske jedinke, gde je i broj pitanja i raspon mogućih odgovora krajnje jedinstven. Da, ljudi imaju nagone, reflekse, pa i trenutke “suženja svesti”, ali naš je korteks pravo čudo prirode i omogućava gotovo doslovna bezbrojna povezivanja, odlaganja, promene perspektiva, emocionalno distanciranje… I to svako vidi u svom socijalnom okruženju: deca istih roditelja imaju ne samo drugačije temperamente već i drugačija interesovanja i kapacitete, oblike reagovanja, komunikacije i ispoljavanja osećanja. A slične stvari se nekada dese istoj osobi usled razvojnih promena ili zapadne li u duboku emotivnu krizu.

Ali ne bio ja psihoanalitičar da ne pokvarim svaki optimizam. Poenta teorije o dinamičkom nesvesnom jeste to da nama samo deluje da imamo veliku slobodu izbora i to zato što ne možemo da razumemo u kolikoj je meri sve što radimo pod uticajem potisnutih sećanja, ranih emocionalnih iskustava ili preplavljujućih anksioznosti. Termin “dinamičko” znači upravo da nesvesno vrši neprestani uticaj na naše odluke, izbore i pogreške, a da mi o tome ne znamo ništa.

I šta ostaje od one maločas hvaljene slobode izbora? Psihoanalitičke teorije se razlikuju po stepenu svog determinizma, a zajedničko im je i to da se sve uzdaju u snagu terapijskog tretmana koji bi trebalo da poveća stepen naše autonomije u odnosu na nesvesne mehanizme i bolna iskustva iz detinjstva.

I klinički rad i empirijska istraživanja potvrdili su da nema nikakvog smisla sumnjati u postojanje i dejstvo nesvnesnog. Neke reakcije na ovu činjenicu bile su negativne, kao da ona umanjuje našu posebnost i stepen naše individualnosti i nezavisnosti. Istovremeno se, međutim, može tvrditi da nam ona otkriva neobičnu dubinu ljudskih bića: nisu pamet i pristojnost sve u nama, ima tu još bezbroj tajni koje nikad nećemo do kraja dokučiti, ima i strasti i snova, najuzvišenijeg i najbanalnijeg.

BAUK SLOBODNOG IZBORA

Problemima tu, nažalost, nije kraj. Ljudi se odriču slobode izbora iz najrazličitijih razloga. Jedan koji ćete videti svuda oko sebe spada među naše najranije i najjače strahove. Već u prvoj godini života primetan je intenzivan strah od razdvajanja koji bebe ispoljavaju svaki put kad steknu utisak da bi se osoba za koju su vezane mogla udaljiti ili da bi mogle ostati same. Ovaj strah je primetan i u odraslih, niko ga nikada u potpunosti ne prevaziđe, ali postoje razlike u nivou zrelosti s kojim mu pristupamo. Na samom početku, međutim, svaki izbor deluje kao rizik i svakome je bezbednije da umesto njega odluči neko ko makar deluje da je mnogo iskusniji i pametniji, a mnogi izrazito usamljeni roditelji i ne dozvoljavaju svojoj deci da razviju sposobnost da prave izbore i nose odgovornost koja uz to ide.

Kada se ovo ne vežba u detinjstvu – kroz samostalni izbor drugova i drugarica, igara, sportova – slobodni izbor može ostati “bauk” i u odraslom dobu. Mnogi ljudi ne menjaju ništa, što bi se reklo – tavore, samo iz straha da bi promena posla, preseljenje, raskid romantične veze, iseljenje iz roditeljske kuće bili preveliki rizik i nepodnošljiva odgovornost. Ovo se najčešće izgovara okolnostima koje onemogućavaju razvoj i kretanje, mada je jasno da svi obrasci koji se u nečijem životu ponavljaju dolaze iznutra. Suprotnu vrstu izazova predstavlja kapacitet za to da ne pravimo izbore za druge, čak i one najbliskije i najdraže, čak i kada znamo da bismo to izveli i bolje i lakše nego oni, pošto nema alternative za učenje iz iskustva, što zapravo znači iz grešaka.

BORBA KOJA SE (I DALJE) VODI

Psihološki razlozi za odustajanje od izbora kriju se i na drugim mestima. Vrlo važan je uticaj konformizma, naše potrebe da se ne razlikujemo od drugih članova grupe, čak i kad je u pitanju ad hoc grupa. Često se odreknemo izbora zato što nismo dovoljno hrabri da se odupremo pritisku, naređenju ili uceni. Nekad ne verujemo da smo dovoljno dobri da bismo zavredeli pravo na izbor. Ili imamo previše nedoumica i iz nesigurnosti i anksioznosti oklevamo da presečemo i izaberemo. Ili se bojimo da ćemo se kasnije pokajati zbog odluke pa izaberemo opciju koja nosi manji rizik.

Visok, mada nipošto potpuni, stepen slobode od bioloških i psiholoških ograničenja – šta ćemo jesti, kada, kako, s kim, iz kakvog posuđa, uz koje vino i muziku, odnosno kada ćemo se i kako približavati ljudima i udaljavati od njih – sve to mogu da unište politička ograničenja. Hiljadama godinama najvećem broju ljudi bile su nametnute odluke koje su po pravilu dolazile s jednog mesta, od nekog izuzetno moćnog pojedinca – poglavice, kralja, sveštenika, vojnog zapovednika, oca ili dede… Mogućnost da se bira jedva da je postojala: nije bilo škola i profesija, brakove su dogovarali roditelji, verovalo se u lokalne bogove, ginulo se u nametnutim ratovima, plaćao se porez najnovijem tlačitelju.

Borba za slobodu izbora bila je spora i još nije završena. Sa svakim korakom u društvenoj istoriji, neslobodni su pokušavali da je povećaju, ali su se moćnici dovijali da nađu načine kako bi sve vratili na staro, a često bi i oslobodioci brže-bolje pokazali koliko je teško odoleti utisku da drugima možete da nametnete svoje izbore. Poznata je i teza da veće političke slobode prate teži ekonomski okovi, a Karlin je tvrdio da bi izbor između dvadeset tri vrste bejgela trebalo da zamaskira odsustvo stvarne slobode političkih izbora u SAD. Baš zato borba za suštinske izbore nije završena ni u najrazvijenijim zemljama sveta.

GRAĐENJE MOGUĆNOSTI ZA IZBOR

Ne znam da li postoji zvanična definicija pretpolitičkog društva, što je izraz koji se često, neformalno, primenjuje na Srbiju, ali jedan njen aspekt morao bi da obuhvata ovaj pojam: postojanje slobodnih i poštenih izbora, gde ni kandidati ni glasači neće biti ni na koji način ucenjeni ili primorani na učestvovanje, rezultati će odražavati samo broj slobodno datih glasova i biti opšteprihvaćeni bez obzira na to kome odgovaraju a kome ne. Sigurno ima još neophodnih uslova da bi jedno društvo postalo političko, ali je ovo uslov koji mora biti ispunjen. A svakome ko je makar minimalno pratio situaciju sa izborima u Srbiji tokom poslednje decenije, jednako koliko i devedesetih, mora biti jasno da smo sve dalje od ispunjenja ovog uslova.

Može se sada elaborirati kako su važne institucije, uključujući izbore, srušene i ponižene, zamenjene interesima male grupe ljudi koji ne haju za zakone, medijske slobode i prava ili čak živote neistomišljenika – ništa u tome ne bi bilo pogrešno. Mogućnost izbora je više puta tokom istorije otimana stanovnicima različitih zemalja. U Srbiji, međutim, i danas postoji još jedan veliki problem, a to je nedostatak sistematskog obrazovanja za politički život, za kritičko mišljenje, za poštovanje različitosti, za odupiranje propagandi… Mi nemamo konsezus o tome da su demokratske institucije vrednost koju bi trebalo po svaku cenu braniti, dovoljno široko postavljenu svest o dostojanstvu političkog subjekta, pa čak ni poznavanje osnovnih demokratskih procedura, njihovog smisla i značaja.

Otud predstojeći parlamentarni izbori uopšte ne deluju kao izbor. Ovo je neobična situacija u kojoj će glasanjem moći da budu smenjeni zavojevači i uništitelji začetaka demokratskog razvoja Srbije. Zbog toga bi na njih trebalo gledati kao na “nulte izbore”, gde će pobeda u potpuno neregularnim uslovima omogućiti da ponovo počnemo da zidamo temelje političkog društva i branimo ga od novog kolapsa. U tom smislu, ovo su izbori na kojima je izbor potpuno jasan i na kojima će se graditi mogućnost da jednog dana dobijemo političke ponude među kojima se može birati i slobodno napravimo svoje izbore. Ovo sad je Neretva i Sutjeska, Termopili i Kajmačkalan. Da bi, jednog dana, svako ko voli slobodu mogao u njoj i da uživa i da se nosi sa svojim odgovornostima.

Autor je psiholog

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!