Metafora po Isusu iz Nazareta

Reč je o zabačenom kraju. Kamenita i brdovita oblast oko Galilejskog jezera, na sat i po vožnje od Jerusalima, između Zapadne obale i Libana, i danas je relativno daleko od velikih urbanih centara. No, viša nadmorska visina i učestalije kiše čine ga nešto zelenijim od ostatka Bliskog istoka, sa bujnijim rastinjem i više obradivih površina. Samo Galilejsko jezero, bazen slatke vode koja se slila u uvalu na najnižoj nadmorskoj visini na planeti, ima obim od oko 50 kilometara. Prostor oko jezera je, dakle, mali i propovednik ga može prepešačiti od sabata do sabata i ako ne ide prečicom i ne hoda po vodi.

foto: pompeo batoni / gallerix.ru

Gotovo celokupni propovednički staž Isusa iz Nazareta desio se ovde, u selima Galileje i ribarskim gradićima na obali jezera, severno i istočno od mesta u kome je odrastao, ako se izuzmu epizode sa rođenjem u dalekom Vitlejemu (koje neke egzegete spore), boravak na Jordanu i u pustinji, kao i burni događaji iz Jerusalima, na mestima koja će u vekovima kasnije postati glavne mete hodočasnika, krstaša i terorista.

Isus okuplja sledbenike i, po svemu sudeći, u ovom kutku sveta širi učenje o Carstvu Božjem služeći se propovedima, čudima i što je njegova posebnost na koju prethodno možda niste obratili posebnu pažnju – karakterističnim kratkim, poučnim pričama koje nazivamo parabole. Kako se to zaista događalo, šta je Isus činio i šta je sve to značilo, teško je reći. Autori se, pretpostavljate, ne slažu potpuno gotovo ni oko jednog jedinog detalja u vezi sa tim pitanjima, čak i kad su ljudi od vere. No, među onim teolozima i istoričarima koji prihvataju tezu da je Isus zaista postojao, ma šta da je bio po svojoj prirodi, jedina potpuna saglasnost odnosi se na neobično veliku brojnost i nesumnjivu originalnost Isusovih parabola, što je poseban žanr alegorijske priče koja ima moralno-didaktičku pouku.

“Isus je govorio u parabolama. Ovo pedagoško oruđe nije on izmislio, pozajmio ga je iz svoje kulturne sredine”, kaže francuski teolog i istoričar Danijel Margera u knjizi Život i sudbina Isusa iz Nazareta (kod nas prevedena u izadnju Akademske knjige).

Žanr je zaista bio poznat u epohi – parabole pišu grčki i rimski pisci od Herodota do Kvintilijana, mahom kao retorički alat koji može da posluži u javnom nastupu. Jevrejski autori ih takođe koriste mada u celom Starom zavetu ima samo pet parabola i mršavog su kvaliteta. Rabini u Talmudu koriste parabole, ali u tekstovima koji su nastali nakon Isusa. Njima su se služili i pojedini autori u islamu, naročito u tradiciji sufizma. Spisak se negde ovde iscrpljuje i zapravo je zapanjujuće kako u ovoj književnoj vrsti postoji malo dela, ako se uporedi sa bilo kojom drugom (od vica do haiku pesme).

Nema sumnje da su Isusove parabole vrhunac žanra i po broju i po kvalitetu. Možda o tome niste razmišljali na takav način, ali verovali ili ne verovali u njega, njegovo stradanje i ono što je bilo potom, Hrist je svakako najbolji autor parabola koji je ikada hodao po zemlji (i eventualno, po vodi). No, ni toliko svemoćan autoritet nije parabolu učinio trajno popularnom, te ih se nakon događaja u Judeji javlja oskudan broj.

“Isusu je ovaj način podučavanja bio najdraži i primenjivao ga je u svom propovedanju Carstva Božijeg. U okviru palestinskog judaizma, u njegovo vreme, niko nije radio ništa slično. Parabola je bila Isusov izbor, njegovi učenici lečiće ljude kao što ih je lečio njihov učitelj, ali neće nastaviti da koriste ovaj didaktički postupak”, smatra Danijel Margera.

U jednoj od najpopularnijih parabola, onoj o bludnom sinu (Jevanđelje po Luki, 15:11-32), govori se o običnom porodičnom sukobu. Dok je stariji sin uzoran i poslušan, mlađi koristi jedno svoje drevno pravo, uzima deo svog nasleđa dok je otac živ i odlazi u daleku zemlju gde sav novac potroši na bludničenje i raskalašan život. Kada u toj zemlji izbije glad, sin se pokajnički vraća i ocu kaže da je pogrešio, moli za oprost, na šta ga ovaj dočekuje sa radošću i priređuje gozbu. Stariji sin to gleda sa nezadovoljstvom, žali se da on služi oca toliko godina, a otac mu odgovara: “Ovaj brat tvoj mrtav beše i ožive, i izgubljen beše, i nađe se”.

Parabola je narativna metafora, gde cela priča predstavlja poređenje. I njena pouka često nije prosta. Parabole uvek imaju svoj realni i misaoni deo, između kojih se poređenje i uspostavlja. Čovek prodaje sve što ima i kupuje prazno polje na kome je – zakopano blago. Pripovedač nam otkriva i da je to blago – Carstvo Božje. U parabolama će, po pravilu, nastradati onaj za koga se to najmanje očekuje, element iznenađenja uvek postoji, a čitalac će pre kraja teško nazreti ko će i zbog čega osvojiti nagradu. U mnogim parabolama to nije jasno ni nakon završetka pošto je pripovedač izrekao moralno-didaktičku poruku i ućutao, pa sad u tišini lomi nar, obeduje kod carinika Zakheja ili ustaje i kreće na put naviše ka Jerusalimu.

ISTORIJSKI ISUS

Možda ćete se iznenaditi, ali izučavanje ovih malih priča je presudno za pitanje Isusovog istorijskog postojanja koje se, uostalom, neretko dovodi u pitanje. Filozof i teolog iz Berlina Bruno Bauer (1809–1882) tvrdio je krajem 19. veka da je sve to potpuno naknadno izmišljeno, da su svi dokazi falsifikovani i da istorijski Isus uopšte nije postojao. Ovo nije bilo novo viđenje, ono se prvi put javilo u 18. veku, a tokom 19. i 20. veka zastupali su ga Bauerov mnogo proslavljeni student Karl Marks, Artur Dreous, kao i mnogi drugi autori, a ideja da Nazarećanin uopšte nije postojao i danas ima mnoge sledbenike. Ova ideja zasnovana je na manjku dokaza o događajima u Judeji iz prvog veka, ali i ona sama boluje od istog problema – ako krenete iz suprotne pozicije i pokušate da dokažete falsifikovanje tog obima, na takvim rastojanjima i u doba kad je crkva bila skup slabo razvijenih i nepovezanih zajednica, stvari postaju neuverljive.

Mada se vrše iskopavanja koja otkrivaju neke elemente iz života zajednica u prvom veku u ovom delu Palestine, arheoloških tragova ili kakvih drugih direktnih materijalnih dokaza o Isusovom delovanju ni danas praktično nema. Ako se izuzmu hrišćanski izvori, nastali mnogo kasnije, istorijska svedočanstva su zaista vrlo oskudna. Potonji rimski izvori ga pominju na tri mesta – kod Tacita, Svetonija i Plinija Mlađeg, svi nastali krajem prvog veka i povodom delovanja Hristovog pokreta. No, argumenti da je ovde reč o falsifikatima nisu održivi, ali zagovornici teze da Hrist nije postojao postavljaju pitanje kako nema dokumenata iz same epohe. Ipak, otkriće brojnih jevrejskih rukopisa skrivenih u pesku u Nag Hamadi iz ove epohe, među kojima su nađena i apokrifna jevanđelja, bacilo je novo svetlo na tu dilemu.

Jedno svedočanstvo o postojanju Isusa javlja se i kod kontroverznog jevrejskog istoričara Josifa Flavija, koji je u prvom veku zabeležio istoriju Judejskog rata šezdesetih godina prvog veka i napisao ospežnu istoriju “Judejske starine”. Beleške Josifa Flavija su dokazano kasnije falsifikovane. Međutim, istina je, kako to biva, na sredini – većina modernih istoričara smatra da je Josif Flavije u odlomku danas poznatom kao Testimonium Flavianum originalno faktografski zabeležio priču o mudrom propovedniku koji je privukao mnoge Jevreje, dok su naknadno dodati detalji koji govore o njegovoj mesijanskoj prirodi i koji su u skladu sa hrišćanskim dogmama.

Međutim, imajući u vidu enormne razmere teritorije Rimskog carstva koje početkom prvog veka nastanjuje 70 miliona ljudi, nije nimalo čudno da vesti o dešavanjima, desila se ona ili ne, oko malog jezera na Jordanu ili na obližnjem brdu izvan Jerusalima nisu daleko stigle sve dok pokret Isusovih sledbenika nije ojačao i proširio se svetom. Zato su se i priče o njegovoj sudbini, a pre svega njegova učenja, širila onako kako su nastajale prve zajednice ranih hrišćana, isprva unutar judaizma, a potom i šire u svetu.

JEVANĐELJA

Prve izveštaje koji dopiru do velikog broja ljudi pravi Pavle, obrazovan rimski građanin koji piše na grčkom i koji je verovatno ključno zaslužan za nastanak hrišćanske crkve. Njegove poslanice različitim zajednicama širom rimskog sveta nastale su između 50. i 58. godine, dve decenije nakon Isusovog raspeća. U ovo doba, sećanja na Isusova učenja su mahom usmena, to su različite tradicije koje se neguju u različitim centrima. Prvi koji će ih zabeležiti je Marko, on je napisao najstarije od jevanđelja, oko 65. godine. Ako ovaj pionirski poduhvat uporedimo sa našim vremenom, reč je beleženju događaja koji bi od nas bili udaljeni kao zbivanja iz rata u Bosni – zamislite šta biste zabeležili, ali da pritom ne možete da koristite video ili pisane arhive već samo neposredna svedočenja. Marko koristi usmenu tradiciju i beleži sirove činjenice, ali kroz ovu, prvu napisanu biografiju Isusa istovremeno širi ideju o dolasku Sina Božijeg.

Deset godina kasnije, za zajednicu u Siriji, odnosno Antiohiji, nastaje Matejevo jevanđelje koji pored Marka ima i jedan skup Isusovih učenja, poznat kao Q ili “izvor”, a čije su postojanje biblisti davno dokazali mada je sam rukopis izgubljen. Nakon njih, a to se događa posle 80. godine, učeni jevanđelista Luka koristi prethodne zapise i raskošnim grčkim jezikom piše treće od sinoptičkih jevanđelja, kao i Dela apostolska, koje je prilagođeno za širu publiku. Najpoznije jevanđelje, Jovanovo, ne smatra se obično istorijskim i ne spada u sinoptička jevanđelja, ali je ušlo u kanon zbog velike popularnosti teksta. Pored ovih, danas je poznat niz apokrifnih jevanđelja, kao što su Tomino, Judino, Marijino, ali je tu mahom reč o gnostičkim tekstovima koji slabo svedoče o istorijskim događajima mada neke potvrđuju ili bacaju na njih novo svetlo.

Mnoge su diskusije o poreklu svakog od opisa iz vankanonskih jevanđelja, kao i onih koje je crkva prihvatila u četvrtom veku kao Sveto pismo. No, ono što je nesumnjivo za sve ove zapise je da u njima Isus propoveda kroz parabole. Značajan broj se nalazi u vankanonskim jevanđeljima, što je svedočanstvo da parabole nisu kasnije dopisane, a zaista veliki broj ovih priča – više od četrdeset različitih – nalazi se u sinoptičkim jevanđeljima. Najviše ih je kod Luke, a brojne parabole se ponavljaju. U konačnom zbiru, Isusovih parabola ima više nego svih drugih koje su kasnije nastale od drugih autora, što u najmanju ruku govori da ih je neko morao smisliti čak i za potrebe eventualnog falsifikata.

JEZIK ZAGONETKE

U Palestini tog doba živi oko 2,5 miliona ljudi koji govore četiri jezika, grčki kao globalni jezik ovog doba kojim se svi narodi uzajamno služe, latinski kao jezik legionara i rimske uprave, hebrejski kao jezik jevrejske religije i aramejski, kojim je govorio običan svet. U Judeji tada deluju brojni religiozni pokreti, fariseji, eseni, ziloti, a lutajući učitelji beskućnici nisu neobična pojava. U tom vrenju ideja i pokreta, putujući po selima, Isus je očigledno osmislio svoj jedinstven jezik – parabolu, kao moćno sredstvo prenošenja poruke, a čini se da je u vekovima potom upravo parabola zbog svoje originalne, metaforične strukture zadržala trag njegovih reči.

Dileme koje parabole otvaraju ostaju i za kasnije, a usled mnogih prepisa, sa novim tumačenjima postaju sve složenije. Zato o pomilovanju bludnog sina, misterioznom seljaku koji je našao blago u polju, zlom usudu radnika u vinogradu i drugim junacima najpoznatijih parabola hiljadama godina kasnije pišu se filozofski eseji, organizuju stručne konferencije i objavljuju knjige.

“Parabole su sredstvo komunikacije čija je namera da ubeđuju”, kaže američki autor Klajn Snodgras u vrlo zapaženom, modernom i potpunom pregledu savremenog znanja o parabolama Stories with Intent, koji nije preveden na srpski jezik. Sondgras smatra da parabole uspostavljaju “jezik kojim se misli i teologizira”, ali takođe veruje da su parabole najsigurniji izvor koji danas postoji iz Isusovog učenja. “Parabole informišu, ali njihova osnovna uloga je da izazovu reakciju”, smatra Snodgras i obrazlaže da se parabole ne mogu shvatiti van konteksta Isusovih propovedi.

Ironija je da je upravo tumačenje parabola u crkvi vekovima lutalo – u tumačenjima je dugo bila prisutna takozvana alegorizacija. Junaci priča su tako postajali crkva, knjige, ljudi, a seme učenje. Tako Sveti Avgustin tumači priču o Dobrom Samarićaninu gde je svaki element priče zapravo nešto drugo od onog što je zapisano. Nemački egzegeta Adolf Jiliher, koji je verovatno najveći poznavalac i tumač parabola, krajem 19. veka je potpuno odbacio praksu alegorizacije objašnjavajući da su parabole ono što jesu – priče uzete iz svakodnevnog života koji su Isus i njegovi slušaoci iskusili, a koje kroz poređenje ilustruju neku vanvremenu misao.

Naziv parabola je došao iz grčkog jezika i označava upravo to – poređenje. Upućeni autori misle i da je potekao od prevoda hebrejske reči mašal, što znači “kao što je”, ali i vladati, a javlja se i kao zagonetka, što sve, sasvim parabolično, u dobroj meri oslikava ćudljivu prirodu parabola koje često daju obrt kakav čitalac ne očekuje. No, za razliku od prostih bajki, gde se javljaju nemoguća stvorenja ili basni, gde u nemoguće događaje koje su sebi same iskopale upadaju životinje, parabole su uvek o ljudima. Sve zajedno one svedoče i o svom autoru – ako nekako i osporite sve drugo, originalni autor ovih priča morao je postojati.