Koliko god bili razjedinjeni i zavađeni, državljani bivših jugoslovenskih republika – osim dirljivih uspomena iz bivše domovine i nezalečenih ratnih rana – dele i probleme. Prvi regionalni tok-šou nazvan simbolično "Okruženje" bazira se upravo na toj zajedničkoj stavki. Želeći da odgovore na pitanja "ko smo", "gde smo", "kakvi smo" i "šta nas čeka u budućnosti", voditelji Nenad Šebek i Petar Lazić svake sedmice razgovaraju sa ekspertima i ekspertkinjama iz Hrvatske, Crne Gore, BiH, Makedonije i Srbije. U prvoj od pet emisija, koje će biti prikazane na osam TV kanala u svim ovim državama, bilo je reči o onome što nas je u startu zavadilo, a čega se ni do danas nismo oslobodili...
Kad se na nekom drugom mestu na planeti pravi emisija o predrasudama, glavne teme obično su predrasude prema ženama, homoseksualcima, Romima i eventualno ljudima koji ne mogu da se pohvale lepotom ili vitkošću. Međutim, kada se na prostoru bivše Jugoslavije govori o istoj stvari, spisak tema potpuno je drugačiji i zapravo se svodi na jednu jedinu – predrasude koje imamo jedni o drugima. Ništa čudno. Od viceva o Muji i Hasi, zagrebačkoj gospodi, srpskim seljacima i crnogorskim lenštinama, bivši Jugosloveni vrlo su brzo prešli na ratišta gde su s priličnim uspehom pokušali da potamane jedni druge. Od veselih doskočica ili benignih opservacija o tome ko je kakav radnik/ratnik/ljubavnik, prešlo se na zaslepljeno, svakog razuma lišeno, posmatranje pripadnika susednih naroda kao a priori loših i zlih. Skoro dvadeset godina posle ratova situacija nije mnogo drugačija.
Iako se političari susednih država često grle i ljube pred kamerama, mnogi ljudi koji su ih izabrali i dalje veruju u teze koje su dovele do ratova, ne menjajući pritom mišljenje o „onim drugima“ .
KOMŠIJE I SUSJEDI: Imajući u vidu da je bivša Jugoslavija, spolja gledano, izgledala kao prilično vesela i složna zajednica različitih grupacija, i dalje opstaje pitanje kako je ta situacija dovela do predrasuda, pa i njihove instrumentalizacije. Učesnici emisije „Okruženje“ u tom su kontekstu posebnu pažnju posvetili vicevima. „Kada bismo napravili jedan izbor viceva i dali ga čitaocima kao da su to vicevi o jednom narodu, funkcionisali bi u svim narodima. Međutim, ta granica između humora, kao vica sa ljubavlju, koji je u vrijeme one bivše Jugoslavije njegovan kao vic sa ljubavlju, polako je preokrenut u jednu vrstu ružne komike koja je određena vrsta agresije, čak i u frojdovskom smislu. Agresije koja verbalno ide kroz vic, kroz šalu i kroz izrugivanje u kome humora prestane i da bude“, objašnjava Božena Jelušić, književna kritičarka iz Budve.
S druge strane, Dubravka Stojanović, istoričarka iz Beograda, posebno ističe mehanizam kretanja predrasuda, koji pokazuje da „mi imamo potrebu za stereotipnim mišljenjem, ali da je onda na trenutnoj političkoj situaciji i političkoj eliti da uperi tu oštricu protiv onoga protiv koga je to u datom trenutku potrebno“. Ona navodi da uvek postoji potreba za narodom koji „vas napada i zabada vam nož u leđa“, što zapravo znači potrebu za viktimizacijom i želju da se osećate kao „istorijski ispravan narod“: početkom dvadesetog veka, to su za Srbe bili Bugari, zatim Hrvati, a danas Albanci.
Ako smo po agresivnim vicevima i mehanizmu kretanja predrasuda čak i slični nekim drugim narodima, sigurno je da smo specifični po tome što bolje poznavanje „onog drugog“ u našem slučaju nije dovelo do razbijanja predrasuda. Naprotiv. Kao „oni drugi“ obično se označavaju upravo narodi koje najbolje poznajemo – komšije. Zanimljivo je zbog toga pomenuti istraživanje rađeno u petnaest zemalja Evropske unije koje je pokazalo da je samo u tri slučaja najomraženiji narod ujedno i sused. Kod nas bi slično istraživanje verovatno dalo potpuno različite rezultate. Šaćir Filandra, politikolog iz Sarajava, takođe ističe tu specifičnost: „Pitanje je da li komunikacija doprinosi razbijanju stereotipa. Decenije našeg zajedničkog življenja doprinijele su zapravo stvaranju kolektivnih etničkih stereotipa. Sada smo u jednoj sasvim drugoj situaciji, kada smo politički razdvojeni i živimo u zasebnim državama. Ta situacija sama po sebi ne mora značiti nešto loše kada su u pitanju nove predrasude, posebno imajući u vidu da su iskustvo zajedničkog življenja i neke pojačane i ideologizirane interkulturne komunikacije doprinijele uspostavljanju i održavanju tih predrasuda.“
U ZRCALU: Osim negativnih predrasuda o drugima, narodi bivše Jugoslavije uporno su gajili i pozitivne predrasude o sebi: Crnogorci o svom čojstvu i junaštvu, Srbi o ponosu i prkosu, Hrvati o svojoj kulturi, Bosanci o svojoj duhovitosti i hedonizmu… Međutim, u susretu sa predrasudama koje drugi imaju o njima, ovi narodi različito reaguju – jedni uporno odbijaju bilo kakve generalizacije, drugi demantuju čak i nešto što je činjenično dokazano, ali ima i onih koji tuđe predrasude preokreću. „Negativan stereotip transformira se u pozitivni, pa se na onoj ideji balkanskog barbaro-genija vide najčešće Srbi, kojima kola neka vitalna energija, za razliku od dekadentnog i kontaminiranog Zapada, Zagrepčana, Hrvata“, kaže Sandi Blagonić, kulturni antropolog iz Zagreba. „Tu se Hrvat oslikava najčešće u leptir-mašni, čak mu je i seksualnost vrlo upitna i on je, što bi rekao Pjer Borde, ‘prilično pička’, za razliku od Beograđanina, koji vjerojatno ima više otkopčanih dugmadi i čija su usta uvijek otvorenija. Tu se reproducira stereotip o muškosti. Onaj koji ima stalno otvorenu gubicu je hrabar, ne brine o tome šta će izreći i to je pravo muško.“
Negiranje tuđih predrasuda nije, naravno, samo naš specijalitet – mada bi se na jednom primeru iz umetničkog života moglo reći da je balkanski. Kada je Češka preuzela predsedavanje Evropskom unijom, u zgradi Saveta Evrope u Briselu izloženo je delo Entropa češkog umetnika Davida Černog, koji je svaku zemlju EU prikazao na provokativan način – ideja je bila upravo provera koliko su Evropljani spremni da trpe šale na svoj račun. Na njegovoj „mapi“, Holandija je potopljena i iz nje vire samo minareti; Nemačka je išarana autoputevima u obliku kukastog krsta, Italija je prikazana kao gomila fudbalera koji onanišu uz pomoć fudbalske lopte, dok je Bugarska prikazana uvezana u lanac toaleta čučavaca. I, šta se dogodilo? Od svih prikazanih, protestovali su jedino Bugari – izbila je velika afera, uložen je zvaničan protest, pa je na mapi Davida Černog ova država nadalje bila pokrivena.
BOLJI, VIŠI, LEPŠI: Staro je pravilo da ponižavanje ili omalovažavanje drugog čini da se sami osećamo superiornije. To je, kako su istakli sagovornici „Okruženja“, i lični i nacionalni mehanizam funkcionisanja. „Kada biste otišli u jedan grad, bilo koji, na prostoru bivše Jugoslavije, bilo gdje, i pitali vrtićku djecu gdje su djeca bolja – ovdašnja ili u nekom gradu gdje ona nisu bila – ona će uvijek reći da su bolja ovdašnja djeca. Dakle, u trenutku kada klasificirate grupu, vi sebe već određujete kao boljeg“, kaže Sandi Blagonić.
Kod balkanskih naroda, međutim, ne postoji samo nadmetanje u tome ko je bolji, lepši, hrabriji itd., već i ko je veća žrtva. U svakoj od bivših jugoslovenskih republika postoji bar jedna teza o tome da je dotični narod, tj. dotična republika, najveća žrtva: žrtva Titove Jugoslavije, Istoka, Zapada, međunarodne zajednice ili, što je i najčešće, nekog od nekada bratskih naroda. Najmorbidnija manifestacija ovog nadmetanja svakako je prebrojavanje grobnica i silovanih žena, kojim se često bave i pozvani i nepozvani. S jedne strane, u pitanju je potreba da se dokaže kako smo „mi“ bili u pravu (jer, jelte, imamo najviše leševa), a s druge svakako želja da se upravo na mrtvima ponešto finansijski i politički ućari. Na kraju, takva „matematika“ opet nas vraća na početak priče, tj. na tezu o tome da smo „mi“ jadni dobri, a da su „oni“ zli i krvi žedni. Insistiranje na predrasudama o „najvećim žrtvama“ ili „najvećim agresorima“ jedna je od opasnosti za budućnost prostora bivše Jugoslavije – posebno zbog toga što su se, kako je istaknuto u „Okruženju“, ove predrasude „zabetonirale“. Po rečima Dubravke Stojanović, nevolja je u tome što se takve stvari uče u školi i na osnovu njih se pravi državna politika u svim eks-jugoslovenskim zemljama. „To nije na nivou pojedinca, to je na nivou vrhunske politike. Predrasude nam štete i njih se držimo, zato što se lakše vlada ukoliko se stalno potpiruje taj konflikt, ukoliko stalno vadite nekog protivnika. Kada god vam ide teško u ekonomiji ili u bilo kojoj oblasti, vi se setite svog neprijatelja i napravite neki novi skandal. Nacionalizam koji počiva na predrasudama zapravo je način da se autoritarno vlada unutra, da se ukidaju slobode i da politička vrhuška ima dugotrajnu vlast.“
I ŠTA ĆEMO SAD?: Učesnici ove emisije nisu dali konkretan odgovor na pitanje kako se izboriti s predrasudama. Ne zato što nisu umeli, već zato što je i svima odavno jasno da je proces razbijanja nečeg što je „betonirano“ dugotrajan i zahteva sveobuhvatnu državnu akciju. Uprkos činjenici da su s tim ciljem na ovim prostorima sprovedeni silni projekti i potrošene silne pare, jasno je da je dotični cilj samo za nijansu bliži nego što je bio pre dvadesetak godina. To se pre svega vidi u medijima, koji obično igraju ulogu ogledala jednog društva: iako su obuke novinara svakodnevne, iako se i zakoni i profesionalni kodeksi bave zabranom diskriminacije i „ukidanjem“ predrasuda, mediji uglavnom i dalje dele univerzum na „naš“ i „njihov“.
Emisija „Okruženje“, čak i bez konkretnog odgovora, zato nas je ipak odgovoru primakla. Za početak, na istom mestu čuli su se hrvatski, bosanski, crnogorski i srpski jezik; videli su se mladi iz Hrvatske, BiH, Crne Gore, Srbije i Makedonije; razmatrana je tema koja se tiče svih, a niko nije podigao glas i niko se nije posvađao.
Može se, eto, i tako. Uprkos tome što ponekad – poneseni predrasudama – verujemo da ne može.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
