Ministar u opoziciji

U poslednjim danima 2005, Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova državne zajednice i lider Srpskog pokreta obnove, primio je jednu relativno dobru i jednu relativno lošu vest.

Relativno dobra vest trebalo bi da bude rezultat na vanrednim lokalnim izborima u Bačkoj Palanci. Kao i u Kuli u septembru, Draškovićev SPO, kome sve češće (ponovo) prognoziraju politički kraj, ipak je uspeo da preskoči izborni cenzus (doduše, niži nego na parlamentarnim izborima) i uđe u lokalnu skupštinu. Za stranku koja je tokom dramatične poslednje decenije dvadesetog veka važila kao druga po veličini u Srbiji, posle Socijalističke partije Slobodana Miloševića, uprkos mukama kroz koje prolazi poslednjih godina, dva osvojena odbornička mandata, ipak, ne mogu biti dovoljna da bi vest o njima bila tretirana kao sasvim dobra.

Relativno loša vest stigla je iz republičkog parlamenta – Blagica Kostić, donedavno na kraćušnom spisku poslanika SPO-a za koje se mislilo da su lojalni Draškoviću, jer ovog proleća nisu prešli u novoformirani Srpski demokratski pokret obnove, pristupila je poslaničkoj grupi koja se, s mnogo razloga, povezuje s imenom tajkuna Bogoljuba Karića.

LIDER BEZ STRANKE: Iskustvo, međutim, pokazuje da nastavak trenda osipanja SPO-a ne mora biti argument za zaključak da je nekadašnji glavni Miloševićev protivnik i stožer okupljanja opozicije zauvek odigrao svoju političku ulogu: tako je, uostalom, izgledalo i posle totalnog debakla na izborima 2000, ali je, u decembru 2003, u koaliciji s partijom nekadašnjeg člana Velimira Ilića, SPO ponovo ušao u parlament, a potom i u Vladu Srbije. Doduše – suprotno želji svog lidera, čije je protivljenje ulasku u Vladu koju podržava SPS preglasano na sednici Glavnog odbora stranke.

Činjenicu da je, prvi put posle 1990. godine, postao manjina u partiji, čije ga je članstvo, reklo bi se, volelo s ljubavlju kakvu nije upoznao nijedan drugi partijski vođa (osim možda Miloševića), Drašković je uspešno podneo. Nakon što je neobično dugo čekao ispunjenje koalicionog dogovora, u delu koji se odnosio na njegov izbor na funkciju ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, lider (gotovo) bez stranke nastavio je da radi ono što mu je godinama briljantno uspevalo: da izluđuje protivnike, ali i aktuelne partnere.

Zato su, svega desetak dana pošto je izabran na ministarsku funkciju, pa još u trenutku dok je pred Savetom bezbednosti UN-a u Njujorku obrazlagao plan o Kosovu, poslanici državne zajednice u Beogradu proveravali da li imaju kvorum da raspravljaju o njegovoj smeni, koju su tražili radikali (zbog njegove tvrdnje da je Miloševićev režim na Kosovu izvršio etničko čišćenje nad Albancima). Već u prvom mesecu ministrovanja uspeo je i da istovremeno bude proglašen nekvalitetnim Srbinom (nepoželjnim na ministarskoj funkciji iz tzv. patriotskih razloga) i velikosrbinom (nepoželjnim u Hrvatskoj iz tamošnjih patriotskih razloga).

Nekadašnji predvodnik masa, danas bez podrške čak i sopstvene stranke, postao je opozicija vlasti čiji je i sam deo; glas koji proziva i opominje, bez obzira na cenu takve delatnosti; često brzoplet i impulsivan, bez naročitog uticaja, ali nezaobilazan, nepredvidiv, nepodložan potpunoj kontroli.

ČUDO NAD ČUDIMA: U to su se, uostalom, najbolje uverili planeri bar dva pokušaja ubistva koje je Drašković, za razliku od četvorice svojih bliskih saradnika, potpunim čudom preživeo. „Bog ga je pogledao“, reći će njegova supruga Danica, nakon što su, u junu 2000, dva od devet ispaljenih metaka iz gotovo neposredne blizine, okrznula Draškovićevu glavu nanevši mu lakše povrede.

Kada se uporedi s takvim rezultatom rada profesionalnih ubica, činjenica da je nekadašnji lider nacionalističke opozicije uspeo da u 2005. godini ostvari svoje obećanje o rehabilitaciji četničkog pokreta i istovremeno bude zastupnik stavova „najgrađanskije“ opredeljenog dela javnosti – gotovo da se i ne može nazvati čudom.

Kao što se čudom ne mogu smatrati sve metamorfoze kroz koje je prošao od stupanja na javnu scenu Srbije. Iskreni nacionalista preobraćen u iskrenog borca za ljudska prava, odustao je od razbarušenog „raspućinovskog“ imidža, odsekao kosu, skratio bradu i „nabacio“ decentna odela, ali se u nečem, ipak, nije promenio: karakterističan metaforičan, teatralan, epski stil izražavanja, kojim je, tokom godina borbe protiv Miloševićevog režima uspešno opčinjavao mase zasluživši epitet „kralja ulica i trgova“, zadržao je i na funkciji ministra inostranih poslova – iako se službeni prevodioci, verovatno, tome i ne raduju baš previše.

Još u nečem Drašković je jedinstvena pojava na političkoj sceni Srbije: mnogo pre nego što su Nenad Čanak i Mlađan Dinkić, nastupajući kao muzičari, a Nebojša Bakarec kao pesnik i ljubitelj tetovaža, počeli da razbijaju ustaljenu predstavu prema kojoj političar uvek mora biti ozbiljan i dosadan, Drašković je javnosti otkrivao drugu stranu svoje živopisne ličnosti, formirane, kako tvrdi, čitanjem Biblije, Dostojevskog i „Politikinog zabavnika“. U nešto opuštenijim TV nastupima znao je, tako, da recituje Mostarske kiše i da bez stida govori o svojim zanosima i gafovima.

ŠARM: Najpoznatiji takav primer verovatno je priča o načinu na koji je nastojao da osvoji suprugu Danicu, u to vreme Bošković. Prema sopstvenom priznanju, pažnju atraktivne koleginice s Pravnog fakulteta tada brkati Vuk pokušao je da skrene baš ovakvim nastupom: „Koleginice, što imate lepe noge. Šteta što nemate četiri“?! „Marš, budalo“, glasio je odgovor, koji ga, ipak, nije obeshrabrio. Posle šest godina truda i Danine ljutnje što se, tokom studentskog protesta 1968, između kozaračkog kola i njenog antititoizma opredelio za – kozaračko kolo, Danica je postala njegova supruga. A priznanje da je uspeo da reformiše svoje nekadašnje zaista originalne nastupe došlo je i od ljudi koji ne spadaju u krug najuže porodice i prijatelja – Drašković danas važi kao šarmantan čovek.

Rođen u banatskom selu Međa 29. septembra 1946, Drašković svoj epski stil izražavanja i preku narav („Naljutim se kao grom – grune, ali kratko traje“) možda duguje i činjenici da je odrastao u zavičajnoj Hercegovini gde se, u selo Slivlje, porodica preselila kad je imao samo šest meseci, nakon smrti njegove majke (čiju čak ni sliku nema).

U osnovnu školu u Slivlju krenuo je sa pet godina. Gimnaziju je završio 1968. u Gacku, a na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1968. godine, sa prosečnom ocenom 8,8. Prvo je radio kao sudija u Okružnom sudu u Beogradu, ali su ga privlačili novinarstvo i šah. Bio je dopisnik Tanjuga iz Afrike, odakle vuče rep da je izmislio rat između Mozambika i Rodezije. Još jedan stalno pominjan podvig iz novinarskog razdoblja bio je feljton „Poslednja četnička zavera“ – napisan 18 godina pre nego što će na Ravnoj gori, 1982, podići spomenik Draži Mihajloviću. Bio je šef kabineta Mike Špiljka, tada predsednika Saveza sindikata Jugoslavije (koji je, nakon smrti Josipa Broza Tita, kao hrvatski kadar, bio i četvrti predsednik Predsedništva SFRJ). Potom je uređivao list „Rad“ (1980–1985).

NOŽ: Široku afirmaciju doživeo je upravo u tom periodu, objavivši roman Nož, o genocidu nad Srbima u Hercegovini (uspeh Noža naknadno je skrenuo pažnju i na prethodno napisani roman Sudija). Roman Nož je svojim „velikosrpskim nacionalističkim stanovištem“ toliko uznemirio tadašnji režim da je Drašković izbačen iz Komunističke partije (u koju je, prema jednoj svojoj izjavi, ušao na četvrtoj godini studija jer je jedino tako mogao da se zaposli, a prema drugoj jer mu vaspitanje nije pružalo drugi izbor). I ne samo to: roman je bio suviše nepodoban da bi mu Narodna biblioteka mogla dodeliti nagradu za najčitaniju knjigu 1983. godine, što je opravdano „tehničkim razlozima“ .

„Prvi pisac genocida nad Srbima“, kako je sam sebe okarakterisao, tako je postao jedan od najvećih „državnih neprijatelja“, samim tim i idealan kandidat za lidera nacionalističke opozicije, za kojim se potreba pojavila krajem osamdesetih godina.

Sa kumom Vojislavom Šešeljom i Mirkom Jovićem osniva Srpsku narodnu obnovu, ali im se putevi brzo razilaze, pa Drašković, početkom 1990, osniva SPO. Kandiduje se za predsednika Srbije na izborima u decembru 1990, ali uprkos činjenici da je sa 16,4 odsto osvojenih glasova (nešto više od 800.000) drugi posle Slobodana Miloševića, koji je osvojio 65,3 odsto glasova, bilo je to daleko od rezultata koji je očekivao (naročito ga je, prema mnogim ocenama, upropastio televizijski nastup, u kome je harizmatični ulični vođa ostavio utisak mračnog čoveka prošlosti).

JURIŠ: Tri meseca kasnije, međutim, tadašnji glavni opozicioni lider i njegova stranka doživljavaju možda i najblistaviji trenutak u političkoj karijeri (koji ga je koštao prve od ukupno dve zatvorske kazne): devetog marta 1991. na Draškovićev poziv na rušenje „TV Bastilje“ desetine hiljada građana prvi put se ozbiljno suprotstavljaju Miloševićevom režimu koji, u svoju odbranu, na ulice Beograda izvozi čak i tenkove.

U to vreme (iako danas tvrdi da su njegove metafore, naročito ona o sečenju ruke koja podigne turski barjak i pokazivanju Albancima puta do granice, pogrešno tumačene, a odriče se svoje uloge i u formiranju Srpske dobrovoljačke garde) bio je na poziciji tvrdog nacionaliste, zagovornika Velike Srbije. „Godine 1990. govorio sam da sam za Veliku Srbiju“, objašnjavao je svoju poziciju 1992. „Ja sam i sad za Veliku Srbiju. Uvek ću biti za Veliku Srbiju. Često sam po mitinzima te 1990. navodio jedan primer, citirao sam reči jednog japanskog admirala koji je izveden pred sud 1946. i na tom je procesu zatražio za sebe smrtnu kaznu zbog toga što je verovao da se do Velikog Japana može stići samo silom oružja.“

Bavio se i kartografijom: „Svi krajevi u kojima su Srbi činili etničku većinu na dan 6. aprila 1941. pre početka ustaškog genocida ne mogu pripadati nijednoj nezavisnoj hrvatskoj državi… Što se Bosne tiče, jedini izlaz je da se zapadna Hercegovina, desno od Neretve, pripoji Hrvatskoj a Kninska krajina Bosanskoj krajini… U Vardarskoj Makedoniji nikada se nećemo odreći naših tamošnjih istorijskih, verskih, kulturnih i ostalih tapija… Čim oteramo sadašnje vlastodršce, stupiće u savez sa Srbijom, u Srbiju, a ne u Jugoslaviju, i biće ujedinjene Srbija i Crna Gora, i Vardarska Makedonija, i Bosna, i Hrvatska…“, grmeo je Drašković, početkom devedesetih na svojim javnim nastupima.

VUKOVAR: Grmljavina topova, međutim, brzo ga je osvestila: u novembru 1991, povodom pada Vukovara, objavljuje potresan autorski tekst u tadašnjoj „Borbi“, u kome žestoko osuđuje srpsku stranu zbog delovanja u tom gradu. U vreme kad to nikako nije bilo popularno, postaje antiratni aktivista, pali sveće žrtvama i upozorava da je „svaka srpska granata ispaljena u ratu, pre svega, granata koja je ispaljena u istorijsku, moralnu, kulturnu tradiciju i čast srpskog naroda“.

Miloševićeva propagandna mašinerija spremno dočekuje obrt: nekadašnji „fašista“ postaje „izdajnik“, na čijem liku i delu prilježno oštre pero sve tadašnje medijske perjanice i jurišnici vladajuće stranke i njenih satelita. Drašković, sa svoje strane, pokušava da im doaka raznim sredstvima: stranačkim ujedinjenjima (Depos 1992, koalicija Zajedno 1996/97), brojnim masovnim i dugotrajnim uličnim protestima (posle protesta iz 1993. bio je prebijen i ponovo je robijao, ovog puta sa suprugom Danicom), ali i pregovorima sa Miloševićevim režimom 1995. i kratkotrajnim učešćem u saveznoj vladi Momira Bulatovića 1999. Iz te vlade izbačen je 28. aprila, tri dana nakon što je gostujući na Studiju B, između ostalog, ocenio da mnogi shvataju rat kao „idealnu priliku da se skidaju glave, da se ljudi po kratkom postupku stavljaju u zatvore i da se guši sloboda misli“.

Upravo u tom periodu saradnje sa Miloševićevim režimom, kao i u načinu rukovođenja Beogradom i Studijom B („Vukovizija“) nakon pobede na lokalnim izborima, mogli bi ležati uzroci survavanja njegove popularnosti i paradoksalnog ishoda desetogodišnje borbe protiv Miloševićevog režima: dugogodišnji predvodnik opozicije nije, naime, bio deo koalicije DOS koja je oborila Miloševića – iako je osamnaestostranački pobednik „rođen“ upravo u prostorijama SPO-a.

DOS: Kao i u ranijim periodima opozicionog udruživanja suprotstavljene strane iznosile su različita tumačenja razloga zbog kojih je Drašković istupio iz DOS-a čije je formiranje inicirao (različite verzije događaja i svađe imeđu Draškovića, Zorana Đinđića i Vesne Pešić, lidera koalicije Zajedno efikasno su uništile rezultat tromesečnog protesta građana zbog izborne krađe 1997/97, koji je prvi put ozbiljno uzdrmao Miloševićev režim). Bilo kako bilo, građani, koji su godinama vapili za opozicionim jedinstvom, strogo su kaznili Draškovićevu odluku o solo nastupu na izborima 24. septembra 2000 – koji su, mnogima se tada činilo, zauvek izbrisali SPO sa političke scene.

Ipak, Drašković i njegova stranka prvo su se vratili na mala vrata (odlukom jednog poslanika uveliko pocepanog DOS -a da pristupi SPO-u, ta stranka je postala parlamentarna), a onda i na znatno primereniji način, na izborima u decembru 2003.

Trijumf? Teško. Prvo mu je stranka otkazala poslušnost, da bi se nešto kasnije raspala (ovog proleća devet od 13 poslanika otkazalo mu je poslušnost i krenulo u novi stranački život sa nekadašnjim potpredsednikom SPO-a Veroljubom Stevanovićem iz Kragujevca, a kraj godine dodatno je zabiberila već pomenuta Blagica Kostić). U brojnim solo istupima (izjava da „srpske službe bezbednosti znaju gde se krije Ratko Mladić“, recimo) i nakon prvog neslavnog pokušaja smene i dalje je pronalažen razlog za zahtev za njegov opoziv. Doživeo je najteže primitivne uvrede u Skupštini, na koje predsednik parlamenta, njegov koalicioni partner, nije reagovao. Uzaludno se bunio zbog neprimereno blage sudske presude za ubistvo članova SPO-a na Ibarskoj magistrali. Beznadežno je pokušavao da utiče na reformisanje službe bezbednosti i zahtevao otvaranje tajnih dosijea.

U očekivanju rezultata najavljenog crnogorskog referenduma, koji bi ga mogli ostaviti bez radnog mesta, ubi se objašnjavajući kako je državna strategija za Kosovo „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ zapravo „izokrenuta slika pred ogledalom“ plana Z4 koji je svojevremeno nuđen za Republiku Srpsku Krajinu i kakav postoji u Južnom Tirolu. Sa mestâ u državi na kojima počiva nešto realnija vlast, međutim, i dalje ne stiže potvrda da je „izokrenuta slika“ plana Z4 zaista deo zvanične strategije za pregovore o Kosovu – kao da je reč o jednom od brojnih predloga jedne od brojnih javnih ličnosti, a ne o izjavama državnog zvaničnika zaduženog za komunikaciju sa svetom.

Da li bi, zbog svega toga, ministar bez stvarne države mogao dići ruke od politike i vratiti se književnosti? Sudeći po brojnim dosadašnjim ignorisanjima poraza – teško.