Ni Društvo naroda posle Prvog ni Ujedinjene nacije posle Drugog svetskog rata nisu svetu donele mir. U relativnom miru već skoro osam decenija uživaju zemlje zapadnih demokratija. Ako izvučemo zaključke iz istorije, to zapravo i nije mir, već doba primirja između oružanih sukoba
Dok će se ove godine u jednom delu sveta na prvomajskim urancima i za uskršnjim trpezama voditi veseli razgovori, sa ukrajinskog fronta nastaviće da stižu vesti o novim borbama, bombardovanjima i žrtvama, iz Pojasa Gaze i takozvane Zapadne obale, zapravo dela hašemitske Kraljevine Jordan zaposednute izraelskim trupama, o humaniranoj katastrofi Palestinaca, kršenju ljudskih prava i krvoproliću. Još uvek je otvoreno pitanje u šta će se pretvoriti nedavna čarka raketama između Irana i Izraela, a negde nad svime lebdi i preteća senka nuklearnog rata, smaka sveta.
Rat, rat… Ali šta je zapravo rat?
Ja još uvek koristim stare leksikone, ponekad u njima nađem formulacije koje mi više odgovaraju od mudrosti koje nalazim na internetu. U jednoj od mojih enciklopedija nalazim jasno objašnjenje: “Rat je rešavanje konflikta snagom oružja, veće razjašnjavanje između naroda vojnim sredstvima”.
Nemački general Karl fon Klauzevic svoje teorije o ratu napisao je sredinom XIX veka najviše se oslanjajući na Napoleonov pohod na Rusiju u kome je učestvovao na ruskoj strani, znači, poznaje teren na kome se odvija jedan savremeni rat. On tvrdi da je “…rat nastavljanje državne politike drugim sredstvima”.
Ja bih okrenuo tu misao i rekao da je mir “nastavljanje državne politike drugim sredstvima”. Čini mi se da je upravo ovaj “naš” mir u kome zasada uživa veći deo tzv. zapadnog sveta u Evropi, SAD, Kanadi, Australiji i Novom Zelenadu, a sa njima i Srbija, u tačno takvom stanju – nastavlja se rat državnim sredstvima mira. Mira? Bolje bi bilo reći – primirja.
ISTINA DOKUMENATA I ZAPAŽANJA
Ja sam doživeo kraj do sada najvećeg rata u istoriji čovečanstva baš u srcu poražene sile, Nemačke, video gubitnike, očajne Nemce i dva različita tipa pobednika – Ruse i Amerikance. Naravno da sam tada mogao jedino da posmatram pojedince, u veliku istorijsko-političku sliku rata tek kasnije sam imao uvid, ali na osnovu njihovog ponašanja moglo je mnogo toga da se zaključi: nasmejano ili plačljivo lice, uredna, kratko podšišana ili zapuštena, prljava kosa, teški, nesigurni ili pobedonosni, čvrsti hod govorili su više od reči i dokumenata. Meni su ti likovi više govorili od naučnih studija, analiza i statistika. Priznajem, možda je moj problem što više volim romane od istorijskih radova.
Evo jednog primera. Jedan o prvih istoričara u modernom smislu te reči Josif Flavije, rođen kao Jozef ben Matijas, baš u godini kad je Isus umro napisao je kao svoju najznačajniju knjigu Jevrejski rat. U njoj opisuje rat protiv Rimljana u kome je učestvovao prvo na jednoj, pa na drugoj strani, prvo kao komandant jevrejske tvrđave Masada pa, pošto je pala, kao rob, zatim oslobođenik rimskoj cara Vespazijana na rimskoj strani u osvajanju Jerusalima i rušenju njegovog hrama. Naravno da je sebe pokušao da prikaže u što lepšem svetlu. Međutim, nemački književnik Lion Fojhtvanger je pod istim naslovom 1932. napisao roman kojim, po mom mišljenju, ne samo lepše nego i tačnije opisuje iste događaje, karakter tog hebrejskog sveštenika koji menja strane i boju.
Problem je istoričara, pa dobrim delom i savremenih analitičara, što o ratovima moraju da pišu na osnovu dokumenata. Dokument je spis ili snimak koji možda, ja mislim čak i verovatno, dokazuje to što neko želi da se prikaže. Ko plaća naručuje muziku. A šta dokazuje snimak sačinjen savremenim telefonom pušten u javnost koji niko nije naručio? Ništa osim ličnog, subjektivnog pogleda na događaj. Kako onda da dođemo ne samo do istine, nego “ničega drugog do istine i cele istine”, kao što američki sudovi zahtevaju? Nemoguća misija. Ko zna “celu istinu” osim boga, ukoliko postoji? Meni preostaje da poverujem dobrim piscima istorijskih romana.
Bogovi svog vremena, Staljin, Ruzvelt i Čerčil, u Jalti na Crnom moru, uz mnogo viskija i votke, kavkaskog crnog vina “cijandali”, pečenja i salata na prelepim trpezama, uz muziku i viceve delili su svet. Istovremeno su njihovi gladni vojnici svake večeri na frontu bili srećni što su još jedan dan ostali živi.
Kako se usuđujem da tvrdim šta se događalo na marginama velike konferencije? Za podatke možemo da zahvalimo prevodiocima koji su prekršili zavet da večno ćute. Ruski prevodilac bio je Valentin Mihailovič Tereškov, knjiga mu je izašla pod naslovom Bio sam Staljinov prevodilac, a njegov američki kolega Čarls Bolen napisao je memoare Svedok istorije. Bolen je posle završetka rata bio američki ambasador u SSSR-u. Čitajući odgovarajuće knjige, kao što su sećanja prevodilaca, saznajemo važan deo istine, naime, šta su mislili i kako su se ponašali gospodari rata. U ovom slučaju posebno je zanimljivo kad Tereškov i Bolen opisuju isti događaj, na primer, kad je Bolen ispravljao Tereškova koji svojim prevodom ublažava neke Staljinove naročito drastične, brutalne stavove. Prevodioci su moćni. Pitajte Dačića koji bez njih ne može ni da bekne. Meni je bilo teško jer je Tito odlično znao nemački; kad sam prvi put seo levo od njega da mu budem prevodilac, rekao mi je pogledavši me prvi put direktno onim svojim često opisanim opasnim očima: “Tako, sad ću ja govoriti naški, ti prevodiš, ali ja kontrolišem”.
KO ZA KOGA GINE
Ruski vojnici su u Drugom svetskom ratu itekako imali razloga da se bore, oslobode svoju zemlju i osvete Nemcima, ali regrutovani Amerikanci su se možda pitali kojeg vraga traže u ovoj zemlji i za koga treba da ginu.
Za koga ginu Ukrajinci i Rusi danas dok pišem ove redove? Ukrajinci brane svoju zemlju, Rusi veruju da se brane od Ukrajinaca u Ukrajini. A borci Hamasa, besni teroristi? Više, mnogo više od njih zaluđenih ginu palestinske žene, deca, bebe, starci u Pojasu Gaze. Neki od njih možda misle da njihove žrtve imaju smisla, ali da li ih to zaista teši u trenucima smrti? Ne znam.
Za koga su poginuli Izraelci od 9. oktobra prošle godine, kao taoci, ali i kao vojnici? Izraelski vojnici sigurno danas smatraju da su u sličnoj situaciji kao ruski tokom Drugog svetskog rata, da brane svoju otadžbinu. Ali da li preteruju u svom razumljivom besu? Itekako. Da li su Rusi, osvajajući Nemačku mic po mic, preterivali sa osvetom nad civilnim stanovništvom? Itekako. Ali to je bilo relativno davno, fotografije i retke filmske snimke videli smo naknadno, slike užasa u Pojasu Gaze u “realnom vremenu” posmatramo kadgod uključimo televizor.
SEĆANJE U IZMAGLICI
Beograđani su bombardovanje, zvuk sirena, požar, strah za svoje mostove (jer su mnogi drugi mostovi širom zemlje stradali) doživeli pre četvrt stoleća, između 24. marta i 10. juna 1999. Sećamo se, isuviše se dobro sećamo. Tako dugačak period mira koji je otada do danas opstao na ovim našim meridijanima velika je retkost. Razmak između Prvog i Drugog svetskog rata bio je znatno kraći. Moje taman punoletne unuke rat nisu doživele. Iako bi o njemu mogle – i morale – da se obaveste, ne zanima ih baš naročito. Takvo ponašanje je normalno za posleratne generacije, njih zanima “njihovo” doba. Da li da ih uporno obaveštavamo o zlu na ovom svetu, koje je prethodilo i koje vreba iza ćoška, ili da ih ostavimo da na miru što duže budu bezbrižni?
Čini mi se da se čak i mi, koji smo rat ili ratove doživeli, u njima učestvovali kao borci ili žrtve, konkretnih borbi češće prisećamo na osnovu knjiga koje smo pročitali, filmova koje smo gledali, jer su upečatljivije od našeg s vremenom sve maglovitijeg pamćenja.
ORUĐA RATOVANJA
Kako su se borile legije pod komandom careva klasičnog Rima? Mačevima, kopljima, neki na brzim konjima sa štitom i u teškom oklopu, drugi peške, lakše oklopljeni, uvežbani u gladijatorskim školama. Pronalazak koplja dao im je fantastično oružje, produžetak ruke, opasnije od najtvrđe pesnice. Međutim, i tada je pored taktike postojala i strategija. Pokreti celih legija, iznenadni napadi sa boka, poznavanje meteorologije, donosili su ogromnu prednost.
Preskočimo vekove. Posmatrajmo rovovske borbe Prvog svetskog rata kada je ašov za izgradnju zaklona ponekad bivao važniji od puške i bajoneta. A inženjeri su već izmislili tenkove, hemičari otrovne plinove. Borbe prvih aviona činile su se viteškim, čovek je u gvozedenoj letelici išao na čoveka, kao nekada konjanik na konjanika. Civili uglavnom nisu stradali, domovi boraca su ostali sačuvani, čekali da se vrate domaćini, umorni ratnici. Sve se to promenilo u Drugom svetskom ratu. Pred naletima bombardera sada su starci, žene i deca ginuli u većem broju od muževa, braće i sinova na frontovima. U svoje domove mnogi ratnici nisu mogli da se vrate, bili su porušeni. Počela je obnova onoga što je bilo uništeno, izgradnja novog sa nadom u novi večni mir.
Dobrim delom se sada isto ili slično ponavlja u Ukrajini, u Palestini. Mir će jednog dana doći i tada će početi izdizanje iz pepela. Do nekog sledećeg rata.
A šta će biti sutra? Pronalazak dronova je fantastičan, kao ranije kad je neko napravio prvo koplje. Menja sliku rata. Protiv drona ne možeš da se boriš artiljerijom, modernim avionima, raketama, sve bi to bilo kao da kalašnjikovom gađaš komarce. Taktika za borbu dronovima rađa se u hodu, strateški je već postalo jasno da je za jedan vid relativno jeftinog rata njihova masovna proizvodnja neophodna.
U svim ratovima ipak se sve na kraju svodi na pešadiju koja mora da zauzme teritoriju. Ali, uskoro neće više morati da šalju ljude da se obračunavaju i ubijaju civile, slaće robote u boj, a oficiri će sedeti u kancelarijama ili bunkerima, držati džojstik u rukama i pritiskati različite dugmiće. Pijuckaju kafu i, da ih ne vide pretpostavljeni, možda i neku žestinu, kao nekada davno u Jalti “velika trojica”.
ZAOSTALA OPASNOST KAO OPOMENA
Ne moramo da idemo u daleku budućnost da bismo otkrili opasnost, ona je prisutna svakoga trena svuda, pa i kod nas. Pre neki dan, zahvaljujući građevinskim radovima u Nišu, otkrivena je avionska bomba od 1000 kilograma. Oko 3000 stanovnika je iz oprezna moralo da napusti svoje stanove i skloni se na bezbednu udaljenost dok jedan hrabar momak nije uspeo da ukloni upaljač da bi se bomba uklonila.
U mnogim delovima nekada zajedničke zemlje još uvek ima mnogo neotkrivenih bombi i mina. Najviše u Bosni. Iz Nemačke svaki čas još uvek javljaju o neaktiviranim bombama preostalim iz Drugogog svetskog rata. Posebno je strašno što su te smrtonosne naprave, koje neotkrivene leže pod zemljom osamdeset i više godina, zarđale, mogu i same od sebe da puknu ili da eksplodiraju pri slučajnom dodiru građevinske mašine prilikom kopanja temelja za nove zgrade i u polje smrti pretvore zemljište na kome se gradi za potrebe života.
Nagazne mine su u prenosnom smislu i “mali ratovi” koji se danas vode, a mogu da se pretvore u veoma velike sve do smaka sveta. Za Ukrajince i Ruse, Izraelce i Palestince “njihovi” ratovi naravno da nisu mali već sudbonosni, ali su za čovečanstvo samo mine koje diplomatija treba da deminira. Zaboravljene mine te vrste leže neotkrivene na sve strane, na svim kontinentima.
UJEDINJENIM NACIJAMA UPRKOS
Ako u osvajanju prostora ima sličnosti između životinja i vrste homo sapijens, u nečem se mi ipak izdvajamo – umemo da mislimo. Neki zaista umni ljudi odavno razmišljaju o tome šta da se radi “da rata više ne bude”.
Posle Prvog svetskog rata 10. januara 1919. osnovano je Društvo naroda sa ciljem da se predstavnici nacionalnih vlada dogovoraju o svim poblemima. Verovalo se da će se time zauvek izbeći ratovi. Znamo da ništa nije pomoglo.
Beležim na margini da je za Društvo naroda radio “otac modernog simultanog i konsekutivnog prevodilaštva” Paul Šmit. Dobio je, međutim, bolje plaćeni posao kao lični prevodilac Adolfa Hitlera za engleski i francuski jezik, a znao je i italijanski, holandski, poljski, češki i slovački, za arapske i druge jezike on je angažovao tumače. Pojavljivao se čas u uniformi pešadijskog pukovnika, čas kao oficir vazduhoplovstva, čas u fraku, kako je koja prilika zahtevala. Posle rata nije osuđen, na Nirnberškom procesu glavnih ratnih zločinaca pozvan je kao svedok, a pomagao je i kao prevodilac. Zatim je postao šef prevodilačkog odeljenja zapadnonemačkog ministarstva inostranih poslova, direktor škole za prevodioce, a napisao je o svom radu knjigu Statista na diplomatskoj pozornici. Opet govorim o knjizi jednog prevodioca zahvaljujući kojoj imamo mnoga saznanja o gospodarima ratova.
Posle Drugog svetskog rata, 25. aprila 1945. osnovana je međunarodna organizacija Ujedinjene nacije sa ciljem da se ne ponove greške Društva naroda, sa sve Savetom bezbednosti, sa idejom da svetske sile imaju zajednički gremijum gde mogu da otklanjaju globalne opasnosti. U međuvremenu, UN ima 193 članica koje su potpisale da će se držati nekih pravila. Kao što je poznato, mir u svetu svejedno nije obezbeđen, u iskušenju sam da koristim lepu reč dapače.
RAVNOTEŽA NUKLEARNE PRETNJE
Mnogi umni ljudi razmišljali su o ratu i miru, stvarali oružje za napad ili za odbranu ili tragali za putem ka večnom miru.
Nikola Tesla je za vreme Prvog svetskog rata američkom admiralitetu ponudio “zrake smrti” kojim bi mogli da se unište neprijateljski brodovi. Admirali su odbili smatrajući da se radi o fantazmagoriji. Prebacivali su našem velikom naučniku i da ga nije briga za mornare, da bi njegov pronalazak mogao da se iskoristi za ubijanje bezbroj ljudi, a on se pravdao da veruje kako bi već sama pretnja takvim oružjem sprečila rat. Zvuči li vam poznato i za današnje prilike i neprilike? Kaže se da samo pretnja nuklearnim arsenalom na obema stranama linije sukoba sprečava širenje ratova u Ukrajini, na Bliskom Istoku, takođe između Indije, Pakistana i Kine. Da li je tako?
Dvojica genija sredine prošlog stoleća, ekspert za materiju Albert Ajnštajn i ekspert za duše Zigmund Frojd, ne samo da su se bavili pitanjem rata i mira, nego su se 1932. godine živo dopisivali na tu temu. Njihova korespondencija objavljena je kao knjiga pod naslovom Zašto rat?. Nisam pronašao da li je prevedena na naš jezik, ali pominje se na Pravnom fakultetu u Beogradu i drugim relevatnim institucijama. Citiram iz te knjige.
Ajnštajn pita:
“Postoji li način da se čovek oslobodi usuda rata?” Poziva se na ideju da vaspitavanje u prilog mira treba da započne u ranom detinjstvu i konkretizuje: “Da li postoji mogućnost da se psihički razvoj čoveka povede tako da postane otporniji prema psihozama mržnje i uništavanja?”
Profesor Frojd odgovara prilično paušalno:
“Sve što unapređuje razvoj kulture radi protiv rata…”
Kaže da je uznemiren. Ajnštajn naglašava da je ne samo pacifista, nego spreman da se bori za mir. Avgusta 1939. zahteva od vlasti Sjedinjenih Država da se pozabave konkretnim oružjem s obrazloženjem sličnim Teslinim kada je nudio “zrake smrti”. Pismom američkom predsedniku Ruzveltu ukazuje na mogućnost da nacistička Nemačka napravi atomsku bombu i da Amerika treba da je pretekne u tome. Jedno pisamce pokrenulo je rad u Los Alamosu i stvaranje onih bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki kad je rat sa Hitlerom već mesecima bio završen pobedom saveznika, a Japan stajao pred predajom.
Šta li će tek ubrzo na polju rata da smisli veštačka inteligencija ako njeni tvorci ne uspeju da joj ugrade i nekakva moralna načela?
NADA U MIR
Stari zavet, sveta knjiga triju velikih religija, dobrim delom se sastoji od izveštaja o ratovima, o gubljenju i osvajanju zemalja za koje neki tvrde da im ih je sam bog obećao.
Mi ovde gde pišem trenutno živimo u miru. Sumnjivo mi je kada neko tvrdi da se “bori” za mir. U redu je da se zalaže za mir, da pregovara, diskutuje, traga za dobrim rešenjima, ali ljudi se bore u ratovima. Treba li da zamislim diplomate ili čak državnike kako sa bokserskim rukavicama kreću da se bore u ringu ili pošto se presvuku u belu odeću, sa maskama na licu floretom počnu da se “bore” za mir. Jezik je izdajica, izbor reči kazuje sve.
Rekoh li da živimo u miru? Možda ipak samo u primirju. Ko zna gde su zakopane mine, stare bombe? Ponadajmo se da će primirje kod nas potrajati dugo, dugo, da će zavladati širom sveta. Nadajmo se. Reče li neko da nada umire poslednja?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
