Mladi, ubijeni u pojam

Aleksandar Tijanić, jedan od poslednjih nepatvorenih teških bombardera srpskog novinarstva, rekao je u jednom od zadnjih trzaja sopstvene lucidnosti, u čuvenom obraćanju studentima novinarstva, da Srbiji preti opasnost da joj sve ćerke budu kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Majstor izraza, koji se metaforama igrao onako kako se Majkl Džordan igrao košarkaškom loptom, našao je pravu sliku da predstavi svu dubinu ponora u koji kao društvo propadamo bezmalo četvrt veka. I u tom ponoru je plastično ocrtao mesto koje je, u vaskolikoj podeli društvenog nerada i nereda, „rezervisano“ za mlade ljude ili, bolje rečeno, za one mlade ljude koji se prepuste društvenoj inerciji.

Društva se dele na organizovana i neorganizovana, odnosno na ona koja štite svoje članove i na ona koja svoje članove ostavljaju na milost i nemilost dezintegrativnim silama koje deluju u svakom društvu. Čak i životinjski čopori, prema istraživanjima zoologa, nisu neorganizovane skupine, već predstavljaju skupine u kojima je prisutna „podela rada“ i to takva „podela rada“ koja će samom čoporu omogućiti stabilnost i produženje vrste. Tako, na primer, delfini, u kriznim situacijama, formiraju oko ženke i njenog mladunčeta takozvani zaštitni zid sastavljen od najjačih pripadnika skupine, kako bi oni najslabiji bili najzaštićeniji u slučaju eventualnog napada ajkula. Slično postupaju i vukovi, koji u slučaju spoljnje ugroženosti čopora formiraju tzv. zaštitni obruč unutar kojega su opet najslabiji – uglavnom mladunčad – a koji spolja brane najjači pripadnici skupine. Slično postupaju i mnoge druge životinjske vrste svedočeći da je instinkt da se zaštite oni mlađi, na kojima počiva produženje vrste, duboko usađen u prirodu živih stvorenja. Otuda se iz odnosa prema mlađima koji tek stasavaju u svakoj skupini, bez obzira na to da li je životinjska ili ljudska, može predvideti da li je dotična skupina održiva ili je osuđena na odumiranje. Pogotovo to vredi za narode, nacije i društva, koji ne postoje po nužnosti, već su konstrukt skupa istorijskih uslova i surova je činjenica da su čitavi narodi, nacije i društva kroz istoriju nepovratno nestajali.

Mi, u Srbiji, u prethodnih nekoliko decenija otvorene društvene krize, počeli smo da živimo prvu fazu odumiranja i danas smo kao društvo, po većini objektivnih parametara, mnogo slabiji nego što smo to bili pre nekoliko decenija. To se posebno vidi iz činjenice što su u našem društvu, u prethodnih četvrt veka, nažalost, najveći teret krize podneli oni najslabiji – najmlađi i najstariji, jer ove dve društvene grupe po logici svog habitusa nisu bile u mogućnosti da se ravnopravno takmiče u surovom ratu svih protiv sviju. Stoga nije ni čudo što su upravo ove dve grupe u našem društvu najranjivije, najzbunjenije i najizloženije svim stresovima kroz koje prolazimo u beskonačnim koncentričnim krugovima. O penzionerima i časnim starinama ćemo drugi put, a u ovom članku ćemo pokušati da ukažemo na neke probleme položaja i perspektive mladih u našem društvu i to onih mladih koji stoje na razmeđi detinjstva i čoveštva i koji bi, koliko sutra, trebali da postanu glavna uzdanica društvenog razvoja.

Ne treba biti sociolog ili vršiti empirijska društvena istraživanja da bi se došlo do zaključka da su kod nas mladi ubijeni u pojam. Dezorijentacija, apatija, asocijalno ponašanje i, konačno, utočište u ekstremnim i supkulturnim društvenim grupama. Tako bi se najkraće mogao opisati začarani krug u kojem se vrte oni pripadnici mlađe populacije koju nosi društvena inercija i, zbog niza protivnih vetrova, oduzeta prilika za normalan životni start. Čak i oni pripadnici mlađe populacije koji žive u „normalnim“ uslovima ne mogu a da ne budu dotaknuti sveopštim sivilom usled koga žive, usled čega se, čak i kad nisu izloženi devijantnim oblicima društvenog ponašanja, opet povlače u sebe i nemaju poleta, koji bi trebao da bude karakterističan za njihove godine. Jedno od novijih socioloških istraživanja obavljenih kod nas na ovu temu kaže da preko 70 odsto mladih u dobi od ranog punoletstva do izmaka dvadesetih godina ne pripada nijednoj organizaciji i ne učestvuje u bilo kakvoj društvenoj aktivnosti. Ne učestvuje, jer u bilo kakvoj vrsti društvenog angažmana ne vidi nikakav smisao. To je ona velika reka mladih „izgubljene generacije“ koja tek dozreva, koja, umesto da svoj život uzmu u svoje ruke, sopstvenu potvrdu traži u lajkovima na Fejsbuku, zamenjujući realni život virtuelnim. U Srbiji ima između 3,5 i 3,7 miliona ljudi koji imaju otvoren nalog na Fejsbuku i najveći broj ove grupacije (oko 30 odsto) predstavljaju upravo mladi između 18 i 24 godine života, a odmah za njima je grupacija takođe mladih – između 25 i 30 godine života (nešto manje od 30 odsto), što znači da je više od polovine korisnika Fejsbuka u Srbiji upravo u „tranzicionim“ godinama koje iz mladosti vode u zrelost. U susretu lične, odnosno generacijske tranzicije i naše kolektivne, beskonačne društvene tranzicije iz koje nikako da izađemo, značajan broj mladih ljudi se naprosto pogubio i pobegao u virtuelnu stvarnost. Društvene mreže poput Fejsbuka, Tvitera i ostalih potencijalnih „netvorkova“ i te kako mogu poslužiti za društveni angažman i u društvima sa više optimizma i srećnijom strukturom za to i služe (malo-malo pa se na „trulome Zapadu“ ljudi međusobno sazovu preko mreža oko nekog problema, pa udare ili u marš ili u overavanje neke peticije), dok kod nas, nažalost, društvene mreže, uz časne i malobrojne izuzetke, uglavnom služe, kao i velika količina „šarenih“ medija, za anesteziranje mozga i jalovo trošenje društvene energije. Teza autora ovog članka je da u našem društvu Fejsbuk, Tviter i ostale društvene mreže ne samo da ne doprinose bilo kakvom društvenom aktivizmu i društvenom zdravlju mlade populacije, već, uz malobrojne aktivističko-misleće izuzetke, ovu populaciju dodatno betoniraju u praznom društvenom prostoru u kome su realne akcije, koje bi dovele do realnog poboljšanja društvenog statusa, a na korist čitavog društva, zamenjene lažnom virtuelnom „online psihoanalizom“. Značajan broj mladih danas, bežeći od surove stvarnosti, ogledaju se u lažnom i iskrivljenom virtuelnom ogledalu i to je jedan od razloga što se devojčice skidaju po Fejsbuku, a mladići poziraju u stilu „Bilija D’ Kida“ – i jedni i drugi u nesrećno izabranom samoodbrambenom refleksu, koji im je usadila društvena džungla. No, s onu stranu ovih online performansa, ove devojčice i dečaci, devojke i momci, pasivno stoje ukopani u mestu, pomireni sa činjenicom da, kako se njima čini, ovde uskoro neće biti bolje.

Možda kao nikad ranije, mladi su danas potonuli u svojevrsni aktivistički nihilizam koji se manifestuje pre svega stavom da budućnost neće biti bolja od sadašnjosti, iz čega proishodi potpuno odsustvo želje da se bore za određene ciljeve u budućnosti na kolektivnom planu (ostavljamo po strani individualne pokušaje da se „snađu“, jer to na društvenom planu ne rezultira bilo kakvom trajnijom posledicom). Prethodne generacije mladih, od onih ustaničkih i patriotskih u 19. veku koje su sanjale o nacionalnom oslobođenju, do socijalističkih koje su verovale u „svetsku revoluciju“ i društvo jednakih šansi, uvek su imale neki svoj kredo koji ih je vodio i davao im polet. Čak i tokom famoznih 90-ih godina mladi su bili veoma aktivistički raspoloženi, uglavnom na strani tadašnje opozicije, ali poneki i na strani „patriotske“ vlasti, i mislili su da je nešto vredno borbe. Danas velika većina mladih, osim izvesnih užih grupa i zdesna i iz centra i sleva, kao i onih sa aktivističko-lukrativnim (da ne kažemo partijskim) interesima, ne veruje da je bilo šta vredno borbe i prepuštaju se svakodnevnom individualnom „snalaženju“ – bukvalno od danas do sutra. Zato neke od njih postaju „Stoje“ praveći prve korake ka „zvezdama“ na Fejsbuku, a neki od njih „zaštićeni svedoci“. Na sreću, postoje i naši „Novaci Đokovići“, svetli izuzeci u opisanom mračnom okeanu nihilizma i malodušnosti, koji su, opet, do sopstvenih uspeha došli mimo, a često i uprkos nemarnoj državi i sluđenom društvu. No, svaki izuzetak samo potvrđuje pravilo, ističući svojom svetlošću još više sveopšti mrak u kome je većina mladih u našem društvu – na margini, dezorijentisana i prepuštena sama sebi.