Kad se na nekom drugom mestu na planeti pravi emisija o predrasudama, glavne teme obično su predrasude prema ženama, homoseksualcima, Romima i eventualno ljudima koji ne mogu da se pohvale lepotom ili vitkošću. Međutim, kada se na prostoru bivše Jugoslavije govori o istoj stvari, spisak tema potpuno je drugačiji i zapravo se svodi na jednu jedinu – predrasude koje imamo jedni o drugima. Ništa čudno. Od viceva o Muji i Hasi, zagrebačkoj gospodi, srpskim seljacima i crnogorskim lenštinama, bivši Jugosloveni vrlo su brzo prešli na ratišta gde su s priličnim uspehom pokušali da potamane jedni druge. Od veselih doskočica ili benignih opservacija o tome ko je kakav radnik/ratnik/ljubavnik, prešlo se na zaslepljeno, svakog razuma lišeno, posmatranje pripadnika susednih naroda kao a priori loših i zlih. Skoro dvadeset godina posle ratova situacija nije mnogo drugačija.
Iako se političari susednih država često grle i ljube pred kamerama, mnogi ljudi koji su ih izabrali i dalje veruju u teze koje su dovele do ratova, ne menjajući pritom mišljenje o „onim drugima“ .
KOMŠIJE I SUSJEDI: Imajući u vidu da je bivša Jugoslavija, spolja gledano, izgledala kao prilično vesela i složna zajednica različitih grupacija, i dalje opstaje pitanje kako je ta situacija dovela do predrasuda, pa i njihove instrumentalizacije. Učesnici emisije „Okruženje“ u tom su kontekstu posebnu pažnju posvetili vicevima. „Kada bismo napravili jedan izbor viceva i dali ga čitaocima kao da su to vicevi o jednom narodu, funkcionisali bi u svim narodima. Međutim, ta granica između humora, kao vica sa ljubavlju, koji je u vrijeme one bivše Jugoslavije njegovan kao vic sa ljubavlju, polako je preokrenut u jednu vrstu ružne komike koja je određena vrsta agresije, čak i u frojdovskom smislu. Agresije koja verbalno ide kroz vic, kroz šalu i kroz izrugivanje u kome humora prestane i da bude“, objašnjava Božena Jelušić, književna kritičarka iz Budve.
S druge strane, Dubravka Stojanović, istoričarka iz Beograda, posebno ističe mehanizam kretanja predrasuda, koji pokazuje da „mi imamo potrebu za stereotipnim mišljenjem, ali da je onda na trenutnoj političkoj situaciji i političkoj eliti da uperi tu oštricu protiv onoga protiv koga je to u datom trenutku potrebno“. Ona navodi da uvek postoji potreba za narodom koji „vas napada i zabada vam nož u leđa“, što zapravo znači potrebu za viktimizacijom i želju da se osećate kao „istorijski ispravan narod“: početkom dvadesetog veka, to su za Srbe bili Bugari, zatim Hrvati, a danas Albanci.
Ako smo po agresivnim vicevima i mehanizmu kretanja predrasuda čak i slični nekim drugim narodima, sigurno je da smo specifični po tome što bolje poznavanje „onog drugog“ u našem slučaju nije dovelo do razbijanja predrasuda. Naprotiv. Kao „oni drugi“ obično se označavaju upravo narodi koje najbolje poznajemo – komšije. Zanimljivo je zbog toga pomenuti istraživanje rađeno u petnaest zemalja Evropske unije koje je pokazalo da je samo u tri slučaja najomraženiji narod ujedno i sused. Kod nas bi slično istraživanje verovatno dalo potpuno različite rezultate. Šaćir Filandra, politikolog iz Sarajava, takođe ističe tu specifičnost: „Pitanje je da li komunikacija doprinosi razbijanju stereotipa. Decenije našeg zajedničkog življenja doprinijele su zapravo stvaranju kolektivnih etničkih stereotipa. Sada smo u jednoj sasvim drugoj situaciji, kada smo politički razdvojeni i živimo u zasebnim državama. Ta situacija sama po sebi ne mora značiti nešto loše kada su u pitanju nove predrasude, posebno imajući u vidu da su iskustvo zajedničkog življenja i neke pojačane i ideologizirane interkulturne komunikacije doprinijele uspostavljanju i održavanju tih predrasuda.“
U ZRCALU: Osim negativnih predrasuda o drugima, narodi bivše Jugoslavije uporno su gajili i pozitivne predrasude o sebi: Crnogorci o svom čojstvu i junaštvu, Srbi o ponosu i prkosu, Hrvati o svojoj kulturi, Bosanci o svojoj duhovitosti i hedonizmu… Međutim, u susretu sa predrasudama koje drugi imaju o njima, ovi narodi različito reaguju – jedni uporno odbijaju bilo kakve generalizacije, drugi demantuju čak i nešto što je činjenično dokazano, ali ima i onih koji tuđe predrasude preokreću. „Negativan stereotip transformira se u pozitivni, pa se na onoj ideji balkanskog barbaro-genija vide najčešće Srbi, kojima kola neka vitalna energija, za razliku od dekadentnog i kontaminiranog Zapada, Zagrepčana, Hrvata“, kaže Sandi Blagonić, kulturni antropolog iz Zagreba. „Tu se Hrvat oslikava najčešće u leptir-mašni, čak mu je i seksualnost vrlo upitna i on je, što bi rekao Pjer Borde, ‘prilično pička’, za razliku od Beograđanina, koji vjerojatno ima više otkopčanih dugmadi i čija su usta uvijek otvorenija. Tu se reproducira stereotip o muškosti. Onaj koji ima stalno otvorenu gubicu je hrabar, ne brine o tome šta će izreći i to je pravo muško.“
Negiranje tuđih predrasuda nije, naravno, samo naš specijalitet – mada bi se na jednom primeru iz umetničkog života moglo reći da je balkanski. Kada je Češka preuzela predsedavanje Evropskom unijom, u zgradi Saveta Evrope u Briselu izloženo je delo Entropa češkog umetnika Davida Černog, koji je svaku zemlju EU prikazao na provokativan način – ideja je bila upravo provera koliko su Evropljani spremni da trpe šale na svoj račun. Na njegovoj „mapi“, Holandija je potopljena i iz nje vire samo minareti; Nemačka je išarana autoputevima u obliku kukastog krsta, Italija je prikazana kao gomila fudbalera koji onanišu uz pomoć fudbalske lopte, dok je Bugarska prikazana uvezana u lanac toaleta čučavaca. I, šta se dogodilo? Od svih prikazanih, protestovali su jedino Bugari – izbila je velika afera, uložen je zvaničan protest, pa je na mapi Davida Černog ova država nadalje bila pokrivena.
BOLJI, VIŠI, LEPŠI: Staro je pravilo da ponižavanje ili omalovažavanje drugog čini da se sami osećamo superiornije. To je, kako su istakli sagovornici „Okruženja“, i lični i nacionalni mehanizam funkcionisanja. „Kada biste otišli u jedan grad, bilo koji, na prostoru bivše Jugoslavije, bilo gdje, i pitali vrtićku djecu gdje su djeca bolja – ovdašnja ili u nekom gradu gdje ona nisu bila – ona će uvijek reći da su bolja ovdašnja djeca. Dakle, u trenutku kada klasificirate grupu, vi sebe već određujete kao boljeg“, kaže Sandi Blagonić.
Kod balkanskih naroda, međutim, ne postoji samo nadmetanje u tome ko je bolji, lepši, hrabriji itd., već i ko je veća žrtva. U svakoj od bivših jugoslovenskih republika postoji bar jedna teza o tome da je dotični narod, tj. dotična republika, najveća žrtva: žrtva Titove Jugoslavije, Istoka, Zapada, međunarodne zajednice ili, što je i najčešće, nekog od nekada bratskih naroda. Najmorbidnija manifestacija ovog nadmetanja svakako je prebrojavanje grobnica i silovanih žena, kojim se često bave i pozvani i nepozvani. S jedne strane, u pitanju je potreba da se dokaže kako smo „mi“ bili u pravu (jer, jelte, imamo najviše leševa), a s druge svakako želja da se upravo na mrtvima ponešto finansijski i politički ućari. Na kraju, takva „matematika“ opet nas vraća na početak priče, tj. na tezu o tome da smo „mi“ jadni dobri, a da su „oni“ zli i krvi žedni. Insistiranje na predrasudama o „najvećim žrtvama“ ili „najvećim agresorima“ jedna je od opasnosti za budućnost prostora bivše Jugoslavije – posebno zbog toga što su se, kako je istaknuto u „Okruženju“, ove predrasude „zabetonirale“. Po rečima Dubravke Stojanović, nevolja je u tome što se takve stvari uče u školi i na osnovu njih se pravi državna politika u svim eks-jugoslovenskim zemljama. „To nije na nivou pojedinca, to je na nivou vrhunske politike. Predrasude nam štete i njih se držimo, zato što se lakše vlada ukoliko se stalno potpiruje taj konflikt, ukoliko stalno vadite nekog protivnika. Kada god vam ide teško u ekonomiji ili u bilo kojoj oblasti, vi se setite svog neprijatelja i napravite neki novi skandal. Nacionalizam koji počiva na predrasudama zapravo je način da se autoritarno vlada unutra, da se ukidaju slobode i da politička vrhuška ima dugotrajnu vlast.“
I ŠTA ĆEMO SAD?: Učesnici ove emisije nisu dali konkretan odgovor na pitanje kako se izboriti s predrasudama. Ne zato što nisu umeli, već zato što je i svima odavno jasno da je proces razbijanja nečeg što je „betonirano“ dugotrajan i zahteva sveobuhvatnu državnu akciju. Uprkos činjenici da su s tim ciljem na ovim prostorima sprovedeni silni projekti i potrošene silne pare, jasno je da je dotični cilj samo za nijansu bliži nego što je bio pre dvadesetak godina. To se pre svega vidi u medijima, koji obično igraju ulogu ogledala jednog društva: iako su obuke novinara svakodnevne, iako se i zakoni i profesionalni kodeksi bave zabranom diskriminacije i „ukidanjem“ predrasuda, mediji uglavnom i dalje dele univerzum na „naš“ i „njihov“.
Emisija „Okruženje“, čak i bez konkretnog odgovora, zato nas je ipak odgovoru primakla. Za početak, na istom mestu čuli su se hrvatski, bosanski, crnogorski i srpski jezik; videli su se mladi iz Hrvatske, BiH, Crne Gore, Srbije i Makedonije; razmatrana je tema koja se tiče svih, a niko nije podigao glas i niko se nije posvađao.
Može se, eto, i tako. Uprkos tome što ponekad – poneseni predrasudama – verujemo da ne može.
Serijal od pet emisija tok-šoua pod nazivom „Okruženje“ realizovan je u saradnji Evropskog fonda za Balkan (EFB) i Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (CDRSEE).
