Mi i prva četvrtina XXI veka

Po pisanju brojnih autoritativnih ekonomskih stručnjaka u svetu sadašnja ekonomska kriza će potrajati nekoliko godina i doneti najviše štete malim i siromašnim državama gde, nažalost, spada i Srbija. Mi smo, istina, na periferiji događanja i nemamo finansijske institucije (osim nekoliko stranih banaka) koje su direktno pogođene. Ali, sasvim se racionalno može očekivati da u Srbiju neće ući, ili će ući u znatno manjoj meri, strani kapital koji bi došao u za njega najpovoljnijem periodu kada postanemo kandidat za EU a još nismo ušli u nju. Vrlo je verovatno i da ćemo iduće godine, na već ionako veliku nezaposlenost, izgubiti stotinak hiljada radnih mesta. Moguće je da se neki strani poslodavci i potpuno povuku iz Srbije kao i da se kući vrate brojni gastarbajteri. Za očekivati je da i domaći poslodavci iskoriste najavu ekonomske krize za otpuštanja ili neizvršavanje socijalnih programa prihvaćenih prilikom privatizacije.

U svakom slučaju, sigurno je da se naša elita (politička i ekonomska) ne priprema za dolazak krize kao što je sigurno i da vodeći ekonomisti (svi iz, jedine postojeće, neoliberalne škole) nemaju nikakvih ideja, osim starih koje ne funkcionišu. Ono što je sigurno jeste da rešenja za predstojeću krizu ali i za novi, adekvatniji koncept razvoja ne treba tražiti u ekonomskim doktrinama koje svet odbacuje, već problemima treba pristupiti kreativno i koristeći iskustva drugih, ujedno maksimalno koristeći naše komparativne prednosti.

SRBIJA I EU

Srbija i nekoliko zemalja zapadnog Balkana najverovatnije će biti deo EU do 2020. godine. Problemi daljeg širenja EU su, prvo, što se u samoj Uniji koja (tj. u nekim od zemalja EU) još uvek ne zna u kom pravcu treba da se razvija (da li ka federaciji ili da ostane labav savez država) i do kojih granica – da li u EU treba primiti Tursku, Ukrajinu pa i Rusiju na primer. EU još premišlja kako se postaviti prema starom atlantskom savezniku SAD a kako prema Rusiji od koje sve više energetski zavisi. Još manje se zna kako će se EU postavljati prema izrastajućim ekonomskim džinovima Azije – Kinom i Indijom. Ali, mora se reći, EU ima i nešto jasniju politiku prema globalnim klimatskim promenama i predstojećem nizu naučnotehnoloških revolucija za koje se ozbiljnije sprema nego SAD, Kina ili Rusija. Zbog svega ovoga sigurno je da bi za Srbiju bilo dobro da uđe u EU (eventualno i u NATO) jer nijedna druga alternativa ne pruža takve mogućnosti za razvoj i bezbednost. No, ne treba imati iluzija da se i u EU gde se ipak može glasati, tj. uticati na donošenje značajnih odluka ukida razlika između malih i velikih država, razvijenih i nerazvijenih, bogatih i siromašnih. Glavna opasnost za Srbiju po ulasku u EU leži u tome da se u nju, zbog nedovoljne ekonomske, političke i pravne pripreme, sliju tehnološki zaostale i ekološki štetne industrije kao i nekvalitetan ili špekulantski kapital koji odnosi profit a ostavlja loše socijalne posledice.

U svakom slučaju, za Srbiju je dobro da se nađe u EU i NATO-u (dok bude trajao, a onda i u nekoj evropskog vojnoj organizaciji), tj. ispod kolektivnog bezbednosnog kišobrana kada naša planeta uđe u TESNAC polovinom ovog veka. TESNAC-om se naziva period oko 2050. kada će svetska populacija narasti na oko devet milijardi ljudi a istovremeno će, zbog globalnih klimatskih promena, znatno opasti proizvodnja hrane i pristupačnost pijaće vode. Mnogi futurolozi zato očekuju masovne migracije stanovništva i ratove za poljoprivredne resurse i izvore vode za piće i navodnjavanje.

Dok ne uđe u EU, Srbija treba da pažljivo prati kako se EU ali i druge zemlje pripremaju za nastupajuće klimatske promene, da na tim primerima uči šta funkcioniše a šta ne. Odmah treba da počne da brine o svojim poljoprivrednim resursima i vodenim izvorima tako da maksimalno smanji zagađivanje, onemogući monopolsko posedovanje, pokrene masovno pošumljavanje i smanji eroziju. Druga linija akcije s kojom se odmah može krenuti jeste razvoj alternativnih izvora energije (među kojima treba preferirati one koji su obnovivi) pošto Srbija ima malo fosilnih goriva. Odmah treba početi sa razvojem malih hidroelektrana, elektrana na vetar, biomasu kao izvor energije, solarne energije, a treba razmišljati i o fisionim elektranama četvrte generacije, bar dok se ne pojave ekonomične fuzione.

Problemi ulaska Srbije u EU mogu nastati i kao posledica nedovoljne ili nepravovremene pripreme našeg društva, institucija, pravnih akata, političke i ekonomske prakse i raspoloženja javnosti za ulazak u EU. Ipak, može se očekivati da bi Srbija mogla, osim ako stvari iz nekih (sada nevidljivih) razloga ne krenu na loše, biti spremna da uđe u EU do 2015. godine.

GLAVNI IZAZOVI KOJI OČEKUJU SRBIJU DO 2025.

Uspostavlja se nov ekonomski poredak u svetu u kojem SAD neće više biti unilateralni lider, već će znatno veću ulogu igrati azijski džinovi Kina i Indija pored EU, Rusije i Brazila. U novom poretku Breton Vuds pravila i uslovi Vašingtonskog konsenzusa neće više dominirati, već će se mnogo više imati razumevanja za različite elemente modela državnog kapitalizma uz izgradnju novog ili dogradnju starog svetskog finansijskog sistema i njegovih najvažnijih institucija.

BEZBEDNOSNI IZAZOVI ZA SRBIJU

Do 2025. godine Srbiju najverovatnije neće očekivati veliki bezbednosni izazovi jer će Kosovo biti, na neki način, rešeno u sledećih nekoliko godina. Izvesne probleme će stvarati separatistički ili religiozni pokreti u Vojvodini i Sandžaku. Ali, ukoliko ove pokrete ne budu potpomogle velike i moćne države, što se ne očekuje, njihov uticaj pa i šteta koju mogu prouzrokovati neće biti velika, a treba paziti da, eventualna, represija protiv njih ne donese veću štetu. Tako ostaje da će najveći bezbednosni izazovi za Srbiju biti efikasna kontrola nad organizovanim kriminalom/korupcijom i politička i diplomatska veština s kojima će politička elita Srbije rešavati bezbednosne probleme unutar svoje države, sa svojim susedima, kao i sa moćnim državama koje Balkan vide kao svoju interesnu sferu. Veliki bezbednosni izazov za Srbiju biće i sposobnost njenih elita i građana da se pravovremeno i na najbolji način pripreme za promene koje dolaze od kojih će neke, nažalost, biti veoma nepovoljne.

POSKUPLJENJE I NESTANAK FOSILNIH GORIVA, kojih u Srbiji ionako nema u izobilju, nametnuće i učiniti ekonomičnijim alternativne izvore energije uključujući tu i nuklearnu. Srbija mora što pre krenuti u osvajanje ovih tehnologija a naročito onih koje su već razvijene i koje se mogu kod nas ekonomično eksploatisati kao što je energija malih vodenih tokova, vetra, sunca i biomase. Stabilna proizvodnja struje biće glavni zadatak jer se može očekivati da leti, kada je vodostaj manji, bude veća potrošnja zbog široke upotrebe klima-uređaja.

GLOBALNE KLIMATSKE PROMENE I NJIHOVE POSLEDICE sve će se više osećati kako se budemo približavali polovini ovog veka. Kod nas se može očekivati porast prosečne temperature i do 6-7 stepeni Celzijusa. Ovo će značiti da ćemo najverovatnije morati da menjamo strukturu poljoprivredne proizvodnje i da ćemo imati probleme sa pijaćom vodom i vodom za navodnjavanje. Stoga već sada moramo da vodimo računa da nam vodotokovi ne budu zagađeni i da postojećih nekoliko procenata navodnjavanog zemljišta proširimo na bar trećinu ravničarskog. Drugi zadatak s kojim se može odmah početi jeste pošumljavanje pre svega brdsko-planinskog zemljišta jer šume znače apsorpciju ugljen-dioksida, povećanje emisije kiseonika, smanjenje temperature i sprečavanje gubitka plodnog zemljišta preko erozije.

NAUČNA OTKRIĆA I NOVE TEHNOLOGIJE će doneti značajan napredak ali i nove probleme i u Srbiji, koja je više korisnik nego stvaralac u ovoj oblasti. Da ne bi ekonomski uvek bila u kolonijalnom položaju, tj. iznosila kao svoju prednost samo jevtinu radnu snagu, Srbija mora preko obrazovnog sistema da stvori visoko kvalifikovanu radnu snagu i naučne kapacitete koji će, makar u nekoliko malih niša (nanotehnologija, energija sunca, genetski inžinjering bilja, itd.), biti na nivou EU i sveta. Da bi se to postiglo, najpre moramo da prestanemo da izvozimo svoje najobrazovanije i najtalentovanije mlade ljude. Moramo da reformišemo obrazovni sistem tako da kreativno učenje za radnu kreativnost bude njegova kičma i da najkvalitetniji ljudi budu privučeni u nauku i obrazovanje platama, stanovima i mogućnošću karijere. To je postignuto u Finskoj, Indiji i drugim zemljama, zašto ne bi moglo i kod nas? Ako se ne uključimo na vreme u naučnotehnološki talas koji će do polovine ovog veka dovesti do spajanja ljudske i mašinske inteligencije, može nam se desiti da ostanemo sa loše strane kibernetskog jaza dok će napredniji ući u vrtoglavu spiralu razvoja, čije se granice danas ne mogu predvideti a mogu značiti nastanak nove ljudske vrste i njeno širenje kosmosom.

OZBILJNA OGRANIČENJA KAPITALIZMA I PARLAMENTARNE DEMOKRATIJE, KAO I POSTOJEĆEG SVETSKOG PORETKA danas se obznanjuju preko ekonomske krize i globalnih klimatskih promena a već sutra mogu dovesti do velikih pomeranja ljudskih masa u potrazi za hranom i pijaćom vodom, a onda i do velikih i strašnih konflikata sa upotrebom sveg pa i nuklearnog oružja. Srbija, kao mala i nejaka država, mora potražiti svoju bezbednost pod kišobranom EU i (za sada) NATO-a, ali se i sama može pripremati za ono što dolazi tako što će politička i ekonomska elita više poštovati (i bolje finansirati) intelektualnu elitu kao svojevrsnog izviđača u budućnost i razviti pravu brigu za opšte dobro preko dugoročnog planiranja kao pripreme na ono što donosi budućnost. Takođe, moraju se smanjiti i staviti pod kontrolu korupcija i organizovani kriminal, kao što se mora zahtevati određena doza ekonomskog patriotizma od preduzetničke elite. Kao korektiv i kontrateža, treba pomoći razvoj trećeg sektora a posebno ekološkog, sindikalističkog, feminističkog, antiglobalističkog i sličnih pokreta, i raznih formi neposredne demokratije i, iznad svega, održati nezavisnost i kritičnost medija. Kako sada izgleda dominantna ideologija do polovine ovog veka, zbog datih globalnih okolnosti, biće neka mešavina socijaldemokratije i ekologizma koja će ići na korigovanje i dopunjavanje kapitalizma i parlamentarne demokratije a ne na njihovu zamenu. Naš doprinos bi mogao biti jedan set ideja baziranih na našem iskustvu sa decentralizacijom i samoupravljanjem očišćenim od ideologije i svedenim na realne prednosti i nedostatke.

NOVE GLOBALNE OKOLNOSTI BEZBEDNOSTI za Srbiju će značiti da će biti zemlja u drugom redu odbrane EU jer će u prvom redu biti zemlje kao Bugarska, Grčka (možda u dogledno vreme i Turska) dok će, na Mediteranu, to dodatno biti Italija, Španija, Francuska i Portugal jer se, zbog svetske ekonomske krize i klimatskih promena mogu očekivati velike mase očajnih ljudi u potrazi za hranom i vodom, ali i oni koji će misliti da je Evropa, tj. stare evropske kolonijalne sile, kriva za njihovu nesreću i ujedinjeni Islamom ili nekom drugom ideološkom ili religijskom idejom težiti osveti. Nažalost, nije nemoguće da će biti problema oko upotrebe vode za navodnjavanje i između EU zemalja ako bi, recimo, zemlje u gornjem delu Dunavskog sliva potrošile veći deo vode za svoje njive, a Srbiji, Rumuniji i Bugarskoj ostavile nedovoljnu količinu. Ostaje da se nadamo da će se, u okviru EU, moći dogovoriti o zajedničkoj racionalnoj potrošnji međunarodnih vodotokova i jezera. Za očekivanje je takođe da će Srbija morati i da šalje jedan deo svojih vojnika na prve linije odbrane EU, možda i na udaljene prostore kada to bude tražio NATO ili neka druga vojna organizacija EU.

POTREBA ZA DRUŠTVENO OSETLJIVIJIM KAPITALIZMOM I SOCIJALNOM DRŽAVOM ukazaće se na svim prostorima zbog rasta populacije a smanjivanja proizvodnje hrane i dostupnosti pijaće vode, jer će to biti način da se izbegnu velike interne socijalne tenzije i konflikti te postigne dovoljna društvena kohezija radi odbrane nacionalnih ili zajedničkih (EU) prirodnih resursa. Stoga se može očekivati trend većeg oporezivanja, strožih tržišnih i ekoloških kontrola i povećane redistribucije (uz neke oblike državnog kapitalizma), budući da klasični oblik države blagostanja neće moći da se oživi pošto će blagostanje biti relativno retko.

RAZVOJNI PRIORITETI SRBIJE bi, po svemu sudeći, morali biti: obrazovanje za budućnost, stalna i razvijena briga za prirodne resurse i čistu okolinu, razvoj specifičnih niša u nauci i tehnologiji za koje imamo komparativne prednosti, pravna i institucionalna priprema za ulazak u EU, ekonomski razvoj vezan za poljoprivrednu proizvodnju hrane i drugu industrijsku proizvodnju za koju imamo resurse, zapošljavanje mladih i sprečavanje odlaska obrazovanih ljudi u inostranstvo, stvaranje socijalne, političke i ekonomske stabilnosti, kao i pažljivo pripremanje za ono što nam budućnost donosi. Uslov za sve ovo je međusobno poštovanje i saradnja intelektualne, političke i ekonomske elite na bazi demokratskog i nešovinističkog patriotizma.