Mladost revolucionara i disidenta

Posumnjavši javno u komunističku dogmu, Milovan Đilas je 1953. počinio političko samoubistvo. Konkretno: zbog kritike birokratije Komunističke partije Jugoslavije, privilegija njenog vođstva i njihovog uzdizanja iznad društva, proveo je devet godina u zatvoru. Ali, baš zbog vere u tu istu dogmu Đilas je robijao između dva svetska rata kao student Beogradskog univerziteta, revolucionar i komunista.

O tom periodu svedoči u svojoj autobiografiji Ideal i profesija – uspomene revolucionara, napisanoj 1955/5, u periodu između odlaska sa vlasti do odlaska u zatvor. Ponovno izdanje ove Đilasove knjige sedamdeset godina kasnije priredio je njegov sin Aleksa, a objavljuje Vukotić media.

“Đido piše Ideal i profesiju u isto vreme kada i Novu klasu, svoju oštru – možda i preoštru – kritiku komunističke birokratije, prevashodno sovjetske ali i naše”, kaže za “Vreme” Aleksa Đilas. “Knjiga će mu doneti svetsku slavu i sedam godina robije. Tito je govorio da bi u Istočnoj Evropi za takvu knjigu Đido bio streljan i nije grešio. Portreti revolucionara u Idealu i profesiji, a ima ih stotinak, možda su najlepši deo knjige. Mene po realističnosti, finoj psihologiji i dubokim uvidima podsećaju na opise revolucionara u Tolstojevom Vaskrsenju. Đido piše bez imalo idealizacije, ne propušta nijednu manu ili slabost, rado navodi komične detalje, ali su ipak ti njegovi predratni drugovi – smeli aktivisti, progonjeni ilegalci, mučeni robijaši – romantični junaci koji se žrtvuju za ideale i nezainteresovani su za vlast i materijalna dobra. Većina će poginuti u ratu, ali će mnogi od onih koji su preživeli postati upravo onakve birokrate kakve kritikuje u Novoj klasi. Za Đida su ova dva sasvim različita lica revolucije i komunizma podjednako autentična. Voleo je razmišljanja Albera Kamija o tome kako Prometej postaje Cezar…

“VREME”: U Americi i Nemačkoj Ideal i profesija objavljena je još sedamdesetih godina dvadestog veka godina, a kod nas tek sad. Kakav odjek je knjiga imala tada na Zapadu?

ALEKSA ĐILAS: Jugoslovenska revolucija je prva uspešna komunistička (ili socijalistička) revolucija posle Oktobarske revolucije 1917. Tu je i velika borba partizana u Drugom svetskom ratu. Pa otpor Staljinu 1948. i traženje samostalnog jugoslovenskog socijalističkog puta. A onda se vodeći rukovodilac Milovan Đilas zalaže za demokratske reforme i ide zbog toga u zatvor. S jedne strane je usamljeni pobunjenik, bez organizacije iza sebe, ali s druge strane se ipak zna i oseća da ima prikrivenu podršku u delovima Partije, kod inteligencije, a i šire, u narodu.

Ako se uzme ovakva “pozadina” u obzir, nije čudo što je revolucionarni put jednog momka iz siromašne Crne Gore izazvao veliko interesovanje na Zapadu. Uz to, sedamdesete su godine levice. Studentski protesti svugde na Zapadu, demonstracije protiv američkog učešća u ratu u Vijetnamu, široka podrška antikolonijalnoj, revolucionarnoj borbi naroda Trećeg sveta. Ne manje važno, na Zapadu je kulturna revolucija koja menja, u smislu veće jednakosti, odnose između klasa i rasa, između polova, u privredi i državnim ustanovama.

Ideal i profesija je zato hvaljena od vodećih zapadnih intelektualaca kao lepo napisana knjiga, vredan istorijski dokument, dobra analiza. Ali, iznad svega, kao poziv na politički angažman iz ideala uz spremnost na lično žrtvovanje. U Nemačkoj je knjiga imala i džepno izdanje u mekom povezu. Na koricama piše da je to “život najdubljih dubina i najviših visina pun ideala, pun hrabrosti, pun saznanja pravih vrednosti”. Naravno da nama ovo zvuči preterano, patetično, čak smešno. Ali, tako su tada mnogi knjigu doživljavali. Uz to, radi se o Nemačkoj koja pokušava da stvori svoj novi identitet, progresivan i human, koji bi je konačno izvukao iz mraka nacizma a ne bi se zadovoljio samo blagodetima potrošačkog društva.

foto: marija janković

Turbulentan život vašeg oca počeo je u vreme koje opisuje u knjizi, dakle tridesetih godine prošlog veka – došao je na studije u Beograd s namerom da postane pisac, ali ga je otpor diktaturi kralja Aleksandra Karađorđevića više odveo na revolucionarni put. Mada će zauvek ostati pisac i političar, o njemu se najviše govorilo kao o komunističkom disidentu. Šta smatrate njegovom najvažnijom zaostavštinom?

Đido je govorio kako mu je jedna njegova pripovetka važnija i vrednija od svih članaka koje je napisao. I stavljao je svoj književni rad na pijedestal – kao nešto do čega mu je najviše stalo. Ne sumnjam da je bio iskren, ali to možda ipak nije bilo u potpunosti tačno. Jer da mu je pisanje literarnih dela bilo najvažnije, da li bi pisao političke tekstove zbog kojih je devet godina robijao i zbog kojih ništa nije mogao da objavi u svojoj zemlji tri i po decenije – ni roman, ni priču, čak ni doista nadahnuti prevod Miltonovog Izgubljenog raja na kome je radio tri godine?

Mislim da je Đidova disidentska delatnost ipak najvažnija – borba za više slobode, rečju i perom, javno, uz velike rizike. Pa, smatra se za oca disidentstva u Istočnoj Evropi! Đido nije stvorio nikakav pokret niti se borio da dođe na vlast. U stvari, do vlasti mu nije bilo ni stalo. Ali, uspevao je da natera ljude da kritički misle i kod nas i u svetu, čak i one na vlasti. Velika je to stvar – kad kritički razmislite! I inače ne treba potceniti publicistiku, novinarstvo, rad u medijima. Recimo, meni neki anđeo ponudi da biram između dve stvari. Prva – da napišem literarno remek-delo, na primer, neki novi Rat i mir ili Na Drini ćupriju, koje će biti čitano i hvaljeno u dalekoj budućnosti. Druga – da napišem seriju članaka ili vodim televizijski program, koji neće biti čitani ili gledani u budućnosti, ali će u našem vremenu bitno poboljšati nacionalne odnose u “regionu”, recimo između Hrvatske i Srbije. Bez oklevanja bih rekao anđelu da biram ovo drugo.

U knjizi se govori o periodu Šestojanuarske diktature i kako su vest o atentatu na kralja Aleksandra dočekali politički zatvorenici. Da li vam se čini da ima previše romansiranja istorijske uloge kralja Aleksandra?

Komunistička partija je bila odlučno protiv individualnog terora, pa samim tim i protiv atentata na kralja Aleksandra u oktobru 1934. Još odlučnije je bila protiv fašizma, a atentator je bio iz krugova makedonsko-bugarske ekstremne desnice, povezan sa ustašama, posredno sa Musolinijevom Italijom. Ali, mnogo komunista u Mitrovici, Lepoglavi i drugde hapšeni su, mučeni i osuđivani u vreme Aleksandrove diktature – od strane kraljevske policije i posebnog suda koji je kraljevska vlada ustanovila. Zato su pokazivali izvesnu radost kada je Aleksandar ubijen. Ali, to su bile lične emocije a ne politika Partije.

Da dodam – komunistički atentati početkom dvadesetih godina (uspeli na ministra policije Milorada Draškovića, neuspeli na kralja Aleksandra) bili su delo pojedinaca i grupa koje su delovale samostalno, bez odobrenja Centralnog komiteta. Koliko ja znam, Komunistička partija Jugoslavije, od svog osnivanja 1919. do kapitulacije Jugoslavije u aprilskom ratu 1941. nije ubila nikoga. A koliko je komunista ubijeno!

Kralj Aleksandar sigurno nije bio fašista pa samim tim ni njegova diktatura nije bila monarho-fašistička, kako su je nazivali komunisti, ali i drugi radikalni protivnici. Danas se ide u drugu krajnost, u romansiranje, kako vi kažete. Međutim, Aleksandar jeste bio diktator i mnogo je unazadio parlamentarizam i umanjio građanske slobode, a nije doprineo rešenju nacionalnog pitanja niti ojačao unutrašnje jedinstvo zemlje. Mora mu se priznati lična hrabrost i osećanje za državu u smislu njene zaštite od spoljnih neprijatelja. Uz to je pogrešno gledati ga kao velikosrpskog nacionalistu mada se oslanjao na srpski, tačnije srbijanski, vojni i policijski aparat. Suština: kralj Aleksandar nije ostavio iza sebe delo koje bi moglo da nam bude temelj ili putokaz za modernu demokratsku politiku.

Milovan Đilas opisuje komunikaciju i neku vrstu saradnje u zatvoru protiv “zajedničkog neprijatelja” između srpskih komunista i hrvatskih nacionalista koji u to vreme još nisu bili fašisti, ali su kasnije listom postali ustaše. Koliko su ovi delovi zanimljivi istoričarima u pokušaju da objasne tadašnji zajednički cilj komunista i nacionalista – razbijanje Jugoslavije?

Nisu svi hrvatski nacionalisti postali ustaše. Jedan deo, doduše manji, postali su i ostali komunisti. Sâm Đido je imao uspeha u “prevaspitavanju“. Čak je uspeo da zloglasni Juco Rukavina počne da citira Lenjina. No, na kraju će Rukavina ipak prigrliti fašizam. U ratu će ubijati Srbe i posle rata će ga osuditi i streljati komunisti. Mislim da je Đido dobro objasnio stav komunista prema razbijanju Jugoslavije. Prihvaćena je sasvim nevoljno odluka Kominterne dvadesetih godina da se podrže sva revolucionarna kretanja u Evropi, pa i ona nacionalistička, u očekivanju skore revolucije zbog velikih ekonomskih kriza. Sâma Kominterna je brzo promenila taj stav, krenula sa veoma pametnom politikom Narodnog fronta (antifašizam, saradnja demokratskih snaga, borba za mir) i podržala opstanak Jugoslavije.

I pre i posle, komunistički kadrovi su se kretali i sarađivali po celoj zemlji. Primera je bezbroj. Ovo jugoslovenstvo u praksi bilo je mnogo važnije od trenutnih političkih odluka ili taktike. Pred rat, Rade Končar je šef hrvatske Partije i nikome ne smeta što je Srbin. Đido ide u Sloveniju da utvrdi ima li u Partiji neprijatelja i rušitelja i nijedan slovenački komunista se ne buni što Đido nije Slovenac. Da dodam, utvrdio je da je slovenačka partija čista kao suza! Najvažnije, ni jedan srpski komunista nije se žalio što je Tito Hrvat.

Vaš otac opisuje i period proveden u zatvoru u Sremskoj Mitrovici od 1933. do 1936. gde je zatočen zajedno sa svojim drugovima komunistima. Zanimljivo je da će ga ti isti drugovi 1956. poslati u taj isti zatvor kao neprijatelja Partije. Ako je prvo utamničenje smatrao i nekom vrstom revolucionarne borbe, na koji način je prihvatio, razumeo ovo kasnije?

Kao da ima nekog blagog podsmeha kada kažete da je to zanimljivo. Pa, što da ne! I Đido je voleo da se šali na račun svoje sudbine. Svoj posleratni zatvor doživljavao je takođe kao revolucionarnu borbu. Govorio je kako je otvoreno, javno zalaganje za demokratske reforme i slobodu jedini ispravan revolucionarni stav u komunističkom, jednopartijskom društvu. Dakle, smatrao je da je u biti na istom putu na kome je bio kao mladi revolucionar.

Ipak, tek delimično bih se složio sa Đidom. To jeste ispravan put, ali nije jedini. Jer u sâmoj Partiji, baš u vlasti i birokratiji, bilo je ne malo ljudi koji su menjali sistem, trudili se da ga učine otvorenijim, humanijim, modernijim. I ne samo kod nas, već i u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi. Pazite, komunizam nije pobeđen. On se sâm transformisao, prihvatio demokratske promene i to uglavnom mirno. Ne bi to bilo moguće da su komunisti listom bili dogmate, vlastoljupci i nasilnici.

U vreme koje opisuje u knjizi, “držanje” komunista u zatvoru, pod policijskom torturom i mukama, smatrao je najvišim oblikom hrabrosti. Međutim, kasnije, kada piše knjigu, kaže da najviše ceni građansku hrabrost “da se brane svoje mišljenje i ideje, do kraja i uprkos svemu. U toj hrabrosti ima najviše ljudskog. Bar ovde u ovoj zemlji takvo gledanje je svakako tačno – tu je toliko mnogo fizičkog junaštva i građanskog kukavičluka. Oduvek, a pogotovu sada”. Da li ova teza važi i za današnje srpsko društvo i u kojoj meri nas je građanski kukavičluk omeo u demokratizaciji?

Ideju da je građanska hrabrost najviši oblik hrabrosti Đido je uzeo od Aristotela. Nije netačno da je kod nas premalo te hrabrosti. U stvari, nje je uvek i svugde premalo. Više nego “građanski kukavičluk“, kod Srba me zbunjuje sledeće. Imate duge periode nezainteresovanosti, ravnodušnosti i lakomislenog verovanja da će se sve nekako samo od sebe rešiti. A onda odjednom nastupe bučni protesti, žestoke pobune, bogme i zalaganja za nasilne metode. Doista nam treba mnogo više onoga “tiha voda breg roni”.

Knjiga je posvećena Mitri Mitrović iako je ona u vreme kada piše autobiografiju, Đilasova bivša supruga. O njoj piše vrlo iskreno i emotivno i ti delovi daju potpuno drugu dimenziju knjizi. Koliko je bila važna Mitrina uloga u tom delu života Milovana Đilasa?

Mitra nikako nije bila plašljiva i s vremenom je postajala sve čvršći revolucionar-komunista. Bila je Đidu lojalan drug i saborac, inteligentan sagovornik i kritičar koji se ne ustručava. No, njen uticaj na Đidov revolucionarni put nije bio veliki. Ali jeste na Đidovu ličnost. Mnogo je dobio kroz tu vezu punu emocija, rastanaka i dugih čekanja, raspri i mirenja.

Đilas je pisao kako ga je švajcarski autor Nik Vagner, koji je o njemu radio biografski film, pitao tokom snimanja u Sremskoj Mitrovici da li bi i svom sinu savetovao da zbog ideala dođe u taj zatvor. Rekao je: “Da, savetovao bih mu i on bi tako postupio. Ali se nadam i verujem da se to neće dogoditi”. Očigledno je verovao da je njegov otpor i tamničenje imalo višeg i šireg smisla. Šta vi mislite?

Da, višeg i šireg, baš to je mislio, potpuno ste u pravu. Revolucije, ratovi, robije, ideje i ideali, pisanje u hladnoj ćeliji… Sve to transformiše ličnost. I ima i neku religijsku, mističnu dimenziju, mada Đido nije smatrao sebe za vernika. Možda kroz takve sudbine ljudi postaju deo nekih velikih, davnih i budućih priča, punih tajni i otkrovenja.

U vreme kada je počeo kritički da piše o Partiji i njenoj ulozi i potrebi da se menja, da li je Milovan Đilas mogao da pretpostavi kakav će biti epilog ili je bio naivan u uverenju da će Partija to razumeti kao konstruktivan poziv na reformu?

Situacija se menjala iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju. Pisma podrške Đidovim člancima su stizala i stizala, ukupno oko trideset hiljada. Ali su i otpori rasli, kod konzervativnih komunista, dakle, većine, pa u vrhu Partije, najvažnije – kod Tita. Đido je onda zaključio da će morati da se povuče sa svih funkcija, ali je verovao da će ostati u Centralnom komitetu i da će moći da u štampi polemiše sa vodećim komunističkim intelektualcima. Da li je to bilo naivno? Nije, ako se uzmu u obzir vrlo demokratske odluke VI kongresa iz novembra 1952. Jeste, jer je Tito sprovođenje tih odluka zaustavljao, smatrao da se u demokratizaciji ide predaleko.

Antikomunisti Đilasu ne praštaju to što je učestvovao u kreiranju socijalističkog sistema u zemlji. U jednom od kasnijih intervjua “Vremenu” on je rekao: “Ne osećam nikakvu grižnju što sam bio komunista. U mom vremenu nije bilo boljih”. Šta sebi nije oprostio iz perioda kada je bio uz Partiju?

Da napravim grubu šalu. Antikomunisti ništa ne praštaju komunistima a sebi sve. Đido je napisao nekoliko memoarskih knjiga koje su veoma iskrene. Piše i razmišlja kritički. Meni se čini kako njegova samokritika ima ponekad u sebi nečeg egoističnog – prevelika zaokupljenost sobom i posmatranje sebe u prošlosti sa jednog previše uzdignutog moralnog stanovišta… Dakle, veći je problem njegova preterana samokritika nego njen manjak. Ali, antikomuniste ništa neće zadovoljiti. Ako govorimo o Drugom svetskom ratu, partizani sigurno imaju ne malo toga što sebi mogu da zamere, ali ipak mnogo manje od svih drugih sukobljenih strana.

Inače, imate ne malo vrednih memoarskih spisa bivših komunista – inteligentnih i iskrenih, kritičnih i samokritičnih. Tako, recimo, pišu Koča Popović, Gojko Nikoliš, Vukmanović Tempo, Penezić (da, Krcun), Moma Marković (Dražin stariji brat), Veljko Mićunović, Mirko Tepavac, Rodoljub Čolaković, pa veliki komunistički pisci Oskar Davičo, Mihailo Lalić i Dobrica Ćosić i mnogi drugi, baš mnogi. Toga je znatno manje kod pripadnika predratnog establišmenta, još manje kod četnika… Sjajan izuzetak među četničkim komandantima je Zvonko Vučković, moj poznanik iz emigracije. Doista je uložio veliki moralni napor da napiše Sećanja iz rata… Zvonko je i jedan od junaka u filmu Heroji Halijarda.

Tridesete godine prošlog veka su dramatične u Evropi i svetu, na pomolu je Drug svetski rat. Da li i s te strane knjiga može biti zanimljiva u ovom periodu rasta desnice u Evropi i širenja sukoba u svetu? Ima li prostora za paralele i pouke?

U knjizi tražim, a često bogme i nalazim, pomoć u traženju odgovora na pitanja kojima se godinama bavim: nacionalnim sukobima, desnim diktaturama, revolucionarnim pokretima, političkim idejama i ideologijama. A svet doista sve više liči na onaj tridesetih. Nema, doduše, nikoga ko je baš kao Hitler. Ali zato ima obilje nuklearnog oružja…

foto: marija janković

Može li se u vreme postkomunizma pa i antikomunizma uopšte objektivno govoriti o komunizmu? Koliko realno mogu da se mere mane, zablude i greške koje je taj period iznedrio u ovoj zemlji ali, s druge strane, ono što je bilo civilizacijski vredno, na primer antifašizam?

Malo je ljudi kod nas ili u svetu koji po poreklu imaju više komunističke krvi od mene. Tu je Đido, ali i čitava njegova porodica – u ratu su mu poginula dva brata, istaknuti revolucionari i komandanti, mlađa sestra, a oca ubili albanski fašisti. Ali i moja majka i njeni brat i sestra bili su skojevci, partizani… Međutim, ja sam rođen 1953, a već 1954. Đido postaje od komunističkog vođe opozicionar. I moja majka napušta Partiju. Među retkim ljudima koji nas posećuju gotovo da nema članova Partije. Od tada komunista i komunizma nema i neće biti u mom životu.

Kao politički emigrant osamdesetih godina, pišući u Londonu za mesečnik “Naša reč” koji je uređivao Desimir Tošić i za strane časopise, bio sam kritičar našeg komunizma. Vane Ivanović i ja smo izdali zbornik radova Demokratske reforme i knjigu Zbornik o ljudskim pravima. Već naslovi govore za šta smo se zalagali. Ipak, nikada nismo bili antikomunisti. Čak sam negde početkom osamdesetih napisao mali programski esej “Protiv komunizma i antikomunizma”.

Nije samo komunistički antifašizam “civilizacijski vredan”. Izvršene su velike socijalne promene, jedna revolucija u obrazovanju i kulturi. To je opet stvorilo i novu političku svest koja se okrenula protiv okoštalih formi sâmog komunizma. Komunizam je u oštroj formi postavio pitanje nejednakosti. Donekle ga je rešio, ali su oni koji su “rešavali”, komunistička birokratija, postali nova klasa, da upotrebim Đidov termin. Danas je nejednakost možda veća nego ikad i u okviru država i među njima. Ali, pitanje kao da je nestalo. Ili se još situacija nije iskristalisala da bi ga se postavilo.

Sa nestankom komunizma, započeo je i sumrak socijalizma, socijalističkih ideja. Đido, kao i većina disidenata, bili su za demokratski socijalizam. Uključivali su u njega i borbu za ravnopravnost država i naroda, jačanje međunarodnih ustanova, iznad svega borbu za mir. Šta bi sada rekli! Komunizam danas ne predstavlja nikakvu opasnost. U stvari, gotovo da ne postoji. Nema više onakvih komunističkih partija i ne treba da ih bude. Zato komunizam može mirno da se analizira. Prašina se slegla, sumrak je i Hegelova sova mudrosti može da poleti. Ali, dominantna desnica se plaši levih ideja pa joj onda odgovara da ih povezuje sa komunizmom. Uz to, davni gresi komunizma, stvarni i izmišljeni, dobar su izgovor za današnje neuspehe desnice. Zato je antikomunizam ne samo nadživeo komunizam već će još dugo živeti.