Mimikrija i metamorfoza jugoslovenskog nasleđa

U javnom diskursu poslednjih godina sveprisutna je konstatacija da je jugoslovensko nasleđe svuda oko nas, ali da ga mi ne primećujemo. Međutim, ako je tako i ako ga zaista ne primećujemo, da li uopšte možemo govoriti o nasleđu? Da bi nešto bilo nasleđe nije dovoljno da ga nasledimo iz prošlosti, nasleđe zapravo podrazumeva aktivno sećanje i intenzivno trošenje iskustva.

A čega se mi sećamo i šta mi trošimo? Da li su to vegeta, plazma, fića, modernistička arhitektura…? Ovde moramo biti obazrivi i skrenuti pažnju na distinkciju između jugoslovenskog nasleđa i nasleđa Jugoslavije. Odnosno objasniti da nasleđe Jugoslavije često predstavlja duh vremena, te da ne mora nužno biti specifično i jedinstveno. Ovo je naročito važno za razumevanje fenomena nostalgije. Jugonostalgičari najčešće ne prave razliku između ova dva pojma i sve što se dešavalo tokom postojanja jugoslovenske države na jugoslovenskom prostoru ističu kao njenu posebnost i karakterišu kao jugoslovensko nasleđe.

Pitanje jugoslovenskog nasleđa je kompleksno i zbog činjenice da istorija Jugoslavije obuhvata predistoriju koja počinje razvojem jugoslovenske ideje kao i istoriju dve države različitih uređenja i suprotstavljenih ideologija, pa samim tim i različitog nasleđa. Kada govorimo o jugoslovenskom nasleđu često ga poistovećujemo sa nasleđem SFRJ, a zaboravljamo Sićevačku koloniju, Meštrovićevo stvaralaštvo, španske borce… Tradicionalno, nasleđe je predstavljeno kao sve dobro i slavno u vezi sa prošlošću, dok se disonantnim nasleđem naziva sve mračno i osporavano u njoj. Upravo zbog toga često se čitavo jugoslovensko nasleđe sagledava kao disonantno, odnosno neusaglašeno – nasleđe koje ima oprečna značenja i šalje različite poruke. Međutim, važno je podvući da disonantnost postoji u svakom nasleđu, te da to nije specifikum jugoslovenskog nasleđa, a da od onoga ko ga interpretira zavisi način na koji će ono biti vrednovano.

Nasleđe nije stvar, nalazište ili mesto, već višeslojni proces stvaranja značenja, ono podrazumeva subjektivno i političko pregovaranje u vezi sa identitetom, mestom i sećanjem i pomaže nam da pronađemo smisao sadašnjosti. Ako je u osnovi prirode nasleđa odnos prema sadašnjosti, odnosno njen potencijal da bude korišćeno i „iskorišćeno“, zašto se čudimo oprečnim interpretacijama jugoslovenskog nasleđa i čestim kontroverzama u vezi sa njim? Jer upravo način na koji tumačimo segmente prošlosti i kako ih prevodimo u nasleđe mnogo više govori o nama samima i sadašnjem trenutku, nego o predmetu ili fenomenu iz prošlih vremena. Nasleđe uvek nastaje ili nestaje sa nekom svrhom, tako je i sa jugoslovenskim nasleđem.

Kompleksnost ovog nasleđa ogleda se i u njegovim različitim statusima. Još od devedesetih ono je bilo zanemarivano, a uporedo sa tim sve do danas ono se romantizuje. Jugoslavija se najčešće predstavlja u dihotomiji tamnica naroda ili država blagostanja i društvene sigurnosti, pa je tako i njeno nasleđe obojeno u crno ili ružičasto. Poslednjih godina sve više je prisutna nacionalizacija ovog nasleđa u cilju legitimizacije političkih praksi novonastalih država. U prilog ovome možemo navesti nacionalno prisvajanje antifašističkog pokreta, koje se naročito prepoznaje u govorima političara na svečanostima organizovanim u znak obeležavanja godišnjica značajnih datuma vezanih za NOB. U isto vreme javlja se i negiranje jugoslovenskog konteksta prilikom prezentacije različitih umetničkih i kulturnih fenomena, a sve u cilju navodne depolitizacije.

Jugoslovensko, a naročito graditeljsko i spomeničko nasleđe poslednjih godina doživljava povećano interesovanje međunarodne javnosti koje je kulminiralo izložbom „Stvaranje konkretne utopije“ u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku. Popularnost ovog nasleđa i sve prisutnije korišćenje u kreativnim industrijama može se pratiti još od projekta „Spomenik“ belgijskog fotografa Jana Kempenaersa realizovanog u periodu od 2006. do 2013. godine, od kada se memorijalni kompleksi posvećeni stradanju i narodnooslobodilačkoj borbi kolokvijalno nazivaju vanzemaljskom zaostavštinom. Video-spot za numeru Darkside popularnog norveškog di-džeja Alena Walkera sniman na Tjentištu i Podgariću (spot je za manje od četiri meseca imao preko sto osamdeset miliona pregleda); kampanja „Black Zero“ za naočare za sunce australijske modne kompanije Valley Eyewear snimana u Jasenovcu (povučena zbog negativnih komentara na društvenim mrežama); modni editorijali domaće firme P. S. Fashion snimljeni na Kadinjači ili pak nakit Yunicorns samo su neki od aktuelnih primera. Svi oni pokušavaju da „isperu“ ideologiju izostavljajući sadržaj i fokusirajući se isključivo na nesvakidašnju formu i monumentalnost. Postavlja se pitanje da li se ovde radi o upotrebi nasleđa i njegovom „oživljavanju“ putem aktivne promocije, ili o zloupotrebi koja se zasniva na fetišizaciji, komodifikaciji i komercijalizaciji. Odgovor na ovo pitanje takođe zavisi od našeg odnosa prema jugoslovenskom nasleđu, odnosno od našeg sećanja na Jugoslaviju.

Različita iskustva života u Jugoslaviji dodatno usložnjavaju interpretaciju jugoslovenskog nasleđa. Čini se da bivši Jugosloveni imaju dva života i jednu biografiju, kao što to navodi Dubravka Ugrešić u eseju Konfiskacija pamćenja. Međutim, da bismo imali sećanja, odnosno da bismo učestvovali u procesu oblikovanja i korišćenja nasleđa, nije nužno da imamo lično iskustvo. Pitanje je na osnovu čega će nove i buduće generacije konstruisati svoje nasleđe, da li će se sećati Jugoslavije i da li će ona uopšte biti deo njihovog identiteta. Trenutno u Srbiji ne postoji kulturna politika vezana za ovo pitanje, a u novonapisanoj Strategiji razvoja kulture do 2027. godine jugoslovensko nasleđe nije prepoznato kao konstitutivni element kulture koju negujemo. Ovo iznenađuje s obzirom da se u Beogradu nalazi Muzej Jugoslavije koji je institucija od nacionalnog značaja, a pritom jedan od retkih muzeja ovog tipa u svetu i jedinstvena muzejska institucija u regionu. Svrha ovog muzeja je upravo muzealizacija Jugoslavije.

Ovaj termin ukazuje na proces tokom koga ostaci materijalne kulture menjaju dotadašnji kontekst i prelaze u muzej. Menjajući kontekst, oni prestaju da budu upotrebni predmeti i postaju medijumi – prenosioci ideja i značenja. Muzej na osnovu brižljivo definisanih kriterijuma prikuplja poznato, u želji da spreči ili uspori procese propadanja, uništavanja i otuđivanja, ali, što je još važnije, istražuje zaboravljeno. Osim sistemskog prikupljanja, važan zadatak Muzeja je stručna verifikacija, dokumentovanje, kao i omogućavanje upotrebe sačuvanog. Sve ove funkcije muzeja najbolje se ogledaju u njegovoj stalnoj postavci, a Muzej Jugoslavije do sada nije imao ovakvu postavku i upravo je to ključni razlog što je njena izrada prioritet na kojem se intenzivno radi. Stalna postavka muzeja zamišljena je kao bazični okvir za razumevanje jugoslovenskog nasleđa karakterističnog za sve faze njegovog postojanja. Ona treba da skrene pažnja na potencijal za uvek aktuelnu afirmaciju jugoslovenskog nasleđa, ali i na opasnost od banalizacije i zloupotrebe. Koncept izložbe naglašava kontinuitete i diskontinuitete od sredine 19. veka do danas, a njihovo dublje razumevanje biće omogućeno kontekstualizacijom u okviru jedanaest fenomena: jugoslovenstvo, revolucionarnost, antifašizam, nesvrstavanje, modernizacija, emancipacija, samoupravljanje, patriotizam, kult ličnosti, prekrajanja i postjugoslovenski prostori.

Zaključci konferencije „Muzealizacija Jugoslavije: zamrzavanje ili aktivno pregovanje zajedničkog nasleđa“ usmeriće budući rad na stalnu postavku i nadamo se omogućiti da jugoslovensko nasleđe bude vidljivije, adekvatno problematizovano i predstavljeno svima onima koji traže odgovore ili potvrdu već formiranih stavova o zajedničkoj državi koje (samo formalno) više nema.