Vreme je da se malo smire strasti i da proizvođači i prerađivači počnu da razgovaraju, jer poljoprivrednici ne mogu bez onih koji će kupiti njihov proizvod, a ni ovi koji prerađuju ne mogu bez poljoprivrednika
Godinama unazad poljoprivreda je najuspešnija srpska privredna grana: prošle godine u uvozno-izvoznom bilansu zabeležen je suficit od 600 miliona evra. S druge strane, poljoprivrednici su nezadovoljni, žale se na visoke cene repromaterijala i niske otkupne cene njihovih proizvoda. Nezadovoljni su i potrošači jer cene hrane u Srbiji više su od cena u Evropskoj uniji.
Ministar poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva dr Saša Dragin kaže da su svi problemi u poljoprivredi vezani za donošenje loših odluka bez prethodnog udubljivanja u njihove posledice. Poslednjih nekoliko godina država je značajno podsticala proizvođače mleka, od uvoza bremenitih junica, preko povoljnih dugoročnih kredita do kupovine opreme. Međutim, kada se nešto strateški razvija, u ovom slučaju mlekarstvo, onda moraju da se razvijaju svi segmenti u lancu: ako se povećava stado, mora da se osigurava i plasman proizvoda, a ako dođe do poremećaja na tržištu, da se ne donose odluke koje će na trenutak dovesti do boljitka jednog dela prerađivačke industrije, a sa druge strane da to dovodi u pitanje egzistenciju proizvođača mleka, jer su to ljudi koji su uložili u objekte, životinje i opremu, kreditno su zaduženi… Tako, zbog jedne jako loše odluke s kraja 2007, na početku 2009. imamo ogroman problem. „Ministarstvo trgovine je 2007. godine donelo odluku o slobodnom uvozu mleka u prahu, zato što je domaće mleko u prahu bilo skuplje. I šta se posle dogodilo? Konditorska industrija se ‘napunila’ stranim mlekom u prahu i prestala da ga kupuje u domaćim mlekarama, koje sezonske viškove mleka prevedu u mleko u prahu da bi održale kontinuitet otkupa, ali sad nemaju više kud s njim… Na kraju, strada prvi u lancu, a to je seljak. Ja ne želim da se to događa i neću dozvoliti da se takve stvari događaju.“
„VREME„: Šta da se radi?
Prvi korak je otkup mleka u prahu za robne rezerve, da se mlekare rasterete, da im pomognemo u otkupu svežeg mleka, mada nisam neko ko brani mlekare i ne sviđa mi se njihova politika u Srbiji, pogotovu ne Investicionog fonda Salford. Tih 300 tona koliko će biti otkupljeno nije toliko mnogo, ali nam pruža vreme da se pooštrenim kontrolama uvoza „zakrpi“ taj procep i da konditorska industrija polako počne da preuzima domaće mleko u prahu. Ponudićemo i njima izlaz iz ove situacije, jer i nima je u globalnoj ekonomskoj krizi potrebna pomoć: proizvodi se koliko se proizvodi, kupuje se sve manje, a proizvodnja košta, ljudi treba da dobiju plate, neće da dobiju otkaz… Po mom mišljenju, bilo bi najpametnije ukoliko bi se i ovo što robne rezerve otkupe ponudilo konditorskoj industriji na neko odloženo plaćanje. Sledeći korak je trajna zaštita od damping uvoza. Zbog toga smo uveli kriterijume za uvoz mleka u prahu koje koriste najrazvijenije zemlje. To su, između ostalog, detaljne laboratorijske analize koje dosta koštaju pa će povećati uvoznu cenu, verovatno neki uzorci analizu neće ni proći… U jednom trenutku konditori će shvatiti da je bolje kupovati domaće mleko u prahu.
Stiče se utisak da su ministarstva poljoprivrede i trgovine u koliziji, kao da svako vuče na svoju stranu.
Ne, naprotiv: imamo odličnu saradnju.
Kako onda protumačiti izjavu ministra trgovine da će biti odobren interventni uvoz svinjetine ukoliko domaći uzgajivači ne obore cene?
Ne gledam na to kao na neki veoma pametan predlog. Razgovarao sam sa ministrom trgovine koji mi je rekao da je to, onako usput, pomenuo kao jednu od opcija koju nijednog trenutka nije ozbiljno razmatrao. Saglasili smo se da bi bilo prilično neozbiljno da se tako nešto uopšte radi, jer bi to dodatno ugrozilo ionako desetkovan stočni fond Srbije u trenutku kad su svinjari tek počeli da se oporavljaju od strahovitih gubitaka koje su pretrpeli u prethodne dve godine. Ponavljam: neodgovorni potezi u agrarnoj politici po pravilu imaju dugoročne posledice. Ako jeste kriza i teško je, ne moramo da pravimo nove greške i još više da se zakopavamo zarad interesa pojedinaca.
A dok se svinjari ne oporave, meso će u prodavnicama ostati preskupo?
Analiza tržišta pokazuje da izuzetno niska cena tovljenika od svega 40 dinara po kilogramu žive vage nije imala adekvatan uticaj na maloprodajnu cenu mesa: tada su mesari za jedan uloženi ostvarivali profit od osam dinara. Po toj logici, u ovom trenutku, kada je cena tovljenika visoka, mesari bi mogli da ukalkulišu one enormne zarade koje su ostvarivali u proteklom periodu. Cene žive vage, naime, ne mogu se posmatrati u uskom vremenskom kontekstu, nego u periodu od bar dve godine. Uzimajući u obzir da je cena kukuruza i tovljenika za svinjare povoljna, može se očekivati veća zainteresovanost poljoprivrednika za tov, time i oporavak stočnog fonda i pad cena tovljenika.
Pa će opet ponuda tovljenika biti velika, time otkupne cene niske, tov neisplativ… I tako opet na početak?
Kao i za mnoge druge, rešenje za taj problem je izvoz.
Ali naša svinjetina, kao ni mleko, ne može u Evropsku uniju.
Za dobijanje dozvole za izvoz svinjskog mesa u Evropsku uniju, pored ostalih neophodno je da se ispuni temeljni uslov: da prođe godinu dana od poslednje vakcinacije protiv svinjske kuge. Ta bolest nije zabeležena u prošloj godini i može se razmišljati o prekidanju vakcinacije. Do tada, radimo na obezbeđivanju nekih drugih tržišta za koja nije potrebno da se ispune tako teški uslovi. Kad je o mleku reč, pokrenuta je procedura za dobijanje dozvole za izvoz pasterizovanog mleka na tržište Evropske unije, ali moramo još mnogo toga da uradimo.
O tome se priča već pet godina.
Pričalo se, ali se malo radilo: dve i po godine nijedan zakon o poljoprivredi nije prošao Skupštinu. Istina, jedan je do Skupštine stigao pre godinu dana, ali je, zbog već nekog razloga, povučen. Za šest meseci uradili smo 20 predloga zakona, 12 je „prošlo“ vladu, a ostali se usaglašavaju u drugim ministarstvima. Prvi o kome će se u Skupštini raspravljati je Zakon o javnim skladištima koji će razvesti vrzino kolo u kome se poljoprivrednici nalaze: da ne moraju više letinu da prodaju odmah posle žetve kad su cene najniže da bi mogli da zasnuju novu proizvodnju, da ne moraju za kredit da stavljaju pod hipoteku kuću i zemlju, već da letinu uskladište u javno skladište, za to dobiju „skladišnicu“ sa kojom mogu da podignu kredit, a da ono što su proizveli prodaju onda kada misle da je za njih najpovoljnije. Nadam se, ako bog da zdravlja, da će sve biti završeno u aprilu. Napravili smo i program razvoja poljoprivrede od 2009. do 2012. Nije obuhvaćen duži period jer, prosto, moramo da vidimo šta će da bude sa našim evropskim integracijama, to je ona promenljiva koja je najbitnija da bi se plan pravio na malo duži vremenski period. Sve ranije strategije pravljene su po sistemu „mi imamo, pa ćemo ovoliko proizvesti“, dok je ova samo trasiranje: gde treba da idemo, odnosno koji proizvodi su naša komparativna prednost. Jer, osnovna uloga ovog ministarstva je stvaranje ambijenta u kome će poljoprivredni proizvođač moći pristojno da živi od svog rada.
Za kraj: koja je korist, a koja je šteta od jednostrane primene Privremenog trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom?
Privremeni trgovinski sporazum predstavlja korak bliže Evropskoj uniji i ujedno je najznačajniji ugovorni odnos za poljoprivredu u istoriji Srbije. U prvoj godini ni na koji način naša poljoprivreda neće time biti pogođena jer se ukidaju carine na proizvode koji se u Srbiji ne proizvode. U narednih šest godina carine će se postepeno smanjivati, a Ministarstvo poljoprivrede će subvencionisanjem uvođenja sistema i standarda kvaliteta za poljoprivredno-prehrambene proizvode, učešćem u nabavci mehanizacije, opreme i investicijama u poljoprivrednoj proizvodnji podsticati podizanje konkurentnosti domaće proizvodnje. E, sad, jako je važno da i u tom periodu, što dužem to boljem, nateramo i poljoprivrednike da postanu konkurentni. Ne mogu se, međutim, putem naterati, već merama agrarne politike koje će biti podsticajne, svaki put da se kaže „možeš da dobiješ ovo, ali moraš da uradiš ovo“. Da se na takav način, polako do pune liberalizacije, dovedu u situaciju da budu konkurentni na evropskom i svetskom tržištu. Naravno, mora i ovde da se izgradi tržište, ali tako da poljoprivrednik bude baza i stub sistema. Ono što je bitno je da svi, i proizvođači i prerađivači, shvate da su zajedno u tom lancu, ali da državna administracija štiti prvo poljoprivrednika, a da ceo odnos treba da bude tako postavljen da bude korektan – i dugoročan. I da se tu malo smire strasti i da počnu da razgovaraju: poljoprivrednici ne mogu bez onih koji će kupiti njihov proizvod a s druge strane, ni ovi koji prerađuju ne mogu bez poljoprivrednika, jer neće imati šta da prerađuju. Ono što je dobro za poljoprivrednike je da krenu da se udružuju i da se više ne pregovara „sa svakom kapijom u selu“, već da se pregovara sa predstavnicima, onda je to daleko jednostavnije: „mi smo velika grupacija poljoprivrednika, imamo ovoliko robe tog kvaliteta i tražimo tu cenu“. To je pravi način da sve funkcioniše.
“Definitivno mora da počne da se razmišlja malo dalje od ‘drp ekonomije’ iz devedesetih: to je suština svega. Kada pogledamo sve naše probleme u poljoprivredi, shvatimo da je filozofija ‘uzmem, nosim i pobegnem’ krivac za ono što nam se dešava. Na primer, jesenas su šećerane tražile da se zabrani izvoz korena šećerne repe jer ga nemaju dovoljno za preradu. Dobro, kažem, ajde sada da vidimo šta je bilo prethodne godine: predao čovek kamion šećerne repe, a oni mu računali 60 odsto prljavštine, što bi značilo da je preko polovine kamiona bila zemlja. Apsurd. Pa kako su računali digestiju, posebna je priča, a tek kada su im platili… Nekima nisu ni platili. I sad ja treba da štitim šećerane. Ne pada mi na pamet. Naša zemlja potpisala je CEFTA sporazum o slobodnoj trgovini, prepreka za izvoz nema, a ti sledeće godine, zemljače, razmisli malo kako ćeš se ponašati prema tim poljoprivrednicima kojima si uvalio pušku. I uljare su dobar primer: potpišu ugovore sa poljoprivrednicima na 315 do 350 evra po toni, ali na otkupu kažu ‘nemam da platim ni 280’. Onda smo mi došli pa smo rekli: ‘okej, pošto nećete da ispoštujete ugovor, ukidamo ovoga trenutka izvozne podsticaje i pritom ukidamo carine na uvoz onoga što vi proizvodite. I šta je bilo? U roku ‘od odmah’ odustali su od te ideje i ugovor ispoštovali.“
“Po zaključku Komisije za zaštitu konkurencije od 25. januara 2008. godine Investicioni fond Salford u otkupu mleka ima monopolski položaj. Evo već godinu dana čekamo da Vrhovni sud utvrdi da li je to istina ili ne. Ako jeste, Ministarstvo poljoprivrede će istog trenutka pružiti podršku Asocijaciji proizvođača mleka da tuže Salford za izgubljenu dobit i da ‘uđu’ u vlasništvo Salforda sa onim za koliko su bili oštećeni, da oni tamo sede zajedno sa ostalima u bordu i da odlučuju kolika je otkupna cena mleka, a kolika maloprodajna.”
„Ne mogu da kažem da sam zadovoljan budžetom za ovu godinu: znatno je manji nego prošlogodišnji koji je, opet, bio manji nego onaj prethodni. Otežavajuća okolnost je što se zbog prilično loše agrarne politike, loše definisanih uredbi, nestručno vođenog posla, nagomilao veliki dug prema poljoprivrednicima. Prošle godine je napravljen ‘minus’ od 12,5 milijardi dinara u agrarnom budžetu i mi smo uspeli da ispeglamo veći deo tog minusa. U poređenju sa ovogodišnjim budžetom to su značajna sredstva. Ono što pokušavamo sada da uradimo jeste da skratimo bukvalno sve troškove: faktički, 90 odsto budžeta poljoprivrede su subvencije, sve ostalo je samo 10 odsto. Ne verujem da je tako ikada bilo.”
“I druge države su prolazile kroz tranziciju, ali nemam utisak da im je bilo ovako dramatično jer, prosto, nisu imale ono što i mi: četiri rata za deset godina. Ne može se reći da je to normalno, kao što nije normalno ni da iz tog rata neki izađu kao bogataši i da dan-danas predstavljaju nekoga i nešto na ekonomskoj sceni. Nisam baš siguran da je sve to moralo baš tako da bude.”
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
