Mira za kongres

Nekada je to bio događaj, ili je to bar tako predstavljano u medijima koji su Srbiju radije opisivali u bajkama nego u brojkama (ponešto od te sklonosti ostalo je, doduše, i danas kada se opisuju postignuća novih vlasti). Kongresi SPS-a, dok su socijalisti bili na vlasti, značili su pre svega okupaciju Centra „Sava“ dva do tri dana, zatim okupaciju medijskog prostora bar koji dan više, neku vruću parolu koja bi se nosila te sezone (na primer, „21 projekat za 21. vek“), i otprilike hiljadu i po razdraganih partijskih aktivista, dovezenih autobusima za dnevnice i sendviče, koji bi na kiši pre početka ovog „istorijskog skupa“ čekali da pozdrave svog predsednika Slobodana Miloševića. I onda bi RTS javio da je ispred Centra „Sava“ bilo nekoliko desetina hiljada ljudi.

Socijalisti ponovo ulaze u Centar „Sava“, ovoga puta prilično nečujno, 18. januara, za kada su konačno zakazali svoj vanredni kongres. (Za razliku od starih vremena, izgleda da se ovoga puta gledalo i u crkveni kalendar – kongres pada u subotu na Krstovdan. Da je bilo dan kasnije na Bogojavljenje, i da se Milošević tada, kao što se očekuje, javio nekom specijalnom porukom iz Haga, sve bi moglo da bude različito protumačeno, a deo SPS-a ne želi baš da u svemu i dalje bude zatočenik najpoznatijeg haškog zatočenika.) Para za korišćenje kongresnog centra ima samo za jedan dan, dok je medijska pokrivenost ovog događaja, naravno, srazmerna „ozbiljnosti“ partije koja nije na vlasti više od dve godine, a u čijem programu i dalje stoji da će graditi nove fabrike i bolnice i otvarati nove perspektive i radna mesta ljudima koji ta radna mesta upravo gube u ovim tranzicionim vremenima.

Za kongres se saznalo gotovo slučajno, onako uzgred uz priču da je Slobodan Milošević iz haškog zatvora tražio od rukovodstva stranke u zemlji da se njegova supruga Mirjana Marković nađe na spisku poslanika koje SPS delegira za parlament buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore. Kako se kasnije čulo, Milošević je to inicirao prilično davno, odmah po saznanju da će se poslanici za parlament nove državne zajednice delegirati, a ne birati na neposrednim izborima. Njegova ideja je da se poslaničkim mandatom i imunitetom koji on donosi Mirjani Marković bar donekle pruži „veći stepen zaštite“ tako što bi bila pošteđena sudskih procesa koji joj eventualno prete. U procesu koji se trenutno vodi protiv Cice Knežević, nekadašnje službenice Skupštine Srbije optužene da je miljenicima nekadašnjeg režima delila stanove mimo zakona, Mirjana Marković se pominje kao „podstrekivač“ ovog krivičnog dela. Na njenu inicijativu navodno, stanove koji im ni po čemu ne pripadaju, dobili su mnogi članovi i simpatizeri JUL-a, čak i dadilja unuka Slobodana Miloševića.

Krilo SPS-a bespogovorno odano svom utamničenom predsedniku tvrdi da Milošević ne traži ništa posebno za svoju suprugu, već da pre insistira na tome da u budućem parlamentu preko poslanika simbolično budu zastupljene sve leve snage. Pripadnici ove partijske frakcije podsećaju pri tom i na činjenicu da će u budućem parlamentu nove državne zajednice ubedljivu većinu imati sadašnji vlastodršci iz Srbije i Crne Gore, što znači da bi doktorka Mirjana Marković, čak i da postane poslanica, veoma brzo mogla da izgubi poslanički imunitet i eventualnu zaštitu koju on privremeno donosi. Drugo partijsko krilo, koje prema Miloševiću povremeno ima određenu distancu, a koje se ježi na svaki pomen imena doktorke Mirjane Marković, radije insistira na tome da detalji izbora poslanika još nisu poznati, samim tim ni pravo SPS-a da delegira nekoga ko nije član stranke. Zna se jedino da SPS-u otprilike pripada 14 odsto ukupnih mandata, da će DOS nastojati da u tu kvotu sa bar dva poslanika ugura i „budžetske socijaliste“ (predstavnike stranke Branislava Ivkovića koji su nedavno u Skupštini Srbije podržali budžet), i da JUL na poslednjim parlamentarnim izborima (decembar 2000) po broju glasova nije premašio nivo statističke greške. Iz ovog krila SPS-a ne odbacuju, međutim, mogućnost da organi stranke raspravljaju uskoro o poslaničkom statusu Mirjane Marković, uz dve napomene – da je Miloševićev zahtev opravdan ako se imaju u vidu „sve nevolje koje su zadesile njegovu porodicu“ i da se o delegiranju njegove supruge u parlament nove državne zajednice može govoriti samo u slučaju da ona bude delegirana „kao supruga predsednika, nikako kao funkcioner JUL-a“. Bar dosad, Mirjana Marković je često isticala kako je za nju uvredljivo upravo kada je neko tretira kao suprugu Slobodana Miloševića umesto kao naučnu radnicu i funkcionerku JUL-a.

Prostor za kompromis dveju partijskih frakcija, ipak, izgleda da postoji. Na krstovdanskom kongresu trebalo bi pre svega da bude promenjen partijski statut. Po novom, Milošević bi ostao predsednik stranke, ali bi se imenovao i predsednik Glavnog odbora SPS-a (priča se da je najozbiljniji kandidat za tu funkciju Ivica Dačić), koga utamničeni šef stranke ubuduće ne bi mogao da menja telefonskim pozivom iz zatvora, haškim hatišerifima ili usmenim porukama koje odnade prenosi i donosi upravo Mirjana Marković. Trenutno niko od socijalista ne zna baš sasvim jasno da objasni ko zapravo rukovodi ovom strankom – Milošević iz Haga, zvanični stranački organi, ili tzv. političko-organizacioni odbor od 23 člana koji je Milošević nedavno imenovao kao neku vrstu svog savetodavnog organa, smestivši u njega uglavnom projulski orijentisane hardlajnere, najvernije čuvare njegovog imena i dela.

Predstojeći kongres socijalista nema, inače, pun Miloševićev blagoslov. Oni koji su na tom kongresu već poduže insistirali želeli bi izgleda da pomire dve teško pomirljive stvari – njima je stalo do Miloševićevog blagoslova, ali i do utiska koji pokušavaju da ostave u javnosti kako je navodno reč o partiji koja najzad ustaje protiv sopstvenih višegodišnjih zabluda. I tu bi negde mogli da se nađu – blagoslov iz Haga u zamenu za poslanicu Mirjanu Marković na listi socijalista. I ono – „zablude sam više prestao da brojim“.