LEPO I KORISNO: Tek treba uspostaviti sistem / foto: a. anđić
U Holandiji, zemlji sa 16.000.000 stanovnika, godišnje se izrekne oko 40.000 kazni društveno korisnog rada i drugih alternativnih mera. U Srbiji, sa upola manje stanovnika, takvih kazni je od početka aktivnog sprovođenja ovih mera 2008. izrečeno za oko 200 lica. Zatvori su postali skupi i pretrpani, ali i uz dobar zakon to stanje se menja usporeno
Dan zatvora po osuđeniku državu košta oko hiljadu dinara. Kada bi 500 osuđenih kojima je izrečena kazna zatvora do šest meseci bilo kažnjeno društveno korisnim radom, godišnja ušteda za državu bila bi više od dva miliona evra. Pravnik i docent na Fakultetu političkih nauka dr Dejan Milenković kaže da je najpribližnije alternativne sankcije uporediti sa civilnim služenjem vojnog roka: „Ova kazna se može izreći za lakša krivična dela za koja je zaprećena kazna do tri godine zatvora, ako su učinjena prvi put. To podrazumeva besplatan rad u institucijama, organizacijama i preduzećima koji se bave uslugama od opšteg društvenog interesa i gde će rad osuđenih na tu kaznu zaista biti u javnom interesu.“
Kazna rada u javnom interesu i uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom postojale su i ranije u našem krivično-pravnom sistemu, ali u praksi gotovo nikada nisu izricane. Do pre nekoliko godina. Mera alternativne sankcije, čija se šira primena tek očekuje, podrazumeva tri vida kažnjavanja: kućni pritvor, uslovnu kaznu sa zaštitnim nadzorom i rad u javnom interesu. Iako Zakon postoji od 2006, tek je u martu 2009. Beograd prvi potpisao Memorandum o sprovođenju alternativnih sankcija. Do sad su ovaj sporazum sa Ministarstvom pravde potpisali još i Subotica, Kragujevac, Valjevo, Novi Sad i Niš. Memorandumom se obuhvata sistematičnije sprovođenje ovakvih sankcija, uz aktivno učešće lokalnih samouprava, sudstva, centara za socijalni rad, poverenika i javnih preduzeća. Izvršenje kazni će kontrolisati Uprava za izvršenje krivičnih sankcija preko ovlašćenih poverenika koji su prošli specijalističku obuku za taj posao.
Poverenici su tu i radi saradnje sa porodicom osuđenog, jer je njihov zadatak da rehabilitacija bude što efektnija i uspešnija, kako ne bi došlo do ponovljenog krivičnog dela. Povereniku se upućuje osuđeno lice (ili više lica) i on ima zadatak da kontaktira sa sudom, centrom za socijalni rad, porodicom i, naravno, osuđenikom. Nakon razgovora se utvrđuje u koje preduzeće ga je najbolje uputiti, pa se s njim sklapa ugovor kojim se određuje satnica (slobodno vreme, odvojeno od radnog vremena), radno mesto, koje lice iz javnog preduzeća će ocenjivati njegov rad i u kojim periodima će poverenik obilaziti i proveravati kakve rezultate postiže. Ukoliko poverenik nije zadovoljan kako osuđenik napreduje, on o tome obaveštava sud, koji preduzima dalje mere.
ĆELIJA, REŠETKE, PENDREK: Advokat iz Paraćina Dragiša Milutinović objašnjava da su alternativne sankcije nešto novo što se još ne primenjuje u velikoj meri i za šta nedostaju tehnički uslovi i niz drugih preduslova: „Kod nas je još uvek zatvor, zidine, rešetke, hladna ćelija, čuvar sa pendrekom.“ Nove mere predviđene su verovatno pod uticajem Evrope, koja od nas traži da uredimo sistem, pa makar i na papiru: „Naši to prepišu, pa kud puklo da puklo.“
Mnogi sudovi se ipak odlučuju za klasično kažnjavanje, novčano ili kaznom zatvora. Na primer, Viši sud u Užicu do sada nije doneo nijednu presudu upućivanja na rad u javnom interesu, a tamo objašnjavaju da je to zato što još nije potpisan ugovor sa Upravom za izvršenje krivičnih sankcija.
Načelnik službe za tretman u kazneno-popravnom zavodu u Somboru Aleksandar Hinić obrazlaže da odličan zakon može da se poredi sa izvanrednim pojedincem koji se teško uklapa u sredinu: „Da je ovo izuzetno društvo, verovatno bi i prosečni pojedinci dobro funkcionisali. Kako to nije slučaj, pogrešno bi bilo reći da je i stanje u sistemu izvršenja sankcija zlatno. Zbog toga ovako dobre ideje nailaze na neke poteškoće koje se sporije rešavaju, ali postoji velika zainteresovanost i volja, makar nas na lokalnom nivou.“ Kako kaže, pre svega treba obezbediti prostor za poverenike u opštinama, naći ljude za taj posao, a to ide vrlo postepeno jer je bitno da se ne napravi greška u koracima.
Obuka u Somboru je počela u oktobru i u njoj učestvuju sudije i tužilaštvo Osnovnog i Višeg suda, gradonačelnik, direktori i predstavnici javnih preduzeća kao i osoblje Kazneno-popravnog zavoda. Nekoliko još uvek nepravosnažnih kazni alternativnih sankcija je izrečeno i taj proces je pred izvršenjem. Čeka se da Sud dostavi odluku Ministarstvu pravde i Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, zbog formalne procedure završetka obuke i potpisivanja ugovora o sprovođenju ove mere.
Iz pozicije čoveka koji se obučava za posao poverenika, Aleksandar Hinić tvrdi da će ovaj zakon u velikoj meri olakšati društvu teret izvršenja kazni, smanjiće troškove koji se izdvajaju za jednog zatvorenika a, s druge strane, neće marginalizovati osuđeno lice koje nije učinilo krivično delo opasno po društvo: „Ukoliko mi osudimo neko lice na tri meseca zatvora i odvojimo ga od porodice, gubi radno mesto, a njegov svet se ruši. Alternativnim sankcijama će se očuvati mnoge vrednosti koje mi želimo da očuvamo, a ti ljudi će takođe dobiti mogućnost da zadrže ono što im je važno i ono što je dobro, a da ipak budu kažnjeni na jedan adekvatan način. U proces su uključene i oštećene strane, potrebna je i njihova saglasnost da dođe do pomirenja. Tu je negde i uloga poverenika, medijacija u procesu izdržavanja kazne, gde se osuđenom stavlja na teret krivica za počinjeno delo, a opet i da se oštećeni, druga strana, oseti uvaženim, svesnim da je pravda zadovoljena na konstruktivan način.
POZITIVNA SELEKCIJA: Lica koja su osuđena na rad u javnom interesu nisu osobe sa psihopatološkim karakternim profilom, teški nasilnici i ubice; to su lica za koja je izvršena procena da mogu da se nakon kazne ponovo vrate u normalan društveni tok. „Kada se desi da jedini hranilac porodice dođe u situaciju da za blaže krivično delo mora biti bukvalno isključen iz zajednice i porodice na određeni period, na tešku situaciju se samo nadodaju negativne posledice. Primer: osuđenik koji nije redovno plaćao alimentaciju; to znači da nije rešen ključni problem – izdržavanje dece, jer je izgubio posao, a država ga u mesecima služenja kazne oslobađa obaveze plaćanja alimentacije. A mi još moramo da ga hranimo, da mu peremo, da ga grejemo, da ga oblačimo… To je potpuno apsurdno.“
Zatvorske kazne do godinu dana treba preispitati u smislu efikasnosti u postizanju cilja, tj. formiranja zakonski prihvatljivog ponašanja i sistema vrednosti. U tako kratkom periodu se malo može uraditi: „Neće se više dolaziti u situaciju da, na primer, devetnaestogodišnjak koji je napravio saobraćajni prekršaj bude u zatvoru s teškim kriminalcima i postane nešto mnogo opasnije i gore nego kada je počinio prvo krivično delo“, navodi Hinić.
Sanja Đurđević, direktorka Ustanove kulture „Vuk Karadžić“ u Beogradu, kaže da su prve osuđenike na društveno koristan rad primili na proleće 2009. Trenutno je tamo na služenju kazne rada u javnom interesu osmo lice, a ukupno je u ovoj ustanovi odrađeno 1000 sati kazne. Sanja Đurđević, inače psihoterapeut po struci, veoma je zadovoljna svim proteklim izvršenjima alternativne mere u „Vuku“: „Ti ljudi su izuzetno motivisani da ispunjavaju obaveze po kazni, dolaze redovno, ne prave probleme, skladno funkcionišu sa našim kolektivom. Rad su obavljale žene, stariji, mladi, svi oni za koje je procenjeno da bi se dobro snašli na ovakvom mestu, jer nam je svima u interesu da ne bude konflikata ili teškoća, a do sada ih nije ni bilo. Kako je satnica UK „Vuk Karadžić“ koncentrisana na veče, kada se održavaju predstave, osuđenici koji su ovde dolazili uspevali su da kaznu uklope u slobodno vreme i da ne propuste odlazak na svoje redovno radno mesto. Za nekoliko meseci, koliko je obično dužina ovakve kazne, naučili su nove veštine, radeći sa majstorima rasvete i zvuka, rekviziterima, raspoređivali su publiku gde da sedne u slučaju gužve, a radili su i kurirske poslove. Ipak, Sanja Đurđević objašnjava da je za uspešnu rehabilitaciju kroz rad potrebno i preispitati koren problema zbog kog je počinjeno krivično delo, a on se neretko nalazi u porodici: „Imali smo slučaj gde je jedna osoba odslužila kaznu radeći u našoj ustanovi, a da je sve to skrivala od porodice i prijatelja. Tu nešto ogromno ne valja. Ovo ne bi trebalo da stvara osećaj poniženja, manje vrednosti i sramote, već sazrevanje i prihvatanje odgovornosti za učinjenu grešku. Poverenici i poslodavci bi trebalo da brinu i o tome, da pomognu u komunikaciji osuđenika sa roditeljima, supružnicima, decom, prijateljima. To je onda uspešno zaokružen proces rehabilitacije.“ Ona objašnjava i da je još uvek mali broj opština koje dosuđuju ovakve mere, pa se dešava da neko iz Čačka putuje svaki dan u Beograd da bi odslužio „radnu“ kaznu. Sanja Đurđević se inače već dugo bavi terapijom zatvorenika pozorišnim tehnikama, pa je u saradnji sa rediteljkom Aleksandrom Jelić u UK „Vuk“ odigrana moderna adaptacija „Pinokija“, u kojoj glume zatvorenici i bivši ovisnici.
Dosadašnja praksa za manje krivične prekršaje bila je novčano kažnjavanje ili upućivanje na kaznu zatvora od šest meseci do tri godine. Sada ove presude nastoji da zameni novi sistem kažnjavanja koji zahteva obučenost, veću zainteresovanost sudija, pravnika i lokalnih institucija i preduzeća za pojedinačne procese. Pravnik i docent na Fakultetu političkih nauka dr Dejan Milenković kaže da je to komplikovanija i napornija procedura za sudije, koji su navikli da sa manje angažovanja završavaju krivične postupke. Ovo može da znači kako, ukoliko niste iz nekog od šest gradova potpisnika memoranduma, a počinite lakše krivično delo, možete proći teže nego što je novim zakonom predviđeno.
„Elan“ je salaš na periferiji Sombora, ustanova otvorenog tipa u okviru Kazneno-popravnog zavoda Sombor. Paviljon je projektovan za kapacitet od 55 osuđenih lica, koji je gotovo popunjen. U njemu kaznu izdržavaju prestupnici koji su prvi put osuđeni na kazne zatvora za krivično delo za koje je zaprećena kazna do tri godine. Osuđenici mogu ovde biti upućeni iz gotovo cele teritorije Bačke i dela Srema. Na teritoriji Srbije, sem u Somboru, postoje još tri ustanove otvorenog tipa: u Šapcu, Padinskoj Skeli i Ćupriji.
Likovna kolonija koju organizuje „Elan“ postoji 15 godina kao tradicionalna manifestacija svih zatvorenika u Srbiji. Oni tu imaju mogućnost da slikaju, vajaju, crtaju u društvu umetnika, a u tom procesu doživljavaju i pozitivan pomak u rehabilitaciji: „Ovo njima izuzetno pomaže da iz zatvora izađu bolji nego kada su otišli na služenje kazne“, kaže Aleksandar Hinić.
Osuđenici s ograničenom radnom sposobnošću mogu, ako žele, da rade poslove koji ne zahtevaju fizički napor ili rad sa mašinama, a to je izrada suvenira i manjih rukotvorina. Kako u Službi za obuku i zapošljavanje „Elan“ postoje viškovi u proizvodnji, oni te predmete mogu da prodaju zainteresovanim firmama po tržišnoj ceni. Za sada imaju dugu ekonomsku saradnju sa Fabrikom akumulatora Blek hors iz Sombora i Apatinskom pivarom, za koje prave palete za prenos robe, a mnoge firme naručuju suvenire, male drvene fijakere za prezentacije i svečane susrete. Piliće, ovce i prasad neguju zatvorenici, a vode računa i o povrtnjaku.
Oni koji se odluče da svoje vreme u zatvoru prekrate radeći imaju mesečnu platu od 2500 do 5000 dinara, zavisno od težine posla. Deo plate se ostavlja na obaveznu štednju koju osuđenici podignu sa računa po isteku kazne. Procenat lica koji se odlučuje na aktivnosti u toku boravka u „Elanu“ je oko 90 odsto, jer radom stiču i određena prava, kao što su češći vikendi, posete porodici, godišnji odmor i slično. Sirovine za preradu dobavljaju se od Srbijašuma i Vojvodinašuma. Iako su i oni i „Elan“ državne ustanove, za sirovine konkurišu po tržišnoj ceni, što ponekad predstavlja kočnicu zbog narudžbina većih privatnih preduzeća. Prihod od prodatih viškova u proizvodnji koristi se za poboljšanje uslova njihovog života, nabavku televizora, DVD plejera, filmova ili knjiga.
ROBIJAŠICA: Naomi Kempbel
Gotovo polovina kazni u svetu spada pod društvenokoristan rad. Da ovaj način kažnjavanja ne narušava ljudsko dostojanstvo u nepotrebnoj meri, svedoči i broj poznatih koji su kaznu zatvora zamenili radom u javnom interesu: Naomi Kempbel, koja je zbog maltretiranja asistentkinje čistila garaže, Boj Džordž koji je čistio ulicu jer je kažnjen zbog posedovanja droge, dok je glumica Lindsi Lohan bila kažnjena radom u mrtvačnici. Na društveno koristan rad upućeni su i Vinona Rajder, Snup Dog, Čarli Šin, Robert Dauni džunior i Kortni Lav.
Sudija Okružnog suda u Beogradu Vuk Tufegdžić kažnjen je pre dve godine sa 360 sati rada u javnom interesu, dok je njegov prijatelj kažnjen sa 300 sati rada. Oni su osuđeni jer su se 2006. godine suprotstavili i vređali patrolu saobraćajne policije prilikom pokušaja da se izvrši alko-test. Đorđe Pantić, bivši golman Partizana, kažnjen je sa 30 sati rada zbog udaranja fudbalera Crvene zvezde Boška Jankovića, a kaznu je odslužio u Institutu za transfuziju krvi u Beogradu. On je bio prva osoba u našoj zemlji kojoj je kraća kazna zatvora bila zamenjena merom obaveznog društvenokorisnog humanitarnog rada.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
