Miškovićev pasoš i drugi slučajevi

Vladimir Vučinić bio je do 15. marta sudija s više od 20 godina sudskog staža, od Prvog općinskog suda 1991. godine, gdje je počeo, da bi 2005. godine postao sudija Okružnog suda u Beogradu, te od kraja 2006. godine sve do kraja 2014. i tzv. Specijalnog suda za borbu protiv organiziranog kriminala. Među posljednjim velikim predmetima koje je sudio bio je predmet Miroslava Miškovića. Nakon što se „drznuo“ da Miškoviću privremeno vrati oduzeti pasoš zbog poslovnog puta u inozemstvo, najprije je prošao kroz „toplog zeca“ svojih nadređenih, dijela javnosti i tabloida, ali i disciplinskog postupka pred Visokim savjetom pravosuđa (o čemu je „Vreme“ opširno izvještavalo), a potom je smijenjen i sa mjesta rukovodioca i sudije Specijalnog suda i vraćen u Viši sud u Beogradu.

Nedavno je odlučio da napusti sudstvo i pređe u advokaturu.

„VREME„: Koliko ste predmeta imali u Specijalnom sudu?

VLADIMIR VUČINIĆ: Ne znam tačno, sveukupno oko 40 predmeta koji su mi bili povereni kao sudiji da sudim. Mnogo više je bilo predmeta u okviru drugih veća, tu su i sporazumi o priznanju krivičnog dela… Te predmete ne računam, nego one gde sam baš meritorno sudio.

Koliko vam je ostalo nezavršenih predmeta kad ste vraćeni iz Specijalnog suda u Viši sud u Beogradu?

Ostala su moja četiri predmeta, a ako računamo i predmete u kojima sam bio član veća, onda ih je bilo ukupno petnaestak. Recimo, jedan od ključnih predmeta koji je ostao nedovršen je suđenje pripadnicima Jedinice za specijalne operacije, koji je već bio doveden do samoga kraja; to je po stavu tužioca oružana pobuna, a po stavu odbrane protest 2001. godine, kada su pripadnici JSO izašli sa „hamerima“ ispred Sava centra. Taj postupak je trajao skoro tri godine. Bilo je dosta suptilnih stvari i svedoka koji su svi poznate ličnosti, bilo u domenu politike ili iz miljea podzemlja. To je zaista bio zanimljiv premet sa obiljem dokumentacije, u kojem smo završili dokazni postupak i radili smo dopunu dokaznog postupka – još svega nekoliko dokaza – i ja sam već najavio završnu reč i, po informacijama koje sam imao, optuženi su već naveliko spremali tu završnu reč. Moja smena u tom trenutku mi je bila veliko iznenađenje, jer je ona značila da se taj postupak vraća na početak.

Od tog suđenja su mnogi očekivali bar djelomično razrješenje tzv. političke pozadine atentata na premijera Zorana Đinđića.

foto: milovan milenković

U tom predmetu ima obilje informacija. Predmet je zanimljiv i po tome što smo dobar deo dokumentacije crpeli iz predmeta „zemunskog klana“ i ubistva premijera, zvanično smo tražili i dobili brojne dokaze iz tih predmeta, koje smo izveli na glavnom pretresu. Neki segmenti i neke epizode iz tog dela prelivale su se u ovaj predmet koji je nekako sublimacija svega toga, samo jedna skraćena priča, ali na svoj način ima specifičnu težinu. Meni je, kao sudiji, taj predmet bio veliki izazov i žao mi je što nisam u prilici da ga završim. Vidim to kao jedan od svojih neostvarenih ciljeva. Kad god sudite u takvom postupku, prirodno je da želite da vidite – kao što lekari vide pacijente i profesori studente, da se pacijent izlečio, a da je student diplomirao – da ste vi pravosnažno okončali postupak.

Ipak, mogu da kažem da sam relativno zadovoljan čovek kada pogledam šta i kako sam radio, iako uvek može i bolje. Po nekim spoljnim ili objektivnim parametrima, satisfakcija mi je da mi je za deset godina ukinuta samo jedna presuda, što jeste neki parametar. Satisfakcija je svakom sudiji da ima što manje tih ukinutih presuda…

Kako ste onda protumačili svoju smjenu sa pozicije prvog čovjeka Specijalnog suda i povratak u Viši sud?

Tri reči koje se stalno govore su: smena, premeštaj i vraćanje. Koju god izaberete, premeštaj je možda najmanje sporna. Reč je tu o široj slici, interes pravosuđa bi trebalo da bude da sudije one postupke koje dugo godina rade dovedu do kraja. Nije stvar samo u brzini, ta suđenja zaista ne mogu brzo da se završe, mnogo je tu problema. Recimo, sudio sam takozvanoj drumskoj mafiji ili, lepše rečeno, optuženima za (ne)naplatu putarine. Podaci kažu da sam u tom predmetu sudio 77 dana i završio statistički za manje od tri meseca, ali kalendarski je to oko dve godine. Zašto? Prvo, nemamo dovoljno sudnica, a predmeta je mnogo, imate samo jednu sudnicu u koju možete da smestite sto ljudi. U ovom slučaju zaista ih je bilo toliko – 46 advokata, 53 okrivljenih, tužioca, saradnika, obezbeđenje. Bilo bi najcelishodnije da svaki dan sudite tri-četiri sata, ali vi nemate sudnicu svaki dan na raspolaganju, nego je dobijete mesečno na dva-tri dana.

Kad je o mojoj smeni ili premeštaju reč, meni i javnosti je rečeno da mi je istekao mandat, što jeste činjenica; šest godina je prošlo od početka 2010. kada smo svi raspoređeni zbog nove mreže sudova, a ja sam ukupno devet godina proveo u organizovanom kriminalu. Po tome se već vidi da može da se produži. Da je bilo šest godina striktno, pa čak i da nije bilo nove mreže sudova, bilo bi to nešto drugo. S druge strane, nisam bio jedini sudija kome je početkom ove godine istekao taj mandat. Ne želim da imenujem nikoga, jer ne bi bilo kolegijalno, ali znam sigurno i to su mi čak neki od kolega i rekli, da su potpisali novo rešenje za produženje. Očigledno da se to moglo primeniti i na mene. Prema tome, nešto je drugo razlog.

Dobro, niste više predsjednik Posebnog odjeljenja, ali zar ne bi bilo logično da ostanete tamo dok ne završite svoje predmete, barem one koji su već došli do završnih riječi?

To je suština. Ako se posmatra interes postupka, interes prava učesnika u postupku, onda bi to moralo tako da se radi. Da sam ja predsednik suda, nikada ne bih doneo takvu odluku.

Pritom stalno pričamo o efikasnosti, o starim predmetima…

O suđenju u razumnom roku, evo sada je taj zakon počeo da se primenjuje. Vidim da se brojna rešenja o kršenju tog prava u sudovima donose i mislim da je to dobro. Nije dobra pojava, ali je dobro da to sud uvidi i da se zaštite prava stranaka i prava učesnika u postupku. Bolje je zaštititi ih ovde nego ići pred međunarodne institucije. To je i sporija i skuplja procedura i za državu nepovoljnija. Međutim, u odlučivanju o mom premeštaju sasvim je suprotno odlučio predsednik suda, umesto da se rukovodio interesom postupka. Nije stvar u tome u kojoj će se dinamici u suđenju iz početka ponoviti već izvedeni dokazi, ali: da li zaista neko misli da novi predsednik veća može da ima tu percepciju, tu širinu kao neko ko je, recimo, dve godine radio taj postupak, u kojem sudija već vidi obrise buduće presude? Ovako, postupak mora početi iznova, a izuzetak je da se radi u skraćenoj varijanti, da se neki veštaci i svedoci ne pozivaju – kod nas je to postalo pravilo, jer kad dođete u takvu situaciju nemate još dve godine na raspolaganju za suđenje, pa se onda žuri. Već zbog tog argumenta, a ne govorim ni o jednom konkretnom predmetu, nikada ne bih doneo takvu odluku.

Mislim da je tu i stvar sistemske prirode. Trebalo bi razmotriti pitanje te hibridne varijante kao što je Ustanička 14, ovakva kakva je danas, trebalo bi da se sistemski predvidi da li su samo to posebna odeljenja izmeštena nekoliko kilometara od sedišta suda, koja imaju posebnu zgradu, infrastrukturu i svu nadležnost, ili je to ipak sud za sebe. Već godinama se govori o tzv. specijalnim sudovima. To znači da možda ipak ima opravdanja da se razmisli da to bude sud. To nije samo terminološko pitanje: ako bi se predvidelo da je to sud, da ima svoju upravu, iskusne i praksom dokazane sudije koje tu rade sa punim kapacitetom i mandatom i da ne mogu da budu premešteni ako se nekome ne bude dopala neka odluka itd., da ne rade pod tom presijom, to je dodatni argument u prilog njihovoj nezavisnosti i samostalnosti, onda bi interes postupka bio najmerodavniji. Osim toga, nije ni prirodno da budu toliko različiti uslovi, svi ostali, pa i finansijski unutar jednog suda. To stvara nezdravu atmosferu i to ne može niko da porekne.

Konkretno, da li vas je „koštao“ slučaj Mišković, kao što je to utisak u javnosti, odnosno konkretna odluka o privremenom vraćanju pasoša?

Trudim se da i u odnosu na to postavim objektivnu distancu i da što realnije sagledam. U tom momentu, ja sam u karijeri imao čitavo jedno sudijsko punoletstvo. Od momenta kada sam doneo tu odluku, moja karijera kreće u potpuno drugom smeru. Bivam suočen sa situacijom da ne primenjujem samo one zakone koje sam primenjivao, da ne rešavam pravna pitanja, da nisam ono za šta sam i raspoređen na to mesto, nego počinjem da branim sebe u nekim postupcima, da pišem pritužbe, prigovore, nešto se novo dešava. Verujte da mi je teže da za sebe napišem jednu stranicu, nego što sam obrazložio, recimo, presudu za drumsku mafiju na 519 strana. Najteže je braniti sebe, kao što lekari kažu da je najteže lečiti sebe. Mnoge stvari su se promenile. Nisam želeo da posustanem na početku, ali video sam i osetio da nekome na neki način smetam, video sam da mi se otežavaju uslovi koje ne bih da iznosim detaljno u javnost, jer nije u mojoj prirodi da se žalim, ali znatno su mi otežavani uslovi rada: da li imam saradnika ili nemam, da li pišem izveštaj o posetama u kabinetu, o tome sam već govorio u postupku pred disciplinskom komisijom VSS. Video sam da posao trpi, jer sam prisiljen da radim nešto potpuno drugo.

Kad ste donosili odluku da privremeno vratite Miškoviću pasoš, jeste li uopće imali ideju da se tako nešto može dogoditi i koja vam je argumentacija bila? Čovjek je otputovao, obavio posao, vratio se nazad…

Govorim uz maksimalnu ogradu, jer je taj postupak i dalje u toku, bez obzira što ja više nemam tu granicu da ne komentarišem postupak, jer i zvanično nisam više sudija. Mogu da kažem samo, bez ikakvog komentarisanja, šta je bio moj racio u tom momentu. Ja sam znao da radim odluku u skladu sa zakonom i u skladu sa opštim interesom. Tada ne pitate za cenu, ne smete ličnu dimenziju da postavite. Moj lični interes bi možda bio da donesem drugačiju odluku, ali to nije bitno, to sam morao da anuliram, uprkos situaciji da sam doneo odluku koja je naizgled, ili zaista povoljna onima onima na koje se odnosi, pa sam samim tim u glavama onih kojima se ne dopada neka ličnost, sam sebe svrstao u „njihov“ tim nepoželjnih. Ja sam znao da donosim odluku koja mi nije u interesu u tom momentu, ali koja je u skladu sa svim načelima, principima, zakonom i potpuno, jako atipično u tom momentu, za mene normalna odluka. I sad, kad premotam film dve godine unazad, ne vidim da bih mogao da branim suprotnu odluku. Ja na stolu tada imam odluku Ustavnog suda da je on bio u prekomernom pritvoru, ona je skoro objavljena. Imao sam strane posmatrače koji prate to suđenje i možda nisam prepoznao da je to bio moj profesionalni sudijski zenit u toj sudnici kada su oni rekli da je to suđenje išlo po standardima i merilima izvan okvira ove zemlje. Imate zaista visoko jemstvo, sina u postupku pred tim istim većem, kompaniju koju vodi, i uz sve to da ne donesete takvu jednu odluku, a da se nešto kasnije desi drugačije, koji obaveznik će to da nadoknadi? Stavite krunu svega toga, vi pred sobom imate nevinog čoveka: to su prava učesnika u postupku, dok tužilac ne dokaže krivicu. U takvom kompleksnom predmetu, da li će on dokazati ili ne, u tom momentu ne možete da znate. Čemu onda suđenje? Jednog dana doći će neko ko će sve to drugačije, objektivnije da sagleda i taj bi me pitao zašto ga nisam pustio. Nisam želeo da imam bilo kakvu dilemu, rekao sam da odobravam i da je procedura uobičajena. Da li je to razlog i da li je zbog toga moja karijera krenula ovako kako je krenula, ne znam.

Da li je na vas djelovao politički i medijski pritisak u tom slučaju? Predstavnici izvršne vlasti su, ne samo Miškovića nego i mnoge druge, unaprijed osudili.

To apsolutno zavisi od ličnosti sudije. Na mene, recimo, ne deluje uopšte. Imam dovoljnu dozu imuniteta; da je nemam, ne bih mogao da se izborim sa tim. Kao što često emocije u sudnici morate da sputate. Koliko puta smo ispitivali ili saslušavali decu, čuli smo jako potresne priče, pa mi dođe da se isplačem, ljudski je to, ali morate da prigušite te emocije, da ih ne pokažete bar dok ste u sudnici. Isto je i sa medijima, bar kada sam ja u pitanju. Sam nikada nisam imamo nikakav pritisak, ni u jednom predmetu, osim što sam postupanje predsednika suda ovim povodom smatrao pritiskom, o čemu će konačni sud dati Upravni sud.

Na suđenju Miškoviću primjetno je prisustvo brojnih stranih promatrača. Jesu oni nešto remetili, je li to bilo opterećujuće za sudsko vijeće?

Jedna od mojih odluka je bila da oni budu u sudnici, a ne u publici, i da na krilu hvataju beleške, što nije primereno. Nisu ništa remetili. Tad je već počelo, pojedine kolege su postavljale pitanja zašto su oni u sudnici, kao da je to bilo najvažnije. Nemam šta da sakrijem, izvolite, sedite, pratite, nemojte da remetite suđenje, da li ste iza stakla ili ste sa ove strane, potpuno je irelevantno. Advokatski pripravnici sede u sudnici u Specijalnom sudu na svakom suđenju, nisam još naišao na slučaj da je ijedan predsednik veća, a da ima mesta, uskratio advokatskim pripravnicima da sede u sudnici, pa zašto ne bi strani eksperti, koji su prevalili toliko dugačak put da bi došli da vide da li se sudi u skladu sa evropskim i svetskim standardima sedeli u sudnici. Ne vidim nijedan razlog.

Ali očito je bilo razloga da se kompletno suđenje prebaci u Palatu gdje nema uvjeta za njih.

To je jedina stvar koju sam hteo da sugerišem koleginici koja je dobila da sudi slučaj, hteo sam da joj kažem da ne ide u Palatu, jer tamo nema uslova da sudi. Zbog prevoda je pucao sistem, sada su to nešto sredili. Nismo imali prostoriju za prevodioca, ja sam onda od četiri sata suđenja polovinu vremena potrošio čekajući da se uspostave tehnički uslovi. To je jedino što sam hteo koleginici da sugerišem, ništa drugo. Svako radi svoj posao. I u Ustaničkoj i u Savskoj postoje sudije koje su izuzetno stručne i savesno će obaviti svoj posao, ali to je taj deo priče. Ima tu mnogo tehničkih stvari koje se ne vide spolja, ali mi kao sudije znamo. Nekada se nije sudilo uz transkripte, nego diktiranja. U Palati je sad borba oko toga. U svakom sistemu postoji otpor starijeg, iskusnijeg dela te priče. Novine se teško prihvataju. Ja svima pričam da je moje iskustvo izuzetno pozitivno, jer najmanje tri puta uštedite vreme u toku suđenja.

Javnost je to spajanje predmeta doživjela kao način da se vas izbaci iz predmeta, mislim čak vrlo opravdano.

Prema svemu onome što se dešavalo, moguće da je bilo nekih takvih zaključaka. Ja ne želim da komentarišem odluku o spajanju, kao što ne želim da moje odluke neko komentariše izvana. Branio sam na taj način i svoj ugled.

Vi ste također ranije imali zahtjev za spajanje predmeta. Optuženi u paralelnom predmetu Milo Đurašković je to tražio?

Da, imao sam zahtev, ali apsolutno poričem tvrdnje da o tome nije odlučivano. Sud i kad kaže da će o nečemu naknadno odlučiti, on je odlučio da u tom momentu nije zrelo za tu odluku, ostavio je za neko drugo vreme. O tome jeste bio odlučivano, ali definitivno nije konačno odlučeno, da ili ne. Time se čak bavilo i veće na glavnom pretresu. Kao veće smo doneli odluku da ćemo o tome naknadno odlučiti. Imate primer postupaka koji se vode unutar jednog veća, pa se ne spajaju, a imate situaciju kada se vode odvojeni postupci, pa se spoje. To je sve stvar onih koji te odluke donose, ja nemam nikakvu ni dilemu ni sumnju.

Kako ste doživjeli odluku VSS da vas ipak kazni opomenom nakon oslobađajuće odluke disciplinske komisije?

foto: milovan milenković

Nikada nisam bio zadovoljan kompromisom. Predsednik suda je podneo disciplinsku prijavu, tražio je moju odgovornost za težak disciplinski prekršaj, samim tim da se inicira postupak za razrešenje. Kao što znate, prvostepena komisija, kojoj bih se zahvalio na korektnom vođenju postupka, pokazala je visok nivo profesionalizma i olakšala mi je tu situaciju. Nekoliko tih odlazaka pred komisiju bili su mi najteži period u karijeri. Oni su doneli odluku da odgovornosti nema, a onda je VSS našao da postoji za lakši disciplinski prekršaj i izrekli su mi javnu opomenu, ali i poručili da ukoliko sam nezadovoljan mogu da podnesem tužbu i iniciram upravni spor, što sam i učinio jula meseca prošle godine. Do danas nisam dobio nikakvu informaciju šta se tamo dešava, pa se nadam da ću imati pravo na suđenje u razumnom roku. Zaista mi je žao što tu odluku neću dočekati kao sudija.

Ipak, nada nije bila dovoljna da ostanete sudija. Kako ste to prelomili, koliko dugo ste razmišljali?

Uzeo sam sebi vreme da razmislim i objektivno pogledam sve to, bez uznemiravanja sa strane. Način na koji sam se branio dve godine i sve što sam činio je u meni probudilo neku vrstu otpora, uz spoznaju da sam se ostvario kao sudija i iznad svojih početnih ambicija i da je možda pravi momenat da pokušam nešto novo, pogotovo što je to slično, ali i veoma različito u odnosu na ono što sam do tada radio. Možda je to i težnja ka još većoj nezavisnosti. Ne kažem da nisam bio nezavisan, očigledno je da sam se borio za nezavisnost i samostalnost sudijske funkcije. Ne znam da li sam uspeo u tome, to još nije konačno rešeno, videćemo. To su bili glavni motivi. U poslednjih godinu dana o tome sam razmišljao sve više. Dosta sam energije izgubio na sve ovo i mislim da neka promena u profesionalnom smislu može da mi bude dodatno dokazivanje, sebi pre svega, pa kako bude.

Sa objektivnog posmatranja iz ugla sudije, morate da pređete na posmatranje iz ugla klijenta. Kako ćete to uspjeti?

Znate kako, to je kao u sportu. Devet godina sam igrao fudbal u Crvenoj zvezdi, bio sam napadač, pa su me prebacili na mesto odbrambenog igrača. Ovde sada nisam bio napadač, možda malo u ratnom stanju kad sam obavljao i posao zamenika ratnog vojnog tužioca. Najveći deo karijere bio sam sudija, a sada ću očigledno biti odbrambeni igrač. To je sada drugi izazov. Sada čitam Zakonik o krivičnom postupku i primećujem jednu potpuno novu dimenziju. Ne da nisam želeo, već je jednostavno nisam mogao primetiti ranije. Sve zavisi od toga iz kog ugla posmatrate. To je kao umetničko delo. Ako je ugao drugačiji, svako nešto drugo vidi u tome.