Miloševićeva blagajnica

Kad jedna politička stranka u svojoj kratkoj poslaničkoj listi nađe mesta za damu u veoma, veoma poznim godinama, damu koja je čak starija i od Dragoljuba Mićunovića – a upravo je to, sa Borkom Vučić, u protekli ponedeljak, u ponoć, pred sam istek zakonskog roka za predaju te poslaničke liste, učinila Socijalistička partija Srbije – onda to nije samo znak zahvalnosti i pijeteta prema nekoj zaslužnoj ličnosti nego je sigurno reč i o političkom potezu od širih političkih potreba i pretenzija.

Jer, da je samo reč o očekivano kratkom, protokolarnom predsedavanju prvom sednicom novog saziva Narodne skupštine Srbije posle januarskih izbora, samo dok se odmah ne izabere novi, punopravni predsednik te skupštine, ne bi bilo toliko manevrisanja oko toga koja će stranka u redovima svojih poslanika pronaći onog najstarijeg. Očigledno je da priča o ovoga puta „dugom mandatu“ tog „najstarijeg predsedavajućeg“ nije lišena verovatnoće i smisla. On bi mogao predsedavati Narodnom skupštinom sve dok se eventualno ne sklopi neka većinska kombinacija među strankama koje su ušle u parlament, iz koje bi zajedno sa novim predsednikom skupštine izronili i obrisi neke nove vlade Srbije, ili čak do raspisivanja novih prevremenih izbora kroz tri meseca, ako se ne sastavi većina ni za jednu kadrovsku kombinaciju.

DRŽAVNA BANKARKA: A tokom tri naredna meseca, ne daj bože, mogu se dogoditi veoma važni i krupni događaji u Srbiji. Može se, na primer, u nedostatku saglasnosti oko nove vlade, sama Narodna skupština proglasiti za neku vrstu Narodnog konventa, dakle zakonodavnog organa koji istovremeno uzima i izvršnu vlast u svoje ruke, kad se te vlasti već javno odriče Koštuničina „tehnička vlada“. Ili, da nastavimo sa spekulacijama, upravo tom predsedavajućem skupštine može zapasti osetljiva uloga da nadzire sporovođenje nekog velikog političkog dila unutar Srbije – da, na primer, gospođa Vučić bude ta koja će primiti ostavku predsednika države, da bi se napokon pokrenuo izbor punopravnog novog predsednika skupštine, odnosno odmah i vršioca dužnosti predsednika države, a koji bi potom trebalo da odobri mandat starom predsedniku države, da oformi novu vladu kao premijer, dok bi ta vlada, opet, kasnije podržala starog premijera za novog predsednika, i tako dalje, i tako redom. Sve je, navodno, moguće u maštovitoj srpskoj demokratiji i u onakvom legalizmu kako ga zamišlja mali Đokica.

Možda je odluka SPS-a da za predsedavajuću, u okviru bioloških pravila Narodne skupštine Srbije, izgura Borku Vučić, u toj stranci motivisana i nekim drugim krupnim razlozima. Na primer, možda podmlađeno rukovodstvo sa Dačićem na čelu, koje je ovu stranku zadržalo u Narodnoj skupštini uprkos tome što je na izbore izašlo bez Miloševićeve slike, ipak hoće da pokaže da joj verna ostaje i jedna od najstarijih i najpouzdanijih Miloševićevih saradnica i blagajnica. U stvari, možda je poenta upravo u ovom poslednjem, da Dačić i drugovi guraju u državni vrh (makar na tri meseca) Miloševićevu blagajnicu, iz nekih golih, probitačnih razloga, pošto se stalno razvlače priče da je „blago pokojnog cara“ još sakriveno na nekom ostrvu, te da se ono bez Borkinih šifara i bankarskih veština i ne može iskopati i staviti u funkciju borbe za socijalnu pravdu i jednakost. Ova luda pretpostavka, da je penzionerka Borka Vučić zapravo izvađena iz kofera, kako bi se njenoj stručnosti dodalo i političkog autoriteta, koji bi bio dovoljan za dovršenje licencnih operacija, koje su unosno započete, a nespretno prekinute, zbog nesloge u policijskim strukturama – ipak deluje suviše sumorno, čak i za one koji nemaju visoko mišljenje o srpskoj političkoj eliti.

Ako sve te priče i spekulacije, u ovom trenutku (utorak veče, kada se još ne zna ni to da li će se sutra uopšte sastati Narodna skupština i hoće li njom kratko ili dugo predsedavati baš najstarija poslanica SPS-a) – gurnemo u stranu, ipak je prilika da se podsetimo lika i dela gospođe Borke Vučić. U toj priči kao izvor nameću se njena autobiografska kazivanja sakupljena u knjigu Bankarstvo, izbor ili sudbina. Koliko je taj izvor, nažalost, trivijalnan i prazan u suštinskom smislu dokazuje i jedan detalj: to je, valjda, jedina autobiografija na svetu u kojoj nije zapisan datum rođenja njenog autora. Ako je i reč o jednoj dami, ta nehajnost prema osnovnim činjenicama je preterana, ne samo kada je reč o datumima nego i o svemu ostalom.

Jer, čitalac iz blizu 300 stranica njene autobiografske priče lako može uočiti da je Borka Vučić pre bila savesni bankarski činovnik, nego bankar u suštinskom smislu te reči. Naime, jasno se vidi da ona nikada nije pitala svoje nalogodavce zašto je za nešto potrebno obezbediti novac i da li taj zajam odabrani i posrećeni dužnik može vratiti – ona je samo bila savršeno posvećena tim uvek neupitnim zadacima koje je dobijala. Zato su se banke u kojima je radila Borka Vučić urušile gotovo same od sebe, sa pet-šest milijardi dolara nenaplativih potraživanja, zato su iza njih ostale ekonomske ruševine širom Srbije, to jest na stotine nesrećnih preduzeća i njihovih radnika koji ni do današnjeg dana ne mogu da shvate šta je to bilo trulo u njihovim firmama i zašto je sve do temelja srušio prvi vetar tranzicije. Hajd’ što to ne mogu da shvate ojađeni radnici, ali čini se da propast velikih državnih banaka ni do danas ne može da shvati ni sama Borka Vučić, jer ona ne prihvata da je ona stara komunistička država, koja je bila u stanju da „socijalizuje gubitke“ putem „narodne demokratije“, realno krepala i da je ne mogu vaspostaviti nikakvi novi narodnjaci. Kao što ni ona, ali i mnogi drugi, ne mogu da shvate da je gašenje velikih državnih banaka bilo neminovno, jer se morala ukloniti glavna poluga moći onih struktura koje su Srbiju gurale u izolaciju i beskonačnu birokratsku redistribuciju – pa su Srbi danas jedan od najsiromašnijih evropskih naroda.

BAJKE USPEŠNE BAKE: Ono što je najgore, ona je ipak spremna da ponovo pokuša, pa je već izjavila i povodom mogućeg „predsedavanja“ Narodnom skupštinom: „Čast mi je što sam na izbornoj listi SPS-a i spremna sam da mnogobrojnim funkcijama koje sam obavljala dodam i onu poslaničku. Ako propisi kažu da najstariji poslanik predsedava skupštinom, neću bežati ni od te obaveze.“ („Večernje novosti“, 7. februara 2007) Doista, za biografiju same Borke Vučić bilo bi lepo da joj se doda još jedna funkcija – jer je cela njena profesionalna karijera, započeta, naravno, po kabinetima komandanata finansijskog sistema Titove Jugoslavije, a nastavljena pod Miloševićevim skutom – samo „kontinuitet funkcija“. Ni na jednom mestu u svojoj biografiji Borka Vučić ne iskače iz stereotipa „bankarskog socijalističkog realizma“. Ona se ne pita ni otkud šteta za Srbiju od svetskih sankcija u visini od blizu 100 milijardi dolara, ni zašto nam je NATO bombardovanje nanelo deset milijardi dolara štete i još 50 milijardi dolara izgubljene dobiti – mada pedantno izračunava te štete i izgubljene dobiti. Kod nje nikad nema lične nedoumice, ona nije odbila nijedno naređenje, niti kaže da je nešto što joj je naloženo smatrala pogrešnim (zar tako nečeg nema i kod bedinerki). Milošević je, na primer, po njenim rečima upoznao međunarodno bankarstvo još pre nego što mu je ona savetovala da nauči 1000 osnovnih bankarskih izraza na engleskom itd. Bajke jedne uspešne bake.

Posle 5. oktobra i Borka Vučić je dobro prošla, mada ju je, doista, iz banke jurila grupa loše obučenih, nespretnih, a moguće i samozvanih „dobrovoljaca demokratije i kriznih štabova“. Možda ju je na kraju Dinkić oterao iz Beogradske banke uz pomoć nekog „falsifikovanog“ dokumenta, koji, navodno, nije potpisao izgubljeni, dotadašnji guverner Dušan Vlatković – ali neko je to morao da učini, da 5. oktobar ne bi ispao lakrdija „kontinuiteta demokratskog sistema i odbrane izbornih rezultata“ (valjda je neko među milion ljudi, paleći jugoslovenski parlament, imao na umu i neki diskontinuitet). Da li je doista u tim prelomnim danima „sklonila neke tajne papire“ (odnosno putokaz za pare sa famoznog Kipra, gde je bila isturena za vreme svetskih sankcija protiv SRJ), to još niko ozbiljan nije pokušao da utvrdi, to jest ako je utvrdio – nije smatrao da je o tome potrebno da izvesti javnost. Sama Borka Vučić se hvali da je promet BB COBU, of šor firme Beogradske banke na Kipru, dosegao godišnji iznos od šest milijardi dolara – i da je tamo sve bilo u redu, čak i kada se poslovalo sa gotovinom koja je stizala iz Srbije, te da nije bilo privatnih računa sa kojih su pare išle dalje (do Tadžikistana, na primer).

Posle 5. oktobra, istina, Borka Vučić je pozivana i na neka suđenja. Na primer, u Okružnom sudu u Beogradu bila je optužena za zaključenje štetnog ugovora, čime je Beogradska banka navodno bila oštećena za više od milion evra. U optužnici je bilo navedeno da je Borka Vučić sklopila štetan ugovor između Jubmes banke, koju je predstavljala, i Socijalističke partije Srbije. Tim ugovorom je 9220 kvadrata poslovnog prostora Banke u Palati Ušće zamenjeno za dvostruko manju kvadraturu. Borka Vučić spominjana je i u, kasnije prigušenoj, aferi sa preduzećem za gazdovanje diplomatskim stanovima.

No, sve su to sitnice naspram poslova koje je Borka Vučić, da se naslutiti, obavljala po nalogu samog Miloševića, a koje je kasnije, izgleda, zaboravila. Tako je, na primer, 2003. godine (prema „Politici“ od 27. septembra 2003), bila prinuđena da u Prvom opštinskom sudu u Beogradu da izjavu po zahtevu jedne italijanske parlamentarne komisije – a u aferi oko eventualnog podmićivanja prilikom prodaje srpskog Telekoma 1997. godine. Prema tadašnjoj izjavi Enrika Nana, poslanika italijanskog parlamenta, Vučićeva je tom prilikom potvrdila da je privatizacija Telekoma finansijski podržala vladavinu Slobodana Miloševića. No, iako je tokom saslušanja pojasnila način prodaje dela Telekoma, ona nije mogla da se priseti iznosa od 480 miliona nemačkih maraka koji su, kako je rekao poslanik Frančesko Ćireli, isplaćeni nekim firmama. Borka Vučić pri tom nije mogla da se seti ni svog boravka u Rimu, samo dva dana posle potpisivanja sporazuma. No, u Srbiji od zaboravnosti ne pati samo Borka Vučić.