Reagujući na moj tekst “Radioaktivni nadzor” iz broja “Vremena” 1783, autor demantija iz Ministarstva rudarstva i energetike (u ostavci) iznosi pet puta da je netačan, dva puta da je zlonameran, kao i da je maliciozan i neprofesionalan, ali bez ijednog jedinog argumenta kojim bi pobio navode u objavljenom tekstu. Veći deo demantija čine informacije koje su već doslovno navedene u tekstu, osim što su u ovom slučaju napisane na dosadniji način. Istina, u demantiju ima i dosta citata, pa i celih jezičkih konstrukcija iz teksta, koje malo osvežavaju i razbijaju administrativno-propagandni ton nabrajanja kako važnih tako i potpuno minornih događaja koje je Ministarstvo organizovalo tokom 2024. godine (o kojima je “Vreme” inače već izveštavalo u prethodnim brojevima, istina na malo zanimljiviji način), a ovde su sasvim nepovezani sa temom.
U svemu tome, ničim u demantiju nije osporeno da je nakon tendera na kome je pobedio najskuplji ponuđač, Ministarstvo angažovalo francusku kompaniju “Ežis”, čija je kćerka firma učestvovala u nadzoru nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, da sada radi na planu razvoja nuklearnih elektrana u Srbiji i to (da još jednom ponovimo formalni naziv posla): tržišnu analizu dostupnih tehnologija malih modularnih i konvencionalnih reaktora u svetu u sklopu Preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Srbiji.
Naprotiv. Demanti ne samo da to nigde ne osporava već i potvrđuje.
Mada ne ulazi u to čija je ponuda bila najskuplja, može se čak reći i da demanti ovu osnovnu informaciju potvrđuje uz dodatne detalje bez većeg značaja, detalje koje sam izostavio da bi tekst bio čitkiji, ali koji jesu tačni, budući da podaci potiču iz iste javno dostupne Odluke o dodeli posla od 13.09. 2024, u koju je i “Vreme” imalo uvid pri pisanju teksta. No, u demantiju, uz ogroman broj pogrešno upotrebljenih prideva, za razliku od mog teksta, postoji i nekoliko neistina u koje bi mogao poverovati samo onaj ko pre demantija uopšte nije čitao objavljeni tekst. Ključna neistinita teza jeste da sam kao autor teksta “horor” železničke stanice veštački doveo u vezu sa poslom za koji je kompanija “Ežis” angažovana. Nije reč ni o kakvom dovođenju u vezu, o alegoriji ili metafori, nego o stvarnoj vezi – kompanija “Ežis” radi ovaj posao i kompanija “Ežis” je učestvovala u poslu nadzora radova na Železničkoj stanici u šestočlanom konzorcijumu, što demanti inače nigde ne pominje. A u tome je poenta teksta koju demanti nije ni pokušao da demantuje. Ponovimo, bez prideva, poentu, ukoliko je pisar iz Ministarstva možda nije zapazio – posao plana nuklearne elektrane radi kompanija koja je radila nadzor rekonstrukcije nadstrešnice u Novom Sadu koja je ubila 15 ljudi. Za to sam upotrebio pridev “jezivo”. Jezivo jeste, zar ne?
U celom tom morbidnom slučaju ipak uveseljava potreba da se i ovaj demanti iskoristi da se podiđe željama lica koje obavlja funkciju predsednika Republike. Autor demantija se, naime, skrušeno požalio (ah!) da se “maliciozno i neutemeljeno navodi” kako su želje tog lica “jedini smisao zbog kojeg Ministarstvo rudarstva i energetike” traži razmatranje malih modularnih reaktora. Međutim, pisar iz Ministarstva, osim podilaženja, nije se ozbiljnije potrudio. I ne daje nam ni ovde nijedan stvarni argument. Zaboravljajući da na planeti postoje samo DVA operativna mala modularna reaktora, navodi da ovu tehnologiju razmatraju sve svetske nuklearne sile, SAD, NR Kina i Ruska Federacija. Kakav je to razlog? Naravno da nuklearne sile razmatraju razne nuklearne tehnologije budućnosti. Srbija nije nuklearna sila, čak nema nijednog nuklearnog inženjera i ceo posao koji je poveren “Ežisu” u saradnji sa EFT sastoji se u tome da se vidi kako da Srbija započne svoje nuklearne poslove. Biće da je ipak projektni zadatak to uzeo u obzir zbog pomenutog lica.
Čitaoci, naravno, to sve vide i sami – ako pogledaju tekst i demanti, sve je jasno, nema ničeg što je demantovano. No, kao autor stotina tekstova o nuklearnoj energiji, a nekoliko ih je posvećeno i “nuklearnoj renesansi” pod ministarkom u ostavci Dubravkom Đedović Handanović, koja se najbolje opisuje pomenutom “žurbom da se prođe kad se isključi crveno svetlo” (što se autoru demantija, čini mi se, baš dopalo), reagujem jer ovaj “demanti”, kad već ništa ne demantuje, otkriva nešto novo. Naime, pisar iz Ministarstva daje podatke koji javnosti nisu bili široko dostupni, a koji direktno inkriminišu ministarku u ostavci Đedović Handanović.
Zapravo, u istoriji polemika nije poznato mnogo primera da neko napiše demanti kojim sebe samog ili svog šefa direktno optužuje za kršenje zakona, pa čak i za krivično delo, dok je u samom članku na koji je demanti poslat to navedeno samo kao sumnjivo, ali iz profesionalizma ostavljeno otvorenim.
Demanti ne osporava, kako je u članku navedeno, da je odluka o spornom poslu izrade tehničke dokumentacije doneta u septembru 2024. Isto tako, ne osporava, već potvrđuje, da je Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat kao Moratorijum, “ukinut krajem 2024. godine”, pa je jasno da je odluka bila protiv važećeg Zakona. I sad, povrh toga, demanti nam daje podatke iz tumačenja zakona koje je Ministarstvo očigledno pribavilo, a koji kažu da je Zakonom bilo zabranjeno: “donošenje investicionih odluka, izrada investicionih programa i tehničke dokumentacije za izgradnju nuklearnih elektrana, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva i postrojenja za preradu istrošenog goriva za nuklearne elektrane”.
Pravnici bi rekli da je ovo što ovde piše samo po sebi “delo”. Nema se šta dokazivati, “delo” je već na papiru koji je, kao demanti, izdalo samo Ministarstvo u ostavci. Prema članu 267 Krivičnog zakona, za onog ko protivno zakonu i propisima pristupi izgradnju nuklearnih postrojenja, zaprećena kazna zatvora je od šest meseci do pet godina. Neugodno po ministarku u ostavci koju su njeni saradnici ovim dopisom javno optužili, mada je Moratorijum u međuvremenu ukinut (na sporan način), jeste to što će se teško pozvati na dekriminalizaciju dela, jer je ne goni Moratorijum, nego Krivični zakon koji – nije izmenjen.
Nije jasno zašto lica koja se bave medijima u Ministarstvu na ovakav način optužuju sopstvenu ministarku, koja je lično potpisala pomenutu Odluku, i žele da je potencijalno pošalju u zatvor, možda omaškom, u žurbi pre onog “crvenog svetla”. Svejedno, ministarka u ostavci je optužena. I to u sopstvenom reagovanju.
Ponekad, posebno kad niste uspeli da sakrijete nešto od javnosti, nije mudro pisati demanti.
