Mit o rumunskoj sirotinji

Deset godina nakon izbijanja, ekonomska kriza u Evropskoj uniji nije goruća tema, jer sve zemlje članice ostvaruju ekonomski rast nekoliko godina u nizu. Krajem prošle godine, šef kancelarije Svetske banke u Srbiji Stiven Ndegva poručio je da će ta institucija ove godine insistirati na ubrzanju reformi i stopi ekonomskog rasta od najmanje pet odsto. „Na taj način će“, kako je tada izjavio za „Blic“, „Srbija za petnaest godina stići Evropu, a njeni građani osetiti bolji život“. Na kojim osnovama je taj scenario zamišljen, budući da smo u poslednje tri godine jedva ostvarili i kumulativni rast od pet odsto, ostalo je nejasno. Za sada, moramo se suočiti sa najnižim rastom u Evropi od 1,9odsto.

KARPATSKI KOLOS: U međuvremenu, ekonomije drugih zemalja ne tapkaju u mestu već ubrzano rastu. Upravo Rumunija predstavlja najbolji primer. Rumunija je 2017. godine zabeležila najvišu stopu rasta u Evropi od fascinantnih 7 odsto. Time je ekonomija ove nekada siromašne zemlje dostigla vrednost od oko 200 milijardi dolara, pretekavši Grčku. Poređenja radi, srpski BDP je oko 38 milijardi dolara (Rumunija je na tom nivou bila 1987. godine). Ipak, relevantniji pokazatelj razvijenosti jeste vrednost BDP po glavi stanovnika. U slučaju Rumunije, on iznosi oko 10 hiljada dolara i jedina siromašnija članica EU je Bugarska. Međutim, od Srbije i po tom pokazatelju bolje stoji, jer je naš dohodak po glavi stanovnika oko 5.500 dolara. Dakle, prema BDP-u kao pokazatelju apsolutne veličine jedne ekonomije, Rumunija je više od pet puta veća, a uzevši u obzir dohodak po glavi stanovnika (kojih je u Rumuniji 19 i po miliona, naspram sedam miliona nas), prosečan Rumun je duplo bogatiji.

Međutim, prosečni građanin Rumunije je 2004. godine (videti grafikon), prema podacima Svetske banke, imao niži godišnji dohodak, 3.010 naspram ovdašnjih 3.070 dolara. Na grafikonu je prikazan period od 2000. godine zbog toga što se za naše ekonomsko zaostajanje devedesetih ne može kriviti isključivo tadašnja ekonomska politika.

Inače, za fascinantan rumunski rast može se zahvaliti najpre tzv. procikličnoj fiskalnoj politici (gde, dok privreda raste, istovremeno raste i državna potrošnja). Usled smanjivanja poreskih stopa i povećanja plata u javnom sektoru, podstaknuta je potrošnja stanovništva, što i jeste glavni „pogon“ rumunske privrede. Osim fiskalne politike, deo zasluge treba pripisati i opštoj privrednoj liberalizaciji u skladu sa standardima EU. Tome svedoči relativno dobra situacija na polju ekonomskih sloboda (prema indeksu ekonomskih sloboda Heritage fondacije), gde Rumunija zauzima 37. mesto od 180 zemalja sveta. Srbija je na 80. mestu. Delom zahvaljujući liberalizovanom tržištu rada i podsticajima, Rumunija je poboljšala poslovnu klimu i privukla IT kompanije iz celoga sveta.

Kad je o drugim vitalnim ekonomskim parametrima reč, stopa nezaposlenosti u Srbiji je relativno visoka, na nivou oko 13,5 odsto. Da je danas u EU, Srbija bi po nezaposlenosti bila na 26. mestu od 28 članica (ispred Španije i Grčke). Sa druge strane, Rumuniji bi na stopi od 4,6 odsto mogle pozavideti i mnogo bogatije zemlje, poput Italije ili Francuske. Isto tako, uslužni sektor učestvuje sa oko 64 odsto u stvaranju rumunskog BDP-a, dok su udeli industrije i agrara, redom, oko 32 i četiri odsto. Nažalost, Srbija ima duplo veći udeo poljoprivrede, što se smatra odlikom manje razvijenih zemalja.

Osim usko ekonomskih činilaca, razvijenost zemalja opredeljuju i oni neekonomski. Među njima najznačajnije su institucije, koje definišu i sprovode „pravila igre“ u društvu.

BORBA PROTIV KORUPCIJE: Ono po čemu se Rumunija razlikuje od nas, ali i stiče međunarodnu pažnju, jeste borba protiv korupcije. Nosilac ove borbe je Nacionalni antikorupcijski direktorat, DNA (Direcția Națională Anticorupție), na čijem je čelu od 2013. Laura Kovesi, sada već naširoko poznata tužiteljka. Naime, Direktorat postoji od 2003. godine, ali su tek njenim dolaskom na čelo otpočele ozbiljne istrage visoke korupcije. Godišnje se prosečno obavi više od hiljadu istraga u vezi sa državnim zvaničnicima, dok oko 90 odsto procesuiranih na kraju bude i osuđeno. Radi se o optužnicama protiv desetina bivših ili tada aktuelnih gradonačelnika, poslanika, ministara i premijera, kao i samih tužilaca i sudija. Tužiteljka Kovesi je od početka brzo privukla pažnju medija, a predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker pohvalio je njen rad. O njoj su još pre nekoliko godina pisali u više navrata „Njujork tajms“, „Gardijan“ i drugi, dok je pre dve godine, zbog borbe protiv korupcije, dobila i najviše francusko odlikovanje, Orden časti.

Među najpoznatijim hapšenjima koje je DNA sproveo jeste ono protiv bivšeg gradonačelnika Bukurešta Sorina Opreskua 2015. godine, zbog toga što su, za vreme njegove vlasti, preduzeća koja su imala ugovorene poslove sa gradom morala veliki deo profita da plate pojedinim političarima, uključujući njega samog. Bivši predsednik Rumunije, Trajan Basesku, za vreme čije vladavine je Kovesijeva i došla na čelo DNA, takođe joj se našao na meti, dok je njegov brat zbog primanja mita svojevremeno i osuđen. Na podužem spisku optuženih i kažnjenih su, takođe, bivši ministri omladine i sporta i poljoprivrede, biznismeni, kao i direktor rumunske železnice. Međutim, najvećim slučajem dosad verovatno se smatra postupak koji se vodio protiv premijera Viktora Ponte, koji je septembra 2015. optužen za proneveru i pranje novca, kao i utaju poreza. Dva meseca kasnije povukao se sa vlasti.

Kako to obično biva, jedan deo medija demonizuje tužiteljku, u čemu prednjači „Nacionalni žurnal“, nazivajući je „staljinističkim tužiocem“. Ove optužbe ne dolaze bez razloga, budući da je gazda ovog medija – biznismen i političar Dan Vojkulesku – zbog pranja novca osuđen na deset godina zatvora.

INSTITUCIJE SU VAŽNE: Rumunska borba za institucije i vladavinu prava i dalje je aktuelna i sama po sebi poučna, pogotovo za zemlje gde se ovakav proces čini kao borba protiv vetrenjača. Za Vidu Petrović Škero iz Centra za pravosudna istraživanja i bivšu predsednicu Vrhovnog suda Srbije, ova borba ipak ne sme da ima alternativu. „I mi i Rumunija smo zemlje sa problemima korupcije, koje su to kasno prihvatile i krenule u borbu. Korupcija se u zemljama u tranziciji obično iskazuje kroz organizovani kriminal, u kome učestvuju sve grane vlasti“, istakla je u razgovoru za „Vreme“.

Međutim, kako kaže, tamo je pravosudna reforma započeta pre ulaska u EU, pa je blagovremeno krenula u odlučniji obračun sa korupcijom. „U ovom trenutku, Rumunija se nalazi na relativno dobrom, 29. mestu prema indeksu vladavine prava (World Justice Project), za razliku od nas koji smo na 76. mestu od 113 zemalja sveta“.

„BORBA PROTIV KORUPCIJE„: Naša je zemlja takođe deklarativno u ratu sa korupcijom, ali postoji razlika u pristupu. Prema izjavi Radomira Ilića, državnog sekretara u Ministarstvu pravde, Srbija se opredelila za dugoročni pristup razvijanja institucija za borbu protiv korupcije. To je označio kao jedini istinski vid borbe protiv korupcije. Sa druge strane, Rumunija je određene policijske, tužilačke i druge strukture izdvojila u jednu specijalizovanu nacionalnu direkciju, čime nastoji da ostvari rezultate u kratkom roku. „Pitanje je“, rekao je Ilić svojevremeno za „Politiku“, „koliko se takvim načinom organizovanja može ostvariti dugoročna borba i kontinuitet institucije, što je u antikorupciji najbitnije“.

Prema Ilićevom objašnjenju, izgleda da su pozitivni učinci Rumunije prolazni i da možemo spokojno sačekati naše institucije da se „slegnu“ i otpočnu bezrezervnu borbu protiv kriminala i korupcije.

Međutim, na to da se kao dugoročno u našem pristupu pokazuje jedino čekanje da institucije prorade, upozoravaju najmanje dve okolnosti. Jedna od njih je nepovoljan izveštaj Grupe zemalja protiv korupcije (GREKO), tela unutar Saveta Evrope, koje konstatuje da Srbija nazaduje.

„Treba da nas zabrine činjenica da je naša država dobila rok od godinu i po dana da primeni 13 preporuka, a da za to vreme nijedna nije ispunjena“, izjavio je agenciji „Beta“ Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbije. Na taj način, država šalje poruku kako nije spremna da ispunjava obaveze na koje se sama obavezala procesom evrointegracija, što se graniči sa apsurdom.

Ono što granicu apsurda možda i premašuje jesu indicije da je, u januaru ove godine, za šefa Agencije za borbu protiv korupcije izabran Dragan Sikimić, za koga se sumnja da je povezan sa Srpskom naprednom strankom. Odmah po njegovom imenovanju, „BIRN“ je objavio da je Sikimić na prethodnim predsedničkim izborima bio član Radnog tela Republičke izborne komisije za opštinu Zemun, upravo na predlog SNS-a. Takođe, „KRIK“ je ukazao na mogućnost da je Sikimić bio jedan od donatora ove stranke, koji su svojevremeno od njenih funkcionera dobili po 40 hiljada dinara sumnjivog porekla, da bi ih pod svojim imenom ponovo uplatili na račun stranke. Na sukob interesa ponovo je upozorila Transparentost Srbije, podsećajući kako je direktoru Agencije zakonski zabranjeno članstvo u stranci, ali ne i drugi oblici povezanosti, što je opasan problem.

GRAĐANSKO „HOĆU„, POLITIČKO „NEĆU„: Ključna stvar, na koju čitava priča ukazuje, jeste nedostatak vladavine prava u našoj zemlji. Vladavinu prava obezbeđuje pravosuđe. „Da bi pravosuđe bilo kvalitetan faktor borbe protiv korupcije, mora se obezbediti nezavisnost od drugih grana vlasti. Ona postoji kada je sudstvo profesionalno, a sudije i tužioci poseduju veliki lični integritet“, smatra Vida Petrović Škero.

Osvrćući se na Rumuniju, sagovornica podseća na događaje s početka 2017. godine kada je tamošnje Ministarstvo pravde iniciralo dekriminalizaciju „sitne“ korupcije. Ideja je bila da se korupcija usled koje je šteta manja od 44 hiljade evra više ne smatra zločinom; da slučajevi korupcije ne mogu biti procesuirani nakon više od pola godine od nastanka, kao i da se maksimalna kazna za korupciju spusti sa sedam na tri godine zatvora. To je predloženo u trenutku kad je već na stotine funkcionera bilo pod istragama, uz opravdanje da je neophodno smanjiti pritisak na pretrpane zatvore. To je izazvalo najveće proteste u postkomunističkoj istoriji ove zemlje, gde je na stotine hiljada građana izašlo na ulice rumunskih gradova tražeći povlačenje predloga, što se i dogodilo.

Turbulencije se još nisu ni smirile, a već godinu dana kasnije, u februaru 2018, ministar pravde zatražio je smenu tužiteljke Kovesi zbog prekoračenja ovlašćenja i neadekvatnog obavljanja svog posla. „Tada je sudstvo, što je inače retkost, reagovalo štrajkom, a građanstvo se ponovo pobunilo i izašlo na proteste – i ponovo uspelo“, kazala je Vida Petrović Škero.

Zaključak koji se iz rumunske antikorupcijske odiseje može izvesti je da je prisutna građanska, ali ne i stvarna politička volja da se situacija promeni. Slično se dešava i u Srbiji, gde Ministarstvo pravde usvaja Radni tekst amandmana na Ustav Republike Srbije, čija se promena uskoro očekuje. Vrhovni kasacioni sud upozorava na to da su mnoge predložene promene koncipirane tako da se faktički otvaraju vrata za mnogo dublji upliv izvršne vlasti u proces donošenja zakona, izbora sudija i, samim tim, uticanje na sudske ishode. „Naše reforme koje se sada pokreću ustavnim amandmanima, po mom mišljenju, učiniće sudstvo još gorim“, istakla je naša sagovornica. Prema njenim rečima, izmene i dalje ne garantuju nezavisnost sudske vlasti, što ukazuje na odsustvo političke volje da se obezbedi kvalitetan pravosudni sistem. „Sve dok nema političke volje da se na korupciju reaguje u svim sferama društva, borba protiv nje nikada neće biti uspešna“, upozorila je Vida Petrović Škero.