Milov pad pred “Evropom sad”

Nastavak značajnog pada podrške Demokratskoj partiji socijalista (DPS) Mila Đukanovića i uzlet “Evrope sad”, stranke koju su pre samo par meseci osnovali ministri iz vlade premijera Zdravka Krivokapića, te vidljiv porast uticaja Demokratskog fronta (DF), glavni su trendovi na crnogorskoj političkoj sceni koje otkrivaju rezultati lokalnih izbora proteklog vikenda u Podgorici i još 13 crnogorskih gradova.

Nekoliko faktora je dovelo do uspeha stranke “Evropa sad” na izbornom debiju. Pre svega, njihova osnovna komparativna prednost je činjenica da su novi na političkoj sceni. To što su lideri ove grupacije Jakov Milatović i Milojko Spajić bili ministri u vladi Zdravka Krivokapića kao nestranačke ličnosti, omogućilo je da ih veći deo javnosti precipira kao eksperte, ali ne i političare. Smena takozvane “apostolske vlade” ih je, na specifičan način, učinila žrtvama politike netrpeljivosti i ličnih animoziteta u okviru labave skupštinske većine koja je, istovremeno, dovela do visokog stepena nezadovoljstva javnosti ukupnom političkom klasom u Crnoj Gori. Faktički, oni su došli na krilima pobede opozicije, a smenjeni su u uslovima posvađane većine koja ih je birala i labudove pesme DPS-a, koji je u tome video mogućnost novog uspona u vlasti.

Dva mlada eksperta su predstavljeni kao tvorci ekonomskog plana oporavka Crne Gore, čiji su naziv “Evropa sad” kasnije uzeli i za ime same političke partije. Jedan od glavnih segmenata tog ekonomskog programa je bilo povećanje minimalne cene rada na 450 evra i smanjenje izdavanja vezanih za lične dohotke. Svakako da je izborni rezultat na specifičan način izraz zahvalnosti građana za ekonomski program koji je, iako tek začet, obezbedio da se prvi nalet ekonomske krize makar i kratkotrajno ublaži i da se standard u proseku zadrži na samoj granici egzistencijalnog minimuma. Pogotovo u delu populacije koji je najosetljiviji na negativne trendove u ekonomiji.

Samo nekoliko meseci nakon osnivanja, “Evropa sad” je na podgoričkim izborima dobila podršku više od petine biračkog tela. Očigledno je da su duboko zavukli ruku u izborni džep DPS-a, ali su doprineli i vidljivom padu podrške Demokratama i partiji smenjenog premijera Dritana Abazovića. Da li je i u kolikom procentu njihovom uspehu doprineo izlazak na birališta dela populacije koji se do sada uzdržavao od glasanja, teško je proceniti. Dominantno, oni su proizvod pre svega opšteg nezadovoljstva stanovništva stanjem u državi.

POGREŠNI SIGNALI

Na izbornoj listi DPS-a na ovim lokalnim izborima u Podgorici našli su se politički predstavnici gotovo svih onih partija koje su tradicionalni politički partneri Đukanovićeve stranke, ali i SDP, koji je iz tog kruga svojevremeno izašao. Pojednostavljeno rečeno, to je blok koji u crnogorskom parlamentu stoji naspram tanke, u velikoj meri nestabilne većine od 41 poslanika. Ukoliko se to uzme u obzir, pad poverenja u partiju crnogorskog predsednika je dramatičniji nego što na prvi pogled izgleda. Naime, ova grupacija je do sada u gradskom parlamentu imala 35 mandata, a nakon ovih izbora zabeležiće pad od 11 odborničkih mesta. Izgubili su gotovo trećinu podrške koju su imali na prethodnim lokalnim izborima u glavnom gradu. Zašto je to tako?

Ova grupacija je kampanju, kao i većina ostalih učesnika na izborima, vodila na dva nivoa. Na prvom, direktno na terenu, ona je bila rasterećena teških tema i fokusirana na lokalne probleme i predizborne mamce. I na tom lokalnom nivou rezultati na koje se pozivalo su, po pravilu, bili vezivani za protekcionizam i koruptivno nasleđe, koje je duboko utemeljeno u lokalnim zajednicama. Na drugom, državnom, i dalje je pucala iz haubica u okviru nacionalnih narativa i optužbi za organizovani šverc i korupciju, radnim mestima pre svega. Politička kampanja DPS-a kojom dominiraju zastrašivanje katastrofalnim scenarijima i insistiranje na nacionalnim podelama polako postaju konstanta. Priča o ugroženoj crnogorskoj državi, velikosrpskoj politici i zastrašivanje ruskim uticajem ovog puta gotovo da nije bila usmerena na Demokratski front. Glavno “političko strašilo” za crnogorsku javnost sada je bio smenjeni premijer Dritan Abazović. Očito da su partijske procene upućivale na Abazovića kao opasnog političkog protivnika, pod čijim je uticajem uhapšeno više značajnih ličnosti DPS-a, u ozbiljnom obimu doveden u pitanje posao sa švercom jeftinih belih cigareta i koji, bez obzira na podršku DPS-a prilikom izbora manjinske vlade, Đukanovića nije video kao političkog partnera. Naprotiv.

ŽELJA ZA OSVETOM

Očigledno je da je glavna poruka
DPS-ove kampanje na državnom nivou bila pogrešna. Želja za političkom osvetom je bila snažnija od potrebe za realnom procenom. Naime, zahvat u biračko telo Građanskog pokreta URA je skromnog obima, ali rezultati njegovog lidera, pogotovu u oblasti šverca i kriminala, bili su više nego vidljivi u javnosti. I ona je to znala da ceni. Izložen negativnoj kampanji ne samo DPS-a, već i Demokrata, posredno i manje intenzivno, Abazović je uspeo da sačuva izborno telo svoje stranke i njihov izborni status quo objektivno govori o stabilnom političkom subjektu koji će znati da iskoristi ulogu jezička na vagi ukoliko mu se, naravno, ona ponovo ukaže.

Kampanja Demokratskog fronta je dosledno građena na anti-DPS narativima, ali je, s druge strane, zadržala pomirljive tonove kada su u pitanju njihovi “partneri” iz grupacije koja se oštro suprotstavlja Đukanovićevoj politici. To spuštanje tenzije i permanentno insistiranje na kooperativnosti i pomirljivosti, ovoj grupaciji su doneli bolju podršku nego na prethodnim izborima. Tome je, nesporno, doprinos pružila i činjenica da Demokratski front nije participirao u izvršnoj vlasti. Iako je davao podršku vladi Zdravka Krivokapića, Demokratski front je bio i njen realno najznačajniji protivnik, bez obzira na činjenicu da je egzekutor bio Dritan Abazović. Front podršku nije dao ni premijeru Ditanu Abazoviću, ali je u njegovoj smeni pokazao više takta i tolerancije no što su to učinile Demokrate Alekse Bečića. To prividno pomeranje sa desnice ka centru očito daje rezultate koji bi, moguće, u određenom trenutku učinili mogućim i preispitivanje stava međunarodne zajednice o učešću “proruskog” i “prosrpskog” Demokratskog fronta u izvršnoj vlasti. Takvi signali bi, svakako, učinili da ova grupacija bez rezerve insistira na prevremenim parlamentarnim izborima.

Nekako u senci predstavljenih rezultata je relativno stagniranje i blagi pad podrške Demokratskoj Crnoj Gori Alekse Bečića. Iako je ova partija insistirala dosledno na sprovođenju postizbornog dogovora iz avgusta 2020. godine, javnost joj je očigledno zamerila nedostatak ne samo agilnosti, već i uzdržavanja od iznošenja jasnih, konkretnih stavova o događajima koji su komplikovali crnogorsku stvarnost. Napokon, nije bez značaja što su na prethodnim lokalnim izborima u Podgorici na zajedničkoj listi bile Demokrate i URA, upravo stranke čija netrpeljivost u velikoj meri usporava demokratski razvoj Crne Gore. I naravno, na pomenutim izborima ove dve stranke su imale zajedno 17 mandata da bi, proteklog vikenda, njihove odvojene liste osvojile skupa deset mandata. Poruka koju su im uputili birači je više nego jasna.

IZBORI SAD?

Kako će se rezultati lokalnih izbora odraziti na razrešenje sistemske krize u Crnoj Gori? Da li su oni indikator koji upućuje da bi eventualni vanredni parlamentarni izbori bili deo rešenja ili bi predstavljali korak ka daljem produbljivanju političke krize? Iako osnovni trendovi upućuju na neka značajna pomeranja, pre svega na ozbiljan pad uticaja DPS-a, politička praksa potonje dve godine govori da problem crnogorskog društva nije samo partija aktuelnog predsednika, već i duboka podeljenost u bloku koji okuplja njegove protivnike. Političke elite nisu opterećene programskim razlikama, već podelama koje su posledica ličnih netrpeljivosti i animoziteta, željama za stvaranje političkih monopola i nasleđivanja benefita koji proističu iz permanentnog davanja infuzije sistemu koji je tri decenije instalirala DPS.

Vanredni parlamentarni izbora bi, ukoliko se prati analogija rezultata sa lokalnih izbora, pre svega u Podgorici, kao rezultat imali manje poslanika za DPS, ali ne i pojedinačno previše novih mandata za Demokrate, Građanski pokret URA ili, recimo, SNP, koji drži pet ministarskih resora u aktuelnoj vladi kojoj je izglasano nepoverenje. Tačno je da bi po toj analogiji Demokratski front imao više poslanika, ali uvođenje novog političkog subjekta – “Evrope sad” u parlament ne bi donelo stabilnost toj većini, već bi dodatno smanjilo pojedinačne uticaje na donošenje odluka usitnjavanjem procenata u glasovima parlamentaraca. Ove političke grupacije nisu tokom dve godine vlasti pokazale dovoljno kapaciteta ne samo za elementarne dogovore i kompromise, već su, osim načelne saglasnosti, pokazale nespremnost da prioritete koje su isticali u predizbornim aktivnosti doista postave kao prioritete svojih politika u vršenju vlasti. Tu je pre svega reč o sistemskoj dekonstrukciji privatne države DPS-a.

U skladu sa tim, jedna od mogućnosti je da se iskoristi nokdaun u kojem se našao DPS, da se izvrši dodatni pritisak na Mila Đukanovića i uvaži predlog većine od 41 poslanika da mandat za sastav vlade da Miodragu Lekiću. U suprotnom, mogla bi se ubrzati inicijativa za smenu predsednika i da se, uprkos činjenici da Ustavni sud nije u funkciji zbog nedovoljnog broja sudija, dodatno podignu tenzije i razrešenje krize potraži na ulicama. No, bliže je istini da će poražavajući rezultati na lokalnim izborima gurnuti lidera DPS-a i predsednika Crne Gora ka odluci da ipak da mandat predlogu njegovih političkih protivnika i na taj način kupi svojoj partiji vreme u kojem bi mogli da se kadrovski konsoliduju i izbegnu konačan politički poraz. Takav poraz bi za sobom povukao značajne lične posledice za partijsku vrhušku trodecenijskih nosilaca vlasti u Crnoj Gori.